druga strana istorije
NA DANAŠNJI DAN UMRO JE NAJVEĆI MIT SFRJ: I dalje NEJASNO ko se krije iza nadimka TITO, ali znamo zašto je OBOŽAVAN
Gledajući iz perspektive prosečnog muškarca - Tito je znao zašta živi
Na današnji dan, pre 41 godine, umro je Josip Broz Tito. Ili se barem tako računa, jer je na današnji dan odlučeno da se ta vest saopšti narodu. Na današnji dan, verovali ili ne - ja se toga zaista sećam jer sam tada imao osam godina, cela Jugoslavija je bila u kolektivnoj tuzi i paralizi izazvanoj nezaustavljivim potocima suza. Na današnji dan, a bila je nedelja, prekinut je derbi na Poljudu između Hajduka i Zvezde i to baš kad je Zvezda vodila, da bi igrači popadali po terenu i počeli da plaču kao kiša jer je saopšteno da je Tito umro.
Meni, koji sam tada bio premali da spoznam te velike istorijske trenutke i prekretnice, delovalo je kao da je čitava zemlja kolektivno pošandrcala, odnosno upala u epidemiju neartikulisanog plača. Teško je pronaći čoveka koji tog 4. maja 1980, a bogme i nekoliko narednih dana, nije ronio suze za odlaskom velikog vođe i sina svih naroda i narodnosti SFRJ, a koji kasnije to nije oštro demantovao.
Zašto su (skoro) svi voleli Tita, a potom učinili sve da tu ljubav potpuno sakriju?
To je misterija koju još niko nije uspeo da do kraja razreši, baš u nivou Basarine teze, parafraziram, kako je jedna od najvećih laži Srba da nikad nisu voleli Tita i da su sve vreme bili antikomunisti.
Naime, do dana današnjeg Josip Broz zvani drug Tito, ostao je enigmatična ličnost prema kojem žitelji počivše SFRJ, pa i Srbi, nisu ravnodušni. Mislim da ne bi bilo netačno reći da većinom prema njemu osećaju simpatiju, mada često nisu spremni da to priznaju ni samima sebi.
Tito je misteriozna ličnost.
Rođen je u zagorskom selu, mada postoji niz teorija koje, više ili manje argumentovano, to osporavaju. Njegov rođendan slavio se 25. maja, mada je rođen 5. maja, a postoji velika šansa da nijedan od ovih datuma njegovog rođenja nije tačan, baš kao ni godina koja se navodi u zvaničnim podacima - 1892. Boga pitaj koliko je taj imao godina kad je umro. A umro je 4. maja, mada je lako moguće da se to desilo tri ili pet dana pre toga, a možda i dve nedelje ranije. Amputirali su mu nogu zbog kancera, mada je moguće da su mu amputirali obe noge, teško je to sa sigurnošću znati. Takođe, nije sahranjen u Kući cveća na Dedinju u grobu, bez ikakvih oznaka, u koji je spušten njegov kovčeg u kojem nije bilo njegovo telo nego pesak ili kamenje, a njegovo telo je ipak u tom grobu, mada možda i nije jer ekshumaciju nikad nijedna vlast nije dozvolila...
Bio je Hrvat, mada je možda bio Slovenac ili Rus. Srpsko-hrvatski je govorio kao da mu nije maternji jezik, već ga je učio u poznijim životnim godinama, ali ga je, majku ti božju, naučio dovoljno dobro da ga Jugosloveni sa simpatijom imitiraju.
Ratovao je protiv Srba u Prvom svetskom ratu na strani okupatora, ali ga to nije sprečilo da u narednom ratu predvodi te iste Srbe (& ostale Slovene) u borbi protiv okupatora. Bio je fanatični komunista, koji je robijao u Lepoglavi zbog odanosti Komunističkoj internacionali, koji je najvećoj komunističkoj sili Sovjetskom savezu okrenuo leđa nakon Drugog svetskog rata i Staljinu poručio - od*ebi, brkati! Možda je Tito stvarno bio Josip Broz, a možda je Josip Broz stradao mnogo ranije, pa je neki ruski dvojnik preuzeo njegov identitet i vladao Jugoslavijom, ali ko god bio, učvrstio je legednu o Titu.
Tito je bio apsolutni pobednik i to onaj koji, kao u holvudskom spektaklu, kreće od blata do zvezda. Pobedio je u Drugom svetskom ratu i, po viđenju mnogih domaćih i svetskih istoričara, očistio ovaj prostor od zločinaca koji su činili monstruozne stvari tokom nacističke okupacije. Srbiju je oslobodio ne samo od Nemaca i ustaša, nego i od četnika, pa i od rođenog kralja, a Srbi su mu uzvratili tako što su zaronili duboko u sekularizam i bratstvo & jedinstvo kao da su sa tim rođeni. Sve to dobrovoljno, naravno, jer nakon rata nisu zabeleženi nikakvi masovniji oblici pobune protiv komunističkog režima.
Mit o Titu je perfektno strukturisan.
Tito ne pripada nikome, a istovremeno pripada svima. On je revolucionar sa lako pamtljivim i egzotičnim nadimkom, koji je osvestio da junak novog doba ne sme biti zavistan od religije i tradicije koja je retrogradna, ne sme da robuje porodici i naciji, već mora da samostojno, kao prava selfmade persona, posmatra širu sliku života koja uključuje sve oblike hedonizma, avanturizma i herojstva.
Tito je voleo lepe žene, dobra pića, skupe cigare, kvalitetna jela, filmove, pse, besne limuzine, Zdravka Čolića, muške hobije poput lova i majstorisanja, znao je da su sve utakmice nameštene pa ga sport nije ni zanimao, a cveće je obavezno primao od jedrih omladinki... Gledajući iz perspektive prosečnog muškarca - Tito je znao zašta živi, uživao je u najvećim životnim blagodetima, uključujući nošenje lepih unoformi, što je san svakog dečaka. Kad bi neko pitao nekog adolescenta kakav život želi, ne bi pogrešio ako bi izabrao Titov, barem onakav njegov život kakav mi poznajemo kao zvaničan.
Koliko je meni poznato, nije snimljen još nijedan film ili serija koji Tita prikazuje kao antiheroja. Čak je i u Bajićevoj seriji o Draži Mihailoviću, Tito (kojeg je tumačio Dragan Bjelogrlić) prikazan kao harizmatična ličnost, zapravo kao moćna pojava u odnosu na međusobno posvađane i konfuzne Dražine ravnogorske četnike. Istorija je ovekovečila Partizane kao pobednike Drugog svetskog rata i bekompromisne borce za slobodu u jednom sukobu koji je odneo ogroman broj žrtava i u kojem su ljudi stradali na monstruozne načine. Sela su uništavana i paljena, nedužni ljudi, žene i deca klani, utučeni do smrti, streljani i vešani, a Partizani su, široko je prihvaćeno, bili jedini koji su se svetili okupatoru i branili narod. U raspadnutoj zemlji u kojoj se nalaziš na udaru četiri, pet vojski i još dvadeset razbojničkih grupa bolje ti je da okušaš sreću i pobegneš u šumu kod Partizana nego da ostaneš i čekaš da te neko prekolje na kućnom pragu. Tako je Tito okupio vojsku koja je bila kombinacija fanatika i očajnika, da bi sa njom na kraju trijumfalnu ujahao u prestonicu i preuzeo državu.
Ostalo je istorija. I spekulacije.
Umesto što decenijama gubimo vreme na prepirke oko toga da li je Tito bio pozitivna ili negativna istorijska ličnost, da li je Srbima pomogao ili naškodio, da li je kriv za, po mnogima, ponižavajući položaj Srbije unutar Jugoslavije, kao i za čerečenje i komadanje naše zemlje, možda bi bolje bilo da, pre svega, utvrdimo da li je taj čovek zaista postojao ili smo ga umislili.
Jer sve u vezi njega deluje toliko očaravajuće da je to nestvarno. Kad to budemo rešili, kad od mita ponovo stvorimo čoveka od krvi i mesa, kad se uverimo da je taj čovek stvarno postojao a nije plod kolektivne hipnoze i imaginacije - onda ćemo moći da se bavimo njegovim realnim uticajem na našu istoriju.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
(Espreso/Dejan Katalina)
Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
