ljudska priča
ZORANOV POSLEDNJI DAN NA ZEMLJI: 5 minuta je trajala VOŽNJA od PORODICE do SMRTI, čitao je novine i nije ništa...
Njegovo ubistvo bilo je poruka za Srbiju - gde ste pošli?
Bila je sreda. Ne sećam se toga, nego sam proverio na internetu. Ali se dobro sećam da je bio radni dan, jer sam tog jutra krenuo na posao u redakciju u blizini nekadašnje železničke stanice u Beogradu gde sam tada radio. Nedaleko od mesta nesreće. Taj dan je takođe bio fenomenalan. Sunčan martovski, milina jedna. Dan koji prosto vapi da uživaš u svemu što te okružuje, da budeš srećan što si živ i u jednom trenutku sedneš u baštu nekog kafića i uživaš u šolji kafe dok ti sunce mazi lice. Bio je to dan u kojem je bilo teško zamisliti bilo kakvu tragediju.
Baš zbog toga sam često kasnije razmišljao o njemu iz perspektive ubijenog premijera - njemu je bio zadnji, na zemlji.
U sredu, 12. marta, premijer Đinđić je trebalo da se dođe na sastanak Saveta za borbu protiv korupcije u 13 časova i da se sastane sa ministarkom spoljnih poslova Švedske, Anom Lind, u 15:30. Trebalo je da se prethodno sastane i sa Sinišom Nikolićem, bivšim šefom svog kabineta, pa je odlučio da u zgradu Vlade Srbije dođe nešto pre 13 časova.
Đinđić je prvobitno bio nameravao da dan provede kod kuće, zbog bolova u nozi koju je povredio mesec dana ranije, ali je na kraju odlučio da ode do zgrade Vlade.
Uobičajena kolona od tri vozila došla je po premijera, do njegove rezidencije u Užičkoj ulici broj 40 i, posle neuobičajeno dugog, višeminutnog čekanja, Đinđić je ušao u srednji automobil, nakon čega je kolona krenula ka Vladi.
Nakon prolaska kroz Užičku ulicu i Topčidersku zvezdu, kolona se kretala Bulevarom vojvode Putnika do Mostarske petlje gde su, zaključivši da je saobraćaj pregust, vozači odlučili da skrenu prema Savskoj i, dalje, prema Sarajevskoj ulici.
Dok su bili u toj ulici, šef premijerovog obezbeđenja, Milan Veruović, dva puta je bezuspešno pokušao je da kontaktira osobu zaduženu da dočeka premijera ispred ulaza u zgradu Vlade. Na njegov treći poziv odazvao se radnik obezbeđenja kojem je radno mesto bilo ispred vrata premijerovog kabineta.
U trenutku ulaska kolone na parking zgrade Vlade, na njemu se nalazilo samo jedno vozilo, parkirano ispred jednog od ulaza u zgradu. Kolona se zaustavila tako da je srednji automobil, u kojem se nalazio Đinđić, bio postavljen tačno ispred ulaza broj 5, na dva-tri koraka od vrata.
Vožnja od premijerove rezidencije do zgrade Vlade trajala je oko pet minuta, a za to vreme, Đinđić je čitao novine, ne progovorivši ni reč.
Nakon ovoga, telohranitelji su pomogli Đinđiću, koji se tada kretao pomoću štaka, da izađe iz automobila.
Negde oko pola jedan, kažu tačno u 12 i 25, na stepeništu ispred Vlade Srbije kod ulaza broj 5, na parkingu, par koraka od sigurnosti betonskih zidova, metak mu probija grudi i pogađa srce.
Odnosno...
Prvi metak pogodio je Đinđića u grudi, dok je drugi pogodio Milana Veruovića u trbuh i zatim, rasprsnuvši se o zgradu, Đinđiću naneo ranu na desnoj butini...
Đinđića, koji je ležao na leđima, telom unutar zgrade, a nogama van nje, Aleksandar Bjelić i još jedan pripadnik obezbeđenja zgrade su odneli do stepenišnog odmorišta i pokušavali da ga ožive.
Nakon nekoliko minuta, ne dočekavši vozilo Hitne pomoći, telohranitelji su smestili Đinđića u automobil i odvezli ga u Urgentni centar. Đinđić je bio položen na zadnje sedište...
Obdukcioni nalaz će to opisati brutalno precizno i hladno kao sečivo sklapela:
Utvrđeno da je ulazna rana na Đinđićevom srcu bila veličine 33 milimetara puta 22 milimetra, a izlazna – 37 milimetara puta 25 milimetra. Takođe, metak je bio potpuno razneo i njegovu jetru i slezinu, pa je zaključeno da reanimacija nije ni mogla biti od pomoći... Metak je ušao u telo Đinđića šest centimetara udesno od sredine grudnog koša, u visini sedmog rebra, na 132 cm od desne pete, a izašao je na levoj bočnoj strani grudnog koša, na 126 cm od leve pete.
Dok se premijerovo telo raspadalo iznutra od siline metka koji je rovario po njemu, a telo beživotno ležalo na asfaltu, dan je i dalje bio sunčan.
Ljudi su se kretali svojim poslom u svojim životima, baš kao što sam se i ja tada kretao, potpuno nesvesni ove drame.
Informacija o atentatu na premijera putovala je daleko sporije nego što smo danas navikli. Ali, nije joj trebalo dugo da se raširi.
Srpski mediji bili su zaleđeni u tom trenutku. Direktori i urednici su bili u šoku. Skoro svi su lično znali premijera, s mnogima je bio i prijatelj, i prva reakcija im je bila - neverica. Kako su neki od njih kasnije i sami priznali, skamenjeno su buljili ispred sebe umesto da izdaju nalog da se upale kamere i organizuje specijalni program. Čak i kreatorima vesti ova vest je bila prejaka.
Tako su se prve informacije pojavile na inostranim sajtovima i TV kanalima. Pisalo se i pričalo o pokušaju atentata. Pa o ranjavanju. Prve vesti su bile kontradiktorne, ali dramatične.
Sećam se da je Skaj njuz prvi objavio da je premijer ubijen, a pozvali su se na visokog funkcionera Demokratske stranke koji je u tom trenutku bio ispred Urgentnog centra u Beogradu.
I to je bilo to.
Karijera Zorana Đinđića, najprogresivnijeg modernog srpskog političara, tako je završena. Imao je svega pedeset godina, bio je suprug i otac dvoje maloletne dece.
Usledilo je vanredno stanje, akcija "Sablja", ubistva vođa Zemunskog klana i hapšenja kriminalaca, impresivni (po broju ljudi) ispraćaj premijera 15. marta i sahrana kakvu je malo ko očekivao, gomile spekulacija o političkoj pozadini atentata i ubrzo totalni politički preokret.
Možda krivci za njegovo ubistvo zaista leže u zatvoru i pod zemljom, a možda su pravi krivci neki drugi, ko bi to mogao znati; retko kada se ovakve urote do kraja rasvetle. No, činjenica je da Đinđić nije imao velike šanse u takvoj Srbiji, gde ga je veliki broj ljudi intenzivno mrzeo, smatrajući da izdaje nacionalne interese i da je "strani plaćenik", a drugi, koji ga nisu mrzeli, uopšte nisu ni razumeli o čemu priča - gledali su ga kao vanzemaljca. Stoga sam sklon da se složim s pojedinim analitičarima koji su zaključili da bi, da nije ubijen, sasvim sigurno izgubio na nekim od narednih izbora, veoma skoro, i da reforme koje je započeo kampanjom "Srbija na dobrom putu" nikad ne bi dovršio; barem ne onako kako je ambiciozno zamislio. Ali, za njega i njegovu porodicu to bi bio prihvatljiviji epilog - politički poraz umesto ubistva.
Što se nas tiče, njegovo ubistvo bilo je, namerna ili nehotična, poruka Srbiji - gde si, bre, pošla?!
Metak u premijera, ispaljen tog sunčanog 12. marta pre 18 godina naterao je građane Srbije da odustanu od nade u lepše sutra, od prava na bolji život, za koje su poverovali da su ga stekli 6. oktobra 2000. godine. Njihovo pravo je upucano ispred ulaza broj 5 na radno mesto predsednika vlade.
Možda će zvučati kao fraza, ali metak u Đinđića je zaista bio metak u srce Srbije. Nastavili smo svoj život dalje, ali više ništa nije bilo isto. Ni mi nismo bili isti, slagali se s njegovom politikom ili ne - delili smo istu žalosnu sudbinu zbog koje je Srbija skrenula s pravog puta - zapravo, izgurana je.
Zoran Đinđić je bio moderan i pragmatičan političar, tehnokrata kako se to za takve ljude govori. Bio je okrenut budućnosti, kako je to često sam isticao, a i njegovi najbliži saradnici su kasnije otkrili kako je bio zaljubljenik u nove modele mobilnih telefona, satove i druge novotarije; sutrašnjicu je voleo mnogo više od prošlosti. Verovao je u naporan rad i zdrav razum, što je stalno i isticao; verovao je da se od Srbije može načiniti moderna i uređena država u kojoj će standard života biti visok, a ljudska prava zagarantovana. Kao lidera adekvatnog novom milenijumu preporučilo ga je i to što je devedesete proveo kao konstatna opozicija Miloševićevom režimu i kritičar ratno-huškačke propagande u Srbiji, mada nikad nije odustao od stvaranja jake nacionalne države sa jasnim granicama i rešenim kosovskim pitanjem. Kao takav smetao je mnogima - tzv. haškom lobiju zbog izručivanja haških optuženika Tribunalu, ali i svetskim silama koje su, očigledno, od njega očekivale više kooperacije i neprestane ustupke među koje je spadalo i nepetljanje oko statusa Kosova.
Srbija nije imala izbora, morala je da nastavi dalje bez Đinđića, ali, čini se, bez imalo samopouzdanja i pognute glave, ponižena jer su joj upucali premijera usred bela dana, a građani nisu učinili ništa da se to ne dogodi - samo su nemo posmatrali streljanje koje je počelo daleko pre kobnog dana! Zbog čega ih je kasnije bilo sramota, pa su u tolikom broju i izašli na ulice da ga isprate.
Verovatno to nema nikakve veze s ovom pričom, ali 12. marta 2003. u svetu je rođeno 366.000 beba.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
(Espreso/Dejan Katalina)
Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
