OVDE LEŽI MONSTRUM KOJI JE ODGOVORAN ZA UŽASE KOJE SMO GLEDALI U DARI IZ JASENOVCA: Grob mu je nedavno UNAKAŽEN!

Nadomak Madrida, na prostranoj "El Valle de los Caídos" ili '' Dolini palih'' nalazi se grob jednog od najvećih zločinaca Drugog svetskog rata i osnivača zločinačkog ustaškog pokreta u NDH, Ante Pavelića.

Bio je poglavnik jedine fašističke zemlje u Drugom svetskom ratu koja je imala logore za decu. Dok se tačan broj žrtava najvećeg koncetracionog logora na Balkanu, ''Jasenovac'', koji je bio sve samo ne radni logor, ni dan danas ne zna, a reč je o stotinama i stotinama hiljada nedužno ubijenih ljudi.

Nakon završetka II svetskog rata, Pavelić je sa porodicom utočište našao u krilu fašističkih diktatura, prvo u Južnoj Americi, zatim u Španiji i Frankovom režimu.

Proteklih godina, grobna mesta Pavelića i njegove porodice, bila su ispisana grafitima na ćirilici i komunističkim simbolima srpa i čekića, crvenom bojom, natpisi SKOJ - Savez komunističke omladine Jugoslavije, kao i zvezda petokraka.

Podsećanja radi, porodična grobnica Pavelića nalazi se u Madridu, i u njoj su sahranjeni Ante, njegova supruga Maria Lovrenčević - Pavelić, i deca Velimir i Višnja Pavelić.

Dok se grob Vjekoslava ''Maksa'' Luburića, ustaškog oficira i zapovednika sistema koncentracionih logora, nekažnjenog ratnog zločinca nalazi nadomak Valensije.

Zanimljivo je da je Maksovo ubistvo po nalogu UDBE počinio "najidealniji" čovek za to, njegov kum, Ilija Stanić.

O samom činu ubistva agent UDBE je ispričao sledeće:

- Deset i dvadeset i pet. Sin mu Tonči Luburić doneo novine i ode u crkvu. Maks mi traži da mu skuvam kafu. Kafa gotova za tri minute. Prah koji sam dobio bio je loš. Rastopio se u kesici koju sam držao za pojasom. Morao sam prstom da ga mažem na šolju. Ruke sam prao pet puta. Uzmem čekić, koji sam doneo iz sobe, stavim ga za pojas i odnesem generalu kafu. Dvadeset i pet do jedanaest. Maks pije kafu. Ja držim čekić u pantalonama. Pije. Ništa. Popi sve i ništa. Odnesem šolju u kuhinju. Izvadim čekić i stavim ga na sudoperu. Hteo sam da odem u sobu po štanglu. Jebem ti prašak! Štangla je najbolji lek, kao za Hrvoja Ursu u Frankfurtu. U deset do jedanaest Maks me zove: „Ilija, meni je zlo! Vidim pocrneo kao zemlja. Diže se i povraća. Povedem ga u kuhinju na česmu. On povraća u sudoperu, a ja mu rukom pljuskam vodu po licu. U tren uzmem čekić i lupim ga po čelu: „Tup!“ Maks pade kao sveća. Mislio sam više se dići neće. Kad me on pogleda kao zver. Zamahnem opet čekićem, a on diže ruke da se zaštiti. Ja viknem: „Majku ti jebem ustašku. Ovako si ti maljem ubijao decu u Jasenovcu! Vidiš što te čeka! Pogodi ga čekić kroz prste u čelo. Puče lubanja. Izvučem čekić iz glave i okrenem se. Odem do vrata da proverim da li sam ih dobro zaključao. Kad se vratim u kuhinju, Maks ustao i dahće kao životinja. Sto kila u njemu. Uzmem onu štanglu, pa ga raspalim po čelu. Puče glava kao lubenica. Krv se rasu po kuhinji. Maks tresnu dole kao da je pao sa sto metara visine. Puknem ga još jednom. On se umiri. Umotam ga u deku. Maks otežao, jedva ga dovučem pod otoman. Fino sam ga spakovao da ga brzo ne nađu - opisao je ovaj događaj ubica Vjekoslava Maksa Luburića.

Bonus video:

(Espreso)