KO JE BIO MILAN PANIĆ? Prvi premijer SRJ, ljubimac Dobrice Ćosića, glavni MILOŠEVIĆEV NEPRIJATELJ, nesuđeni HEROJ!

Milan Panić (Beograd, 20. decembar 1929) američki je biznismen srpskog porekla, osnivač i dugogodišnji direktor farmaceutske kuće ICN, koji je nekoliko godina učestvovao u politici Srbije 1990-ih. Panić je bio prvi predsednik vlade Savezne Republike Jugoslavije 1992 — 1993, i kandidat na izborima za predsednika Republike Srbije u decembru 1992. godine.

Na zahtev predsednika Jugoslavije Dobrice Ćosića i predsednika Srbije Slobodana Miloševića, Milan Panić jula 1992. godine postaje predsednik vlade Savezne Republike Jugoslavije. Njegov glavni cilj bio je uspostavljanje mira, izrade nacrta ustava, ukidanja sankcija Ujedinjenih nacija i insistiranja na zatvaranju koncentracionih logora. U avgustu 1992. imao je ključnu ulogu na Londonskoj međunarodnoj konferenciji o bivšoj Jugoslaviji koja je sazvana zbog svetske pažnje koju je privukla kada je u pitanju ekonomski i politički status.

Na konferenciji, Panić je izneo "Plan Mira" koji je sadržao 12 tačaka. Nakon mesec dana je održao govor „Govor mira“ ispred Generalne skupštine Ujedinjenih nacija.

Panić je 2. decembra 1992. objavio svoju nameru da se želi suočiti sa Slobodanom Miloševićem u borbi za predsednika Srbije. Kampanja koju je vodio bila je podređena ekonomskim reformama i donošenju mirnog rešenja kada je u pitanju bosanski rat. Panić je tvrdio da je Milošević osakatio Srbiju tako što je dozvolio porast nezaposlenosti i inflacije, istovremeno podstičući izolaciju i sankcije od strane međunarodne zajednice.

Panić je direktno apelovao na srpsku omladinu i starije birače da traže kompromis u tekućem konfliktu koji je uključivao priznavanje Hrvatske i Bosne i Hercegovine na njihovim sadašnjim granicama. Na izborima 1992. godine, Panić je zauzeo drugo mesto iza Miloševića, dobivši 32% glasova. Posmatrači Helsinške komisije, politički eksperti i novinari tvrdili su da su Milošević i njegove pristalice manipulisali izbornim rezultatima zbog nepropisnog korišćenja državnih medija i ometanja glasanja. Mir u Jugoslaviji i Dejtonski sporazum

Nakon mandata premijera, Panić je ostao uključen u borbi za konačni mir i demokraciju u regionu. U decembru 1993. počeo je prepisku sa američkim predsednikom Bilom Klintonom u vezi sa predloženim mirovnim samitom sa svim predsednicima država bivše Jugoslavije. Godine 1994. susreo se s Klintonom i njegovim savetnicima u Kaliforniji kako bi raspravljali o daljem predlogu. Nakon dodatnih razgovora u naredne dve godine, u kojima je Panić predložio mirovnu konferenciju na Balkanu, Klintonova administracija sazvala je Konferenciju o uspostavljanju mira u vazduhoplovnoj bazi Rajt-Paterson u Dejtonu, Ohajo, SAD.

Konferencija je okončana potpisivanjem Dejtonskog sporazuma 21. novembra 1995. godine, kojim je okončan bosanski rat deljenjem Bosne i Hercegovine na dva odvojena entiteta: Federaciju Bosne i Hercegovine i Republiku Srpsku. Od kraja rata, Panić je nastavio da insistira na demokratiji u jugoslovenskom regionu sazivajući političke aktiviste i zagovarajući u medijima.

Prvi premijer Savezne Republike Jugoslavije, Milan Panić, imao je pre 20 godina konkretan predlog o mirnom „razlazu“ Srbije i Slobodana Miloševića, od čega bi imali koristi i veća članica tadašnje SRJ i ondašnji srpski predsednik.

„Kako možete da diskutujete, kažu meni, o pitanju ulaska Srbije u EU kada vi imate problem koji se zove Milošević. Srbija je manje, više u evropskom zatvoru. Evropska unija ne dozvoljava čitavoj srpskoj i jugoslovenskoj i vladi da izađe iz zemlje. Specifično, ne možemo ništa da predložimo danas, niko ne bi usvojio. Zato mislim da bi bila greška predlagati konkretno dok se ne reši problem o kojem svi govore, a to je Slobodan Milošević“, rekao je bogati i uticajni američki biznismen u intervjuu za Danas.

U razgovoru vođenom tokom Svetskog ekonomskog foruma u Salcburgu, prvi čovek Vlade SRJ u periodu od 1992. do 1993. godine ponovio je ideju iznetu u Vašington postu.

„To je verovatno jedan od načina da Milošević preživi ovu tragediju, njegovu i njegove familije. Veliki treba da sačine neku vrstu ugovora o njegovoj bezbednosti u zamenu za odlazak sa vlasti. Rusi i Putin tu, po mom mišljenju, treba da odigraju ključnu ulogu. Ako Zapad i Rusi s njim naprave „ugovor“ on će živeti po tom „ugovoru“. Da sam na njegovom mestu ja bih ovo odmah prihvatio. Ovo je najhumanije i najefektnije rešenje. Mislim da početak razgovora o odlasku Miločevića otvara mogućnost diskusije o EU…

Drugoplasirani kandidat na predsedničkim izborima u Srbiji 1992. smatrao je svog takmaca balkanskim a ne samo srpskim problemom i tvrdio da Milošević jedino povlačenjem u egzil može izbeći izručivanje Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju, sa sedištem u Holandiji.

„Miloševićeva sudbina je napisana. Jedan put je da pristane na ovo i to je najbolje za njega i familiju, najbolje za Srbe, miran put. Drugi put je Hag. Ne znam zašto, ali on u svetu ima karakteristike čoveka koji nijedan vođa u svetu i diktator nema. Milošević je u deset puta goroj situaciji nego Sadam Husein ili što je bio Fidel Kastro ili Gadafi… Svi žele da ga odvedu u Hag. Podvlačim – ja nisam zagovormik trećeg izlaza“.

Panić je svoju zamisao bio preneo i zvaničnicima Sjedinjenih Američkih Država.

„Vrlo sam zadovoljan razgovorima koje sam imao u Beloj kući, Stejt departmentu i u Kongresu… Svima je jasno da opozicija ne može ništa da uradi dok imamo diktatora koji ih teroriše…“

Jedan od retkih vlasnika američkog pasoša na visokom političkom položaju u stranoj zemlji, u istoriji SAD, imao je šta da kaže i na temu sastava i delovanja Miloševićevih oponenata.

„Milošević je uradio sve što je mogao sa Vukom Draškovićem. On je to uradio sa Đinđićem, sa mnogim drugima. Ali, mnogi novi u politici su manje „izgoreli“… Mladi ljudi kao što su oni u Otporu i drugi izaći će na videlo… Odgovornost naših današnjih opozicionara je da pripremimo te mlade za budućnost“.

Dve decenije kasnije premalo toga se promenilo. Slobodan Milošević je 2001. izručen Haškom tribunalu, u čijoj pritvorskoj jedinici u Ševeningenu je umro ne dočekavši kraj suđenja za ratne zločine na Kosovu i Metohiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini (u BiH i za genocid).

Na vlasti ga je zamenila demokratska opozicija, čiju eru su obeležile brojne loše privatizacije i ubistvo premijera Zorana Đinđića, s još ne utvrđenom političkom pozadinom, od 2012. zemlju vode Miloševićev eks ministar za informisanje Aleksandar Vučić (kao član Srpske radikalne stranke posle koje je napravio Srpsku naprednu stranku) i Miloševićeva Socijalistička partija Srbije, a naša zemlja je i dalje pred vratima Evropske unije.

„Jedna tiranija u njoj zamenjena je, koliko vidim, plišanom diktaturom. Živi se bolje, ali gore od onog nije ni moglo. Reforme? Toga nema, mere štednje nisu reforme“, izjavio je za Danas pre tri godine 90-išnji Milan Panić.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/Mediji)