OTAC MATIJE BEĆKOVIĆA BIO JE ČETNIČKI KOMANDANT: Poslednje reči koje je pesnik čuo bile su ZAR DA UBIJEM MATIJU?

Otac Matije Bećkovića, Vuk Bećković, bio je oficir Jugoslovenske kraljevske vojske u otadžbini na službi u Novom Sadu. Nakon kapitulacije kraljevske vojske 1941. godine, da bi izbegao zarobljeništvo i komunističku odmazdu povlači se u Crnu Goru gde ostaje do samog kraja rata. Pred kraj rata, 1943 godine, sa svojim jedinicama četničkih odreda povlači se prema Austriji gde mu se gubi svaki trag. Po nekim podacima, ubijen je na području današnje Slovenije.

"Kada je vojska odstupala on nije mogao da vodi čitavu porodicu. Bio se rodio već i moj brat, a majka je bila trudna. Na rastanku negde kod Bijelog Polja, oni su se rastajali i ona je njemu rekla "znaš, sad bi bilo najpametnije da ti nas ovde pobiješ, pa ti vidi šta ćeš. A on je kazao zar da ubijem Matiju? Mi smo to razumeli da bi on mogao da ubije i svoju ženu koju je obožavao, i mog mlađeg brata, ali nije ubio nikoga da mene ne bi ubio. Jer da je bilo koga ubijao ne samo u svojoj porodici, nego i van porodice, ubio bi i mene", rekao je Bećković.

Sena njegovog mrtvog oca pratila ga je čitav život kroz komunistički režim i tada je Bećković jednom rekao:

"Što sam bio popularniji, njemu su davali veći čin. Da sam dobio Nobelovu nagradu, njega bi proglasili za Hitlera".

Matija Bećković je rođen 29. novembra 1939. godine (na Sv. apostola Matiju) u Senti, gde mu je otac Vuk kao kraljevski oficir službovao. Majka Zorka Taušan bila je kći solunskog dobrovoljca Miladina, naseljenog u Kanjiži. Porodica se više puta selila a kad je počeo Drugi svetski rat, sklonila se iz Novog Sada, kod svog roda u Velje Duboko.

Osnovnu školu završio je u selu Velje Duboko, niže razrede gimnazije u Kolašinu i Slavonskom Brodu (kod tetke), a višu gimnaziju sa maturom u Valjevu. Otac Matijin, Vuk Bećković je bio oficir vojske Kraljevine Jugoslavije, pa je ostao veran oficirskoj zakletvi, pridružio se četnicima u Rovcima. Bio tokom građanskog rata u Crnoj Gori komandant Rovačkog četničkog odreda. Pri kraju rata 1944. godine pridružuje se glavnini Jugoslovenske vojske u otadžbini i kreće sa njom ka Zapadu, gde je bila saveznička vojska. Ali tokom povlačenja gine u jednom okršaju, uz put negde u Sloveniji.

Školske 1958/59, godine upisao se na Filološki fakultet u Beogradu na grupu za jugoslovensku i opštu književnost.

U šestom razredu valjevske gimnazije je osvojio prvo mesto na Literarnom konkursu. Za prvi književni honorar dobio je novčanu nagradu od 12.000 dinara, od kojeg je kupio karirani sako; po tom sakou je i danas prepoznatljiv.

Prvu pesmu "Preludium" je štampao kao gimnazijalac 1957. godine u „Mladoj kulturi“. Prvu knjigu, posvećenu svojoj životnoj ljubavi, koja nosi naslov sa njenim imenom je objavio 1962. godine. Poema je doživela izuzetan uspeh, a sledeće 1963. godine primljen je kao poznati stvaralac, u Udruženje književnika Srbije u Beogradu. Kasnije će biti izabran i za njegovog predsednika.

Bećkovićevi prozni i poetski tekstovi priređivani su za pozorište i izvođeni na domaćim i stranim scenama. U Narodnom pozorištu u Beogradu je 1978. godine izvedena „Međa Vuka Manitoga“, a potom monodrame „Reče mi jedan čoek“ i „Ne znaš ti njih“.

U Zagrebačkom teatru „ITD“, „Kazalištu mladih“, „Jazavcu“, „Teatru MM“, Srpskom narodnom pozorištu, „Klubu M“, izvedene su pozorišne predstave po Bećkovićevim tekstovima.

U Savremenom pozorištu u Beogradu izvedena je 1970/71. komedija „Beograd nekad i sad“, sa istoimenim komedijama Sterije i Nušića.

Napisao je dve televizijske drame i dve jednočinke za decu koje je Televizija Beograd emitovala 1966. i 1967. godine.

Adaptirao je (sa Borislavom Mihajlovićem Mihizom) „Gorski vijenac“, predstava je izvedena na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu.

Dramska poema „Če - tragedija koja traje“ (sa Dušanom Radovićem) prevedena je na nemački jezik (Che: Tragödie, die andauert, Frankfurt am Main 1969) i engleski (Che: Permanent tragedy, New York 1970).

Zapisi iz knjige „O međuvremenu“ prevedeni su na engleski pod nazivom „Random Targets“ 1970. godine.

Za svoje pesništvo Bećković je dobio nagrade: Milan Rakić, Oktobarsku, Sedmojulsku, Zmajevu, Disovo proleće, Belovodsku rozetu, Zlatni krst kneza Lazara, Ravnogorsku, Stefan Mitrov Ljubiša, Veliku Bazjašku povelju, Odzivi Filipu Višnjiću, Biblios, Nagradu Vukove zadužbine, Njegoševu nagradu, Žičku hrisovulju itd.

Za poemu „Ćeraćemo se još“ dobio je nagrade Tipar, Zlatni bestseler, Jovan Dučić i Laza Kostić.

Za dopisnog člana SANU izabran je 1983. godine, a za redovnog 1991. godine. Član je Srpskog PEN centra.

Matija Bećković je 1989. godine dobio Sedmojulsku nagradu za književno stvaralaštvo. Boračke organizacije su se njegovom izboru javno protivile. Kao laureat je prilikom dodele tog visokog društvenog priznanja odgovorio: "Ja pristajem da nagradu nisam zaslužio, ali ne pristajem da sam kriv što sam je dobio". Kako mu je prebacivano da je sin četnika (iz četničke porodice) u intervju časopisu "Dugi" je "stavio tačku", na takva ideološka promašena pitanja: "Četnik je ko je bio četnik. Partizan je onaj ko je bio partizan. Podele na četnike i partizane bile su ratne podele, i trebalo bi da budu završene sa ratom. A takvu podelu nameću ljudi koji bez te podele ne bi postojali".

Njegova supruga Ruskinja iz Valjeva, se zvala Vera Pavladoljska (njoj je posvetio jednu od njegovih najpoznatijih pesama, koju je kasnije izvodio Arsen Dedić), i sa njom ima ćerke Ljudmilu i Olju. Vera je bila kći Rusa izbeglice sa Kavkaza. Matija i Vera upoznali su se u Valjevu 1956. godine, a venčanje je obavljeno 1964. godine. Vera je radila u Univerzitetskoj biblioteci u Beogradu. Nakon teške bolesti Matijina supruga je preminula 1998. godine i sahranjena na Novom groblju u Beogradu.

Akademik Bećković je jedan od retkih akademika koji su Slobodana Miloševića kritikovali još 1991. godine (npr. "Srpska vojska je zauzela Skadar i Jedrene, a ova ne može Borovo Selo i Tenje (Vreme, 2. 12. 1991.). Tokom njegovog režima učestvovao je na brojnim protestnim skupovima.

Bećković je bio blizak prijatelj Vojislava Koštunice i prvi je potpisao peticiju protiv povezivanja Vojislava Koštunice i ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića.

Od 2009. godine je Predsednik Fonda Slobodan Jovanović u Beogradu.

Bonus video:

(Espreso.co.rs)