HRVAT KOJI UBI SRBINA PREPRAVLJA U POLJUBI SRBINA: Đinđić mi je uzor, ne zaboravljam detinjstvo pod bombama!

Kako su to već pisali mnogi ovdašnji mediji, ali i hrvatski, Jure Zubčić, mladi Zadranin (29) postao je hit na internetu kada je prošle godine prepravio grafit mržnje prema Srbima u Hrvatskoj. Sad je već čuveno njegovo da od "Ubi Srbina" na zidu zasija "Ljubi Srbina". Uradio je to jednom, a sad je ponovio svoj zaštitni znak.

Tako je preko noći postao "naš omiljeni Hrvat", a da mnogi u Srbiji nisu ni znali ko je tačno taj momak i koja je njegova priča. Jure se, naime, aktivno bavi politikom kao gradski većnik u Zadru iz redova SDP-a, za sebe kaže da je socijaldemokrata, među njegovim političkim idolima nalazi se i Zoran Đinđić, a veoma jasno se seća detinjstva u Zadru koje je proveo pod granatama i opsadom...

U razgovoru za Espreso.co.rs, Zubčić otvoreno priča o svim aktuelnim temama, ali pokušava i da predvidi kakva nas budućnost čeka.

Da počnemo od tvoje "specijalnosti", prepraljanja grafita. Ponovo si prepravio grafit "mržnje" u grafit "ljubavi", na bes lokalnih šovinista, da li već počinješ da se po malo osećaš kao Benksi, legendarni britanski grafiti majstor i provokator?

- Ne bih nikako rekao da sam i blizu Benksiju. On je ipak umetnik. Ja ne posedujem niti malo te umetničke crte, tako da se ne mogu upoređivati s njim, ali mi se svakako sviđaju njegove ideje i poruke koje šalje.

Da li je za preprevljanje grafita, u uvek uzavreloj atmosferi nacionalizma na ovim našim prostorima, potrebno imati i velika mu*a, jer se time provocira često nimalo naivna i ratoborna grupa nacionalista i neofašista?

- Uh, ne volim taj pojam "mu*a". On se nekako ukorenio u društvu koje podrazumeva mušku hrabrost, a živimo u vremenima gde su žene te koje često naprave puno snažnije stvari. Radije bih se držao reči hrabrost da bar malo iskorenimo taj patrijarhalni pojam. Iskreno ne mislim da tu treba neka velika hrabrost. Takve skupine se u medijima često prezentiraju kao ratoborni i spremni na sve, ali u pravilu ne izlaze iz sene svoje anonimnosti komentiranja na raznim portalima ili iza anonimnosti pisanjem takvih poruka. Nažalost, ima iznimki koji potvrđuju pravilo, kako u Hrvatskoj, tako i u Srbiji. Međutim, gde bi bili kad bi živeli u strahu? Zašto pristajemo na takav oblik života? Uporno u tišini čekamo da neko "popravi" naša društva, a popravak nigde na vidiku.

Pričao si da nisi imao direktnijih pretnji zbog svojih intervencija, ali pretpostavljam da je nekih neprijatnosti sigurno bilo. Možeš li nam otrkiti o kakvim je reč?

- Toliko su svi koncentrirani na to što će mi se neugodno dogoditi ili se već dogodilo. To je izrazito tužno jer očito nikoga ne zanima hrpa poruka zahvale i podrške. Pretnji nisam imao apsolutno nikakvih. Doslovno jedna uvredljiva poruka koju je korisnik kasnije čak i obrisao i par poruka ljudi koji se ne slažu sa mojim prepravljanjem, ali na pristojan način. Reakcije mojih sugrađanki i sugrađana su stvarno super. Bez obzira na to, ne treba skrivati da problem postoji. Ne trebamo bežati da imamo problem na Balkanu sa nacionalizmom. No, evo imam predlog za sve medije. Zašto se ne bi jednom mesečno objavila pozitivna iskustva Srba koji su bili na odmoru u Hrvatskoj i pozitivna iskustva Hrvata koji su išli na odmor u Srbiju? Takvih priča je jako mnogo. Mali korak, a možda može pokrenuti nešto više.

U atmosferi zamrznutog konflikta, kakav sada egzistira između Srbije i Hrvatske, postoji li način da se u bližoj budućnosti ova atmosfera malo relaksira i na koji način bi, po tebi, bilo najbolje da se radi na jačanju pozitivnih veza i podizanju nivoa toleracije?

- Vrlo jednostavno je odgovor. Promenimo vlast! Nisu narodi posvađani. Tobože su posvađani ljudi na čelu obe države. Kažem tobože jer i jednima i drugima odgovara da si mogu slati otrovne strelice. Zaludit narod tobožnjim zamrznutim sukobom i hraniti nacionalizam. Dok god nam vlast namerno stvara neprijatelja kako bi sebe prikazali kao jedinu odbranu od nečeg što su sami stvorili mi nećemo nikad izaći iz tema prošlosti. Treba razgovarati o ratu, i o prošlosti, ali nikako živeti u prošlosti ili ono najgore, živeti od prošlosti. Takvi su prepreka da imamo normalne odnose kao države, ali oni nam nisu i ne smeju biti prepreka da ljudi bez obzira na nacionalnost imaju normalne odnose.

Pričao si takođe da mediji igraju bitnu ulogu u "govoru mržnje". Koji je interes današnjih medija da šalju jednostranu sliku i da podgrevaju sukobe, umesto da iskoriste svoj uticaj i pošalju daleko tolerantnije tonove na obe strane?

- Da, to se nastavlja na gornju priču. Postoje mediji koji su pod velikom, ako ne i apsolutnom kontrolom vlasti. Oni moraju podilaziti vladajućima i biti u službi gore spomenutih otrovnih strelica. Drugi pak rade toliko senzacionalističke naslove koji čak nužno nisu ni istiniti, a sve u svrhu klikova i zarade. Nažalost, u Srbiji novinari strahuju za vlastitu sigurnost, a u Hrvatskoj se novinar privodi radi jednog tvita. Pritisak se najviše vrši na slobodne medije. Ponavljam se, ali nema razvoja i napretka društva bez slobodnih medija. Tome bi trebali služiti nacionalne televizije, a one su najčešće pod najvećom kontrolom. I tako imamo začarani krug, u kojem političari kojima odgovara mržnja kontroliraju medije koji onda moraju ispunjavati njihove zahteve direktno ili indirektno. Posledice vidimo, sve manje ljudi koji reagiraju, sve manje ljudi koji kritički preispituju vlast, a bilo ko kritičan i svestan gde nas to vodi napušta ove prostore. Gde nam je onda budućnost? Čemu onda potpirivati tu mržnju kad se neće niti imati ko mrziti ako nastavimo ovim smerom.

Misliš li, kao mlad i perspektivan političar, da je moguće kod glasačkog tela pokrenuti osećaj za empatiju i omogućiti da se sa zapljive, šovinističke retorike skrene u vode u kojima bi dominantne teme bile više novih radnih mesta, bolji standard, edukacija, tolerancija, zajednička budućnost, jačanje kulturnih veza i sveobuhvatna dobrobit?

- Da mislim da nije moguće, ne bih bio u politici. Građanska svest se ne razvija preko noći. Pre svega moramo reformisati naše obrazovanje koje će kod budućih generacija razvijati toleranciju i učiti ih o kritičkom pristupu promišljanju. Dakle, ako živimo u demokratiji moramo mlade naučiti da svaku vlast, ma koja god bila, preispituju. Da preispituju život oko sebe. Ne stvarati ljude koji životare prihvatajući sve što im se servira od informacija. Jedino, dugoročno, rešenje problema je temeljna reforma obrazovanog sistema. Kratkoročnih ima i više, ali sve opcije spadaju isključivo u vatrogasne mere.

Napomenuo si da si bio jako mali kada je počeo rat na prostorima bivše SFRJ i da si imao i negativnih sećanja na taj period, ali da želiš da to ostane iza nas i da se takvo iskustvo više ne ponovi. Šta je, po tebi, glavni uzrok ove međusobne mržnje između Srba i Hrvata, osim pozivanja na istoriju, bližu ili dalju, i ko je zapravo raspiruje i ko iz nje najviše profitira i zašto?

- Moja prva sećanja su isključivo ratna. Sećam se kad je pogođena kuća moje tete koja je srušena do temelja i popucali prozoro na mojoj i bratovoj sobi koji me uzeo u ruke i otrčao u hodnik. Sećam se kad sam bacio kafu koju sam nosio kad je probijen zvučni zid iznad grada. Sećam se da su i voda i struja tada bili luksuz. I zato sam se malo i nasmejao na vaše pitanje jer mu je početak relativizirajući. Niko od novinara me još nije pitao za rat u Hrvatskoj već samo za rat na području bivše SFRJ. Mislim da je razlika velika, ali nije na meni da o tome govorim. Nije na meni da govorim o tome šta su tadašnje vlasti u Srbiji radile pogrešno. Nije na meni da osudim granatiranje mog grada. To je na vama. Tako moramo početi. A na meni je da pričam o hrvatskim vlastima i njihovim potezima. Na meni je da osudim sve zločine počinjene u ime hrvatskog naroda, iako za mene ti ljudi nemaju nacionalnosti jer su to pre svega neljudi. Ali za takav razgovor je potrebno dvoje. Tužno mi je kad vidim da se propaganda devedesetih, koja je bila u obe države, duboko ukorenila. A vama je šef te propagande sad i predsednik države. Da objasnim, imam mnoge prijatelje moje generacije u Srbiji i ostao sam u šoku kad sam shvatio da je prezentacija u Srbiji da se u Zadru devedesetih živelo skoro kao u Nišu, Kragujevcu ili Novom Sadu. Isto je i s propagandom u Hrvatskoj. Mnogi moje generacije dan danas veruju u priče koje su im tada, ali i dan danas servirane. I onda se opet vraćam na to da moramo odgajati generacije da sve te činjenice preispituju. Ponoviću, jer je potrebno ponoviti, za mene su Medački džep, Medari, Varivode, Uzdolje i mnogi drugi, ratni zločini. To su zločini počinjeni u ime naroda kojem pripadam. Krenimo svi od sebe pa ćemo pomaknuti nešto. A dok god jedni drugima trljamo na nos zločine one druge strane nećemo nikad ostaviti rat u povesti, gde i pripada. Dok god ih tako trljamo ponašamo se tačno onako kako bi ove naše loše vlasti htele. Zločine počinjene u ime vašeg naroda morate osuditi vi. To je taj prvi korak.

Takođe, često vidim naslove u medijima u Srbiji koji za pretpostavku uzimaju da su svi tadašnji hrvatski vojnici prezirali srbe. Citirao bih jednog čoveka, ali neću mu navoditi ime, koji je bio u ratu celo vreme: "Briga mene ko je na brdu Srbi, Hrvati, Japanci ili Kinezi dok god granatiraju moj grad, moju kuću u kojoj su mi žena i deca ja se moram boriti".

Budimo ljudi i izdignimo se iznad vlastitog etnosa i priznajmo sami sebi što je i kako je bilo. Nekad je dovoljno pogledati dokumentarce o istom događaju koji su snimili Hrvati i koji su snimili Srbi. Istina je negde između. Ja ne verujem niti jednom.

I ne želim da bilo kojem detetu na ovom svetu tako započne detinjstvo.

Ko su tvoji politički uzori i koja ideološka ideja ti je najbliža u ovom trenutku?

- Uvereni sam socijaldemokrat. Jednakost, ravnopravnost, solidarnost i demokratičnost su vrednosti u koje duboko verujem. Imati uzor mi znači potpuno podržavati sve što je ta osoba napravila u svom političkom delovanju, a takvu nemam. Ko god se bavio politikom morao je učiniti grešku, i svako od nas da mu je dati izvršnu funkciju bi napravio neke greške. No, ako ćemo se zadržati na ovim prostorima onda su mi svakako najdraži Ivica Račan, Jakov Gotovac i Zoran Đinđić.

Kada bi ljudima svoje generacije trebao da preporučiš knjigu za bolje razumevanje sveta u kojem trenutno živimo, koja bi to knjiga bila, postoji li uopšte?

- Razumevanje sveta je širok pojam, ali u tom slučaju bi svakako bio dobar klasik od Orvela "Životinjska farma" koja se jasno sa životinja može preslikati na svako društvo. A meni puno draža je od Krleže "Na rubu pameti". Napisana pre 80 godina, a tako aktuelna i tako se lepo može precrtati na današnje pojave.

Kako vidiš budućnost svoje generacije u skorijoj budućnosti i u Hrvatskoj i u Srbiji i u regionu, odnosno, na čemu misliš da bi trebalo raditi u skorijoj budućnosti da bi svi zajedno osetili neki prosperitet za dvadesetak godina?

- Ako nam države nastave ovim putem budućnost nam nije svetla. Puno toga se mora raditi, ali se pre svega moraju stvoriti početni preduslovi za bilo kakav napredak. Ljudi moraju biti uistinu slobodni, a ne u strahu od vlasti. Sloboda svakako obuhvata i medije. Slobodni mediji su preduslov zdrave i argumentovane kritike što vladajuće uvek tera da budu kvalitetniji, više transparentni, progresivni. Uzalud je govoriti o zdravstvu, obrazovanju, ekonomiji ili bilo kojoj drugoj politici dok demokratiju ne primenimo u punom smislu.

BONUS VIDEO:

BEŽAO OD POLICIJE, INTERVENTNA GA SUSTIGLA KOD SKUPŠTINE: Jurcao izudaranim kolima po gradu 2 (KURIR TV)

(Espreso.co.rs)