RASKOL I MEĐU DEMOKRATAMA: Nataša Vučković tvrdi da bojkot izbora za koji se zalaže Lutovac NIJE POLITIKA!

Nedavno je Demokratska stranka razmatrala “slučaj” narodnih poslanica Nataše Vučković i Gordane Čomić, koje su učestvovale u radu skupštinskih odbora i zaključila da bojkot parlamenta uključuje i rad odbora. U javnosti su pominjane čak i disciplinske mere za one koji se ne pridržavaju toga.

- Kod nas se proporcionalni izborni sistem gotovo izjednačava s delegatskim, pa se smatra da ste praktično “delegat” stranke iako poslanik predstavlja građane i njima javno polaže zakletvu - rekla je u intervjuu za Novi Magazin Nataša Vučković.

Prvo, kako ste to doživeli, a drugo, liči li na demokratski centralizam?

- Nasmejalo me je, šta bi drugo. Nisam dobila nikakav dopis, pa ne znam da li je to bila ozbiljna namera ili samo “vežbanje strogoće”. S obzirom na moj dugačak staž i u DS, ali i u opoziciji, začudila me je i potreba da se, posebno u slučaju isključenja iz stranke pokrajinskog poslanika Borovića, primeni tako stroga stranačka disciplina. Postoji, kažu, pravilo u menadžmentu – kad je tim mali i pravila treba da budu labava, a kad tim raste, pravila su stroža. Kad je stranka u opoziciji i želi da privuče što veći broj pristalica, treba da bude otvorena, da omogući razmenu različitih ideja i stavova, da tako postane privlačna građanima koji žele da se politički angažuju, a ne da preti disciplinom. Pozivanje stranačkih rukovodstava na demokratski centralizam je prevaziđeno, to je staro komunističko pravilo koje onoga ko je povodom neke odluke ostao u manjini, obavezuje da promoviše stav većine.

No, jedno je poštovanje odluke, a drugo je pravo da zastupate svoj stav i da se borite i u javnosti da on postane većinski. Ne možete privući pametne, kreativne, kritične i samosvesne ljude u opozicionu stranku ako im kažete “o politici možete govoriti samo na stranačkim organima”! U prirodi Demokratske stranke je njena otvorenost i demokratičnost, to je uvek bila njena odlika, za razliku od drugih autoritarnih stranaka, i nadam se da će umeti da očuva tu osobinu.

Postoji li obaveza poslanika da sluša “centralu”, kako se stiče utisak iz prakse vladajuće koalicije, ali i opozicije?

- Prvo, kod nas se pogrešno proporcionalni izborni sistem gotovo izjednačava sa delegatskim, pa pošto ste izabrani na stranačkoj listi, smatra se da ste praktično “delegat” stranke; u praksi to znači stranačkog rukovodstva. To nije tako, položaj narodnog poslanika je i u proporcionalnom i u većinskom i u svakom drugom izbornom sistemu isti – on predstavlja građane. Zbog takve pogrešne interpretacije osnovnih principa morala je biti ukinuta i praksa blanko ostavki koje su stranačka rukovodstva tražila od poslanika i potvrđeno je da je poslanik jedini vlasnik svog mandata. Drugo, narodni poslanik u Skupštini javno polaže zakletvu građanima. U tom kontekstu može se postaviti pitanje dometa “sporazuma s narodom”. I treće, ako kritikujete poslanike većine što slepo glasaju “na zvonce” predsedavajućeg, otkud vam pravo da kritikujete samostalnost opozicionih poslanika? Logično sledi pitanje kako ćete se vi postaviti kad budete na vlasti.

Jesu li odnosi u SzS kad je reč o javnom nastupu rigorozni tako da uključuju i kažnjavanje “neposlušnih”? Posebno kad je reč o vanparlamentarnim grupama?

- Neke izjave u javnosti stvorile su utisak da pre svega Boško Obradović traži disciplinovanje poslanika DS. Reakcije iz DS, kako od poslanika tako i od rukovodstva, bile su s razlogom oštre.

U kojoj meri je bojkot parlamenta i lokalnih skupština imao efekta i kakvih?

- Protiv bojkota sam. Dopuštam da je možda, u jeku protesta, bojkot parlamenta doprineo stvaranju nekog sinergijskog efekta. Ipak, uverena sam da bi poruke građanskog protesta bile prenete mnogo većem broju građana da smo ih mi, poslanici opozicije, prenosili i sa skupštinske govornice, koja se obavezno javno direktno prenosi, što je tekovina opozicione borbe iz 90-ih koju smo uporno branili. Sa jenjavanjem protesta postavilo se pitanje svrhe daljeg bojkota.

Od početka mi je bilo nerazumljivo zašto nisu odmah postavljeni zahtevi opozicije za uvođenje demokratskog reda i uspostavljanje stvarne političke rasprave u Narodnoj skupštini. Zahtevi su morali biti usmereni bar na tri plana – ukidanje hitnog postupka, osim u stvarno opravdanim slučajevima, ukidanje prakse objedinjavanja više zakona u jednu tačku dnevnog reda, što smanjuje vreme i kvalitet rasprave, i na kraju ukidanje prakse većinskih poslanika da zloupotrebljavaju pravo na podnošenje amandmana i time, takođe, obespravljuju opoziciju.

Danas, kad se u Skupštini usvajaju zakoni, kao na primer o komunalnoj policiji, tako opasni po građane, a oni ne mogu da čuju mišljenje opozicije, kad se na odborima raspravlja o kandidatima za važne funkcije kao što je poverenik za informacije od javnog značaja, nema opozicionih glasova. Ne mogu se oteti utisku da se daljim bojkotom, pored štete koju očigledno imaju građani, nanosi i šteta Demokratskoj stranci jer se očito njeni poslanici, pa i poslanici Socijaldemokratske stranke, osuđuju na “nevidljivost”. Svako od nas može da zaključi kome to najviše odgovara.

Pod kojim uslovima može doći do prekida bojkota parlamenta?

- Pomenula sam minimalne zahteve, to bi relativno brzo moglo da uvede rad Skupštine u normalnije vode. Naravno, o tome, pa i o promeni Poslovnika u pojedinim delovima bi moralo da se razgovara, gde drugde nego u samoj Skupštini? Naravno, što se povratka tiče, pravo je poslanika da individualno i kroz poslaničke grupe o tome odlučuju.

Postoji li saglasnost o bojkotu izbora?

- Deluje da ne postoji konsenzus u tom pogledu. Ključno je sad pitanje da li će se uopšte razgovarati o izbornim pravilima, ko će razgovarati i da li će vlast hteti da poštuje pravila, omogući nesmetan rad nadležnih institucija i uvede dodatna pravila koja bi garantovala veću jednakost u izbornom procesu.

Drugo je pitanje delovanja opozicije – zabrinjavajući su glasovi koji pozivaju na ometanje izbora. Bilo bi korisno da se opozicione stranke spremaju za izbore, da organizuju kontrolore... To su poslovi koji traže vreme, znanje i veliku energiju. Ukoliko ih ne počnete na vreme, možda će posle biti kasno. Iskustvo dva bojkota tokom 90-ih uči nas da bojkot nije politika ili bar da je pogrešna politika – smanjen je bio uticaj demokratskih proevropskih stranaka, a uvećan uticaj nedemokratskih populističkih i nacionalističkih stranaka. Kome bi sličan ishod bio u interesu?

Bonus video:

(Espreso.co.rs / novi magazin)