O POKOJNOM MOMIRU MILO JE SVAŠTA REKAO! Ovo su detalji njihove svađe koja je potresla i Srbiju i Crnu Goru

Kraj sednica Glavnog odbora DPS 11. jula 1997. godine značio je i konačan rascep ove partije, posle kog je Đukanović samostalno zagospodario Crnom Gorom, umesto vladajućeg "trijumvirata" (Đukanović kao premijer, Bulatović kao predsednik Crne Gore i Svetozar Marović kao šef Skupštine).

Dugogodišnji crnogorski premijer Milo Đukanović tvrdio je 1997. da je on "demokratska opcija" koji želi Crnu Goru povezanu sa svetom, "bogatu i perspektivnu". Političkog protivnika, dojučerašnjeg saborca i partijskog šefa, predsednika Crne Gore Momira Bulatovića optuživao je za izdaju interesa Crne Gore, da je sluga Slobodanu Miloševiću, i da "Crnu Goru želi da vrati unazad".

Bulatović je Đukanovića i njegove pristalice u Vladi proglašavao nosiocima "opšte kriminalizacije društva" koji koriste "policiju u političke svrhe", prigovarajući im na enormnom ličnom bogaćenju i na zanemarivanju severnog dela Crne Gore. Ispostavlja se da je u rečima obojice bilo istine, da se retorika i Đukanovića i njegovih sadašnjih političkih rivala neznatno promenila, dok su odnosi između vlasti Crne Gore i Srbije, koji su tada javnosti predstavljeni kao glavni razlog sukoba u DPS-u, opet isprepletani nejasnim i problematičnim vezama.

Bulatović, do tog dana predsednik DPS, mimo ranijih običaja, zatražio je da sednica GO DPS bude otvorena za javnost, ali novinarima nije omogućeno da uđu u zgradu Vlade. Prema tadašnjim medijskim tumačenjima, Bulatoviću je bilo jasno da ulazi u izgubljenu bitku jer nema većinu u GO. Zbog toga je želeo prisustvo javnosti kako bi na težini dobila njegova tvrdnja da je reč o sukobu poštenih i nepoštenih, pri čemi bi medijski pritisak uspeo da donekle utiče na odnos snaga u partiji koji se radikalano promenio od marta kada je Đukanovića podržalo samo šest ili sedam članova GO.

Bulatovićevo prisustvo GO svelo se na konstataciju da nisu stvoreni regularni uslovi za rad, nakon čega je za 23. avgust zakazao kongres DPS. Bulatović je odredio i odbor za pripremu kongresa koji su činili predsednici sedam opštinskih odbora, koji su tražili sazivanje kongresa. To su: Miloš Bojović (Berane), Radoman Gogić (Pljevlja), Rade Nišavić (Bijelo Polje), Branislav Otašević (Plav) Milijana Radojičić (Andrijevica), Predrag Bulatović (Podgorica), Mihailo-Milo Ćetković (Ulcinj) i poslovni direktor DPS Dragiša Pešić.

Nakon što je Bulatović "zaključio sednicu", skoro dve trećine, 62 člana GO, nastavilo je sa radom, ocenjujući da postoji statutarni osnov za to, dok su 34 člana napustila sednicu sa Bulatovićem. U okviru prve tačke dnevnog reda razmatrana je odgovornost Bulatovića za stanje u partiji, nakon čega je on smenjen sa mesta predsednika DPS sa 58 glasova, dok su četiri bila uzdržana. Na njegovo mesto izabrana je Milica Pejanović-Đurišić, tadašnji potpredsednik DPS..

Nakon što su se Marović i Pejanović-Đurišić odrekli kandidature za predsednika Crne Gore u korist Đukanovića, članovi GO su se izjašnjavali o kandidaturi Bulatovića, Đukanovića i Milana Gajovića. Novom vrhu DPS nije smetalo da pozovu Bulatovića da prezentuje svoj izborni program, iako je on prethodno smenjen i napustio sednicu. Između dva kandidata, GO DPS se ubedljivom većinom (58:3) opredelio za Đukanovića. Tog jutra, 11. jula, u "Pobjedi" je osvanuo intervju Marovića u kojem je napao Bulatovića:

- Crna Gora mora da misli i o sebi. Umesto jakih i apsolutno moćnih pojedinaca, Crna Gora je izabrala vladavinu prava i podeljene moći. Opasno je previše moći u bilo čijim rukama - rekao je Marović tada.

Od saveznih kadrova u GO, protiv Bulatovića se jedino okrenuo potpredsednik Vlade SRJ Vojin Đukanović, dok su mu ostali verni Srđa Božović, tada predsednik Veća građana savezne Skupštine i savezni ministri odbrane i pravde Pavle Bulatović i Zoran Knežević, te tadašnji potpredsednik Skupstine Crne Gore Zoran Žižić. Šef Kluba poslanika DPS u Skupštini Crne Gore Predrag Bulatović svrstao se uz prezimenjaka Momira i, prema kasnijim svedočenjima, kao predsednik OO Podgorica, koji je raspušten tog dana, bio najopasniji protivnik političkim rivalima.

Šef poslaničkog kluba u Veću građana savezne Skupštine SRJ Željko Šturanović priklonio se Đukanoviću, kao i Gajević, tada koordinator crnogorske delegacije u Veću republika. Upućeni tvrde da je sukob u DPS počeo znatno ranije. Iako su informacije o tome počele da se pojvaljuju tek nakon 25. marta 1997, kada je završena sednica GO DPS koje je prethodila julskoj.

Jedan od motiva za razdor u vrhu DPS bio je i intervju koji je Đukanović dao za beogradski časopis Vreme, u kojem je naveo da je "Milošević čovek prevaziđene političke misli, lišen sposobnosti strateškog gledanja na izazove koji stoje pred našom državom".

Članovi GO na sednici koja je počela u popodnevnim časovima 24. marta izjašnjavali su se o dva zaključka - da li ste za Jugoslaviju bez preduslova i alternative i o odgovornosti tadašnjeg ministra kulture Gorana-Sita Rakočevića i šefa Službe državne bezbednosti (SDB) Vukašina Maraša. Prvom je Bulatović tražio glavu zbog izjava da Jugoslavija nema budućnosti sa Miloševićem, a drugi je bio na udaru zbog navodne povezanosti sa firmom ASI, preko koje se švercovala nafta.

Glasati za ove zaključke značilo je glasati protiv tadašnjeg premijera i potpredsednika DPS Đukanovića i njegovog okruženja, iako po naknadnim sećanjima to nije bilo jasno velikom broju članova. Tada je uz Đukanovića stao samo Marović, inače kum Momira Bulatovića, tadašnji ministar policije Filip Vujanović, generalni sekretar Vlade Duško Marković, Vojin Đukanović, gradonačelnik Nikšića Blagoje Cerović i direktor vladine Agencije za prestrukturiranje privrede Milutin Lalić.

Zbog retkih nezavisnih medijskih izveštaja iz tog perioda, ali i selektivnog pamćenja aktera sednice, teško je tvrditi da li je sam Đukanović tokom javne prozivke bio taj sedmi glas ili je reč o tadašnjem direktoru Budvanske rivijere Đorđiju Pribiloviću ili o direktoru Fonda PIO Mihailu Banjeviću, mada je verovatnije da je sa Draganom Đurovićem, Šturanovićem, Danilom Vuksanovićem, bio među onima uzdržanima. Njih je bilo, opet prema različitim podacima, između onih 11 do 22.

Đukanović je tada podneo ostavku na mesto potpredsednika DPS, ali je zadržao premijersku fotelju, po nagovoru Marovića, kojeg mnogi vide kao ključnu figuru u pobedi protiv Bulatovića, što zbog ideoloških temelja koje je postavio u unutarpartijskoj borbi, što zbog načina na koji je vođena bitka u opštinskim odborima. Nakon raskola 11. jula, Đukanovićevoj struji u parlamentu ostalo je 28 mandata, jer se 17 poslanika priklonilo Bulatoviću. DPS je u septembru oformio koalicionu vladu u koju su ušle i opoziciona Narodna stranka, SDP, albanske partije, Demokratska unija Albanaca i Demokratski savez.

Nakon julske sednice GO DPS, Bulatović i njegove pristalice su na svom kongresu održanom 16. avgusta odlučili da svoju stranku, takođe, nazovu DPS, a da njihov kandidat na predsedničkim izborima bude Momir Bulatović. Ustavni sud Crne Gore je Đukanovića "potvrdio" kao jedinog kandidata DPS, nakon čega je Bulatović nekoliko meseci kasnije formirao Socijalističku narodnu partiju.

U međuvremenu, izborno nadmetanje pretvaralo se u sukob tokom kojeg su mediji, uključujući i TVCG, koju je kontrolisao Đukanović, i Pobjeda, koju je dugo kontrolisao Bulatović, iznosile prljavi veš suprotstavljenih tabora. Raskidana su "neraskidiva" kumstva i prijateljstva, sklapana nova, a sukob je kulminirao 13. januara 1998. na protestima koje je ispred Skupštine Crne Gore organizovao Momir Bulatović nakon što je odbio da prizna poraz od Đukanovića na oktobarskim predsedničkim izborima. Crna Gora je te noći bila na ivici građanskog rata. Sukob, suštinski iniciran borbom između vladajućih klanova u Crnoj Gori i Srbiji oko plena od šverca, doveo je do podela u društvu čije su brazde vidljive i na današnjem licu Crne Gore.

Na pitanje da prokomentarise svoje šanse za predsednika Crne Gore u trci sa Bulatovićem, Đukanović je nakon sednice GO novinarima rekao da ni u jednu političku bitku ne ulazi bez uverenja da će biti i pobednik.

- Imam odlične pretpostavke za to: podršku stranke i podršku Glavnog odbora - rekao je tada Đukanović.

Oni koji su se tada isključivo informisali iz RTCG i Pobjede nisu verovali u navode malog broja nezavisnih medija o sukobu u DPS. Međutim, to ne iznenađuje ako se zna da je nakon ubedljive pobede DPS na parlamentarnim izborima u novembru 1996. Bulatović dao Đukanoviću mandat za sastav nove vlade. Naveo je da je to uradio zbog "potvrđenih ličnih sposobnosti i kvaliteta" Đukanovića.

- Dosadašnja saradnja između predsednika Republike i mene, a i Vlade u celini, funkcionisala je na izuzetnom nivou, na zajedničko zadovoljstvo i verujem da je dobar deo rezultata koje smo postigli upravo rezultat te saradnje - govorio je Đukanović u novembru 1996.

Na drugoj strani, Monitor je u maju 1997. pisao: Dok dvoje potpredsednika DPS-a u Pobjedi puštaju magle kompromisa, na terenu se, javna je tajna, vodi bespoštedna bitka za svaka dva prsta u GO DPS-a i za svaki poslanički taster u Skupštini.

Pejanović- Đurišić na konferenciji za novinare nakon julske sednice GO nije potvrdila, ni negirala Bulatovićeve navode da opštinski odbori DPS-a Podgorice, Pljevalja, Bijelog Polja, Berana, Plava, Andrijevice i Ulcinja predstavljaju većinu partijskog članstva. To je, kako je rekla, veoma sporno jer je "pitanje brojeva veoma relativno". Prema medijskim izveštajima, tada je već bilo indikativno i upozoravajuće što je Bulatović obezbedio većinsku podršku na severu, u rubnim opštinama Pljevlja, Bijelo Polje, Berane, Plav i Andrijevica.Time unutarpartijski sukob nije dobio samo regionalnu dimenziju, već su ponovo naglašene podele na "srpskije" i "crnogorskije" delove Crne Gore.

DPS je pre raskola na jesenjim izborima 1996. potukla opoziciju do kolena, iako je izgledalo da bi tada njena vlast mogla da bude uzdrmana prvi put zahvaljujući formiranju Narodne sloge koju su činile Narodna stranka i Liberalni savez. Te dve stranke nisu uspele da okupe širi opozicioni blok, iako su pozvale Stranku demokratske akcije (SDA) Haruna Hadžića, SDP, te albanske DUA i DS da im se pridruže i ostave ideološke i nacionalne razlike po strani. DPS je zahvaljući prekrajanju izbornog zakona i zloupotrebom državnih resursa tada osvojio 45 od 71 mandat u Skupštini, dok je Narodna sloga dobila samo 19, pri čemu se rastakanje opozicije nastavilo i nakon izbora. Međutim, sami tok formiranja nove vlade nagovestio je da vrh DPS više ne diše istim plućima. Đukanović je na sednici GO u novembru bio prinuđen da višesatno obrazlaže i brani ponuđeni sastav nove vlade, da bi čak u jednom trenutku ponudio i ostavku na mesto mandatara. U knjizi "Pravila ćutanja", Bulatović je napisao:

- Ministarsku policijsku fotelju Đukanović je bio namenio Vukašinu Marašu i to nije moglo da se promeni ni na koji način. Kako ja na to nisam hteo da pristanem, usledila je njegova odluka da vrati mandat, jer nije u stanju da sastavi vladu koja bi bila izabrana u Skupštini. Pismo kojim me zvanično obaveštava o tome zateklo me je u Beogradu. Držao sam taj papir u ruci i - bilo mi je žao - napisao je Bulatović.

Momir Bulatović, bivši predsednik Crne Gore (1990-1998) i predsednik Savezne vlade SR Jugoslavije (1998-2000) preminuo je juče u 63. godini u selu Raći, u Kučima.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/Srbija Danas)