ZAŠTO JE OD RADULOVIĆA OTIŠLA KOD ĐILASA I KO JE ZAISTA LAŽNA OPOZICIJA? Ana Stevanović otvorila dušu za ESPRESO

Poslanica Ana Stevanović, koja je član Stranke slobode i pravde, bila je gost nedeljnog Espreso intervjua.

Stevanovićeva je za "Espreso" ispričala zbog čega je napustila Pokret Dosta je bilo, koji su bili ključni razlozi njenog priključivanja SSP, da li bi opet bila član DJB, šta misli o bojkotu parlamentu, o opozciji i lažnoj opoziciji, Kosovu, evropskim intergacijama, obrazovnom sistemu u Srbiji, građanskim protestima, budućim planovima SSP, o skandalu u vezi sa malom maturom, ali i koga smatra krivim za curenje testova iz matematike...

Ceo intervju sa poslanicom Anom Stevanović pogledajte u video snimku:

Krajem prošle godine napustili ste DJB, a sada ste član SSP. Šta Vam je bio jasan znak da treba da se priključite Stranci slobode i pravde?

- Doslednost u idejama i doslednost u stavovima, ljudi koji poštuju ono što kažu, misle i rade ono što govore. To je bio moj razlog da se priključim stranci, a i programska načela sa prethodnim pokretom u kojima sam bila. Drago mi je da je veliki broj ljudi koji je ranije bio sa mnom isto odlučio. Drago mi je što smo nastavili gde smo stali u menjaju sistema i menjaju naše zemlje. Ono što me je navelo da se nakon šest meseci nakon napuštanja DJB priključim Stranci slobode i pravde ticalo se prvenstveno podudarnosti ideja zbog kojih sam i odlučila da se uključim u politiku, a još važniji razlog odnosio se na ljude koji ne menjaju stavove. Razumne ideje koje je odnose na poboljšanje života građana. Kad kažem razumne mislim na ideju da svako dete koje pohađa osnovu i srednju školu ima besplatne udžbenike i besplatan obrok u školi, umesto da država baca naše pare na sumanute megalomanske fudbalske stadione, da minimalna plata koju će imati lekari iznosi hiljadu evra, nastavnici najmanje 600 evra, a da niko u Srbiji ne prima nižu platu od 350 evra jer je sve niže od toga puko preživljavanje i život nedostojan čoveka.

Sa ove distance, šta biste rekli o vašem stranačkom delovanju u DJB i kako biste okarakterisali trenutno vođstvo DJB na čelu sa Brankom Stamenković?

- Kada nemam šta lepo o nekome da kažem, izbegavam da kažem bilo šta. Ali mi je žao što neke od vrednosti nisu ispoštovane i što su mnogi ljudi otišli odatle. Ono što je DJB trebalo da bude, sada je SSP. Nastavljamo gde smo stali, čvrsto usmereni ka cilju i velikom snu, a opet osnaženi i ojačani . Gotovo svi oni s kojima sam u DJB blisko sarađivala su sada zajedno sa mnom, a tu su i ljudi koje poštujem od ranije, a koji iza sebe imaju veliko i dragoceno iskustvo u politici i veoma dobre rezultate.

- DJB je za mene bila ideja o Srbiji u kojoj se rado i lepo živi. U taj pokret sam ušla prvenstveno zbog programa i vrednosti koje sam delila, ali i zbog ljudi koje sam izuzetno cenila kao što su profesori Dušan Pavlolović i Jasmina Nikolić. Sa njima sam imala divnu saranju i ponosna sam na našu zajedničku borbu. Tu su bili mnogi sjajni ljudi, profesionalni, školovani i stručni u svojim oblastima. Delili smo sličan san i bili mu posvećeni. Ipak, vrednosti koje je zastupao pokret moraju da se poštuju i u samom pokretu. Ako je načelo pokreta da nas vode najbolji, onda je nedopustivo da se najbolji teraju iz pokreta, a da se oni koji nemaju dovoljne kvalifikacije, ali ni pojedine preko potrebne ljudske osobine i kvalitete postave na čelo pokreta. Za mene je prelazak preko crvene linije bilo kad se odustalo od humanosti koja je za mene vrednost nad svim vrednostima. To se dogodilo prilikom smenjivanja Branislava Mihajlovića, inače verovatno najvećeg stručnjaka u Srbiji u oblasti energetike i sjajnog čoveka, koji je preuzeo upravljanje organizacijom nakon poraznog rezultata nakon beogradskih izbora. Ne možete da gledate kada se cipelare dobri ljudi kao što je gospodin Mihajlović. Kako sam ja i tom trenutku bila potpredsenik, moj odlazak bio je svima signal da se sa tim događajima ne slažem. Prosto morate otići jer humanosti više nema. Ako ostanete, to znači da podržavate tu hajku, a to je bilo poslednje što bih učinila. Sva kasnija događanja i ponašanja, klevete i bezočno laganje pojedinaca koji su morali da opravadju naš odlazak sumanutim teorijama zavere, samo su mi pokazali da je odluka bila nužna i ispravna.

Šta podrazumevate pod tim "nije ispoštovano"?

- Nisu ispoštovane ključne vrednosti. Ako je nama bilo geslo da nas vode najbolji, a onda napuste petoro doktora nauka pokret, a na čelo dođe osoba koja nije dovoljno kvalifikovana, onda je vreme da se pokret napusti. To je jedan od krucijalnih razloga, ali nije jedini.

Da možete sada da vratite vreme, da li biste opet bili u DJB?

- Ne bih sigurno. DJB je nekada bio više od ideje, san o uređenoj Srbiji u kojoj se radi i lepo živi, san o zemlji kojoj se ne beži. San gde na primer, profesori imaju minimalnu platu od 600 evra, zemlja u kojoj lekari treba da imaju više od 1000 evra platu. Zemlja u kojoj smo želeli da svi učenici imaju besplatne užine, obroke i udžbenike, a deca u vrtićima besplatan boravak u vrtićima. To je bio deo programa u nekadašnjem pokretu, a mene mnogo raduje što je taj pokret sada u stranci Slobode i Pravde. Zajednički smo pisali program stranke i fokusirali se na svaki segment društva i života. Želimo da napravimo korak kao npr Rumunija uradila 2012. godine gde je plata povećana za 220 evra, za razliku od Srbije, ako gledamo statistike, samo 80 evra. Zašto ne primeniti pozitivna rešenja, ja mislim da je to moguće i da Srbija to može.

Koliko se poklapa ono za šta ste se zalagali u DJB s onim za šta se zalaže SSP?

- Postoje velika poklapanja u programima i rešenjima koja se odnose na važnost obrazovanja ali i brojna ekonomska rešenja. U SSP-u smo zajednički napisali program što je jedna divna praksa koju bih volela da ostaknem. Posebno sam ponosna na oblasti koje se odnose na kulturu i medije, inače oblasti koje najbolje poznajem. Tu su predviđena značajna povećanja sredstva koja je izdvajaju na kulturu, ali i na jedinstvena rešenja kojima se konačno ukida tabloidizacija medija.

Kakvo mesto zauzima SSP u SZS- u, a kakvo ostale stranke koje ga čine. Ko tu najvise pripada, a ko odudara?

- SSP ima podjednako mesto kao i svih ostalih devet osnivača Saveza. Odluke koje se donose, donose se konsenzusom. Gledajući iznutra, mogu da povrdim da niko ne odudara. Sve organizacije koje su u Savezu složile su se oko zajedničkog delovanja na rušenju ovog nakaradnog i nehumanog sistema koji jedino što dobro radi, jeste širenje mržnje i usmeravanje zastrašujuće agresije prema svakome ko se samo usudi da pusti glas kritike. Sve odluke se donose konsenzusom i moj utisak, ali ne samo moj, već i ljudi koji su u SZS je da svaka stranka ima svoje mesto. Što od dela javnosti, što od dela medija ali i vlasti, dolazi lažna dilema da se neko više pita, a to prosto nije tako. SSP je lep primer kako Srbija može da funkcioniše, ako uzmemo u obzir da imamo situaciju u zemlji kakvu imamo, kada se krše zakoni i pravila, situaciju u medijima ... prirodno je da stranke koje žele da se borre protiv svega toga, protiv nenormalnog, ujedine. Takva je atmosfera u SzS, stranke koje zaista žele da promene sistem.

Da li je izvesno da će u nekom trenutku doći do nesuglasica u SZS - u zbog, kako neki navode, jakog uticaja Dragana Đilasa, koji je i pre osnivanja SSP važio za lidera SZS?

- Do toga neće doći. Svi lideri stranaka koje su u SZS imaju podjednako pravo odlučivanja. Sam cilj jeste obaranje ovog duboko pogrešnog sistema. Dok se taj cilj ne ostvari, ne vidim nijedan razlog da bi se tako nešto desilo sa savezom. Mislim da što više stranaka, pokreta pa i pojedinaca treba da se priključi pokretu da bismo zaista od zemlje stvorili normalnu zemlju, gde ne morate da strepite od naslovnih strana, da ćete biti vređani, etiketirani i tako dalje. Do toga sigurno neće doći, a ti navodi dolaze sa Tvitera od pojedinaca, ali verujem da je u nametanju tog stava i vlast značajno doprinela. Da do nesuglasica dođe, najveća je želja vlasti i njenih sledbenika, ali to se neće desiti. Savez je jedinstven kao grupacija stranaka i organizacija koje su potpisale Sporazum sa narodom. Stranke koje čine Savez ostale su dosledne u bojkotu kako Narodne Skupštine tako i gradskih i lokalnih i time smo jasno stavili do znanja da se por ovim uslovima ne učestvuje na izborima. Da bojkot ima efekta i da su naši zahtevi legitimni, potvrdili su i izveštaji Evropske Komisije i Freedom House-a. Uveliko se oseća da je režim sve nervozniji, a da nervoza eskalira prilikom prebijanja opoziciono nastrojenih pojedinaca. Od napada na Borka Stefanovića, čak jedanaestoro ljudi je doživelo ozbiljne fizičke napade. To je nezamislivo u bilo kojoj demokratskoj zemlji. Pre par dana videli smo kako je Dragan Đilas dočekan u Šapcu kada su njega i članove SSP besramno, primitivno ali i kukavički vređali dvadesetorica huligana. Oni to rade kako bi isprovocirali reakciju. Međutim, razoružava ih kada na agresiju i na mržnju ne odgovaramo. Tada njihovo ponašanje ''zablista'' i pokaže svoj pravi odraz i lice vlasti.

Šta mislite o gradjanskim protestima i da li su se osuli zbog prisustva političara?

- Kada pogledamo protest koji je bio održan 13. aprila, jedan od najmasovnijih, bio je jedini, odnosno prvi gde su govorili političari opozicionih stranaka. Tako da, to je lažna dilema, ako pogledamo proteste u regionu, ili Pragu npr, niko se tamo ne pita ko govori i da li zbog toga neće doći na protest. To su narativi koje plasiraju oni koji žele da se protesti ugase, ako je najmasovniji protest bio taj gde su upravo govorili politički lideri, to je opet lažna dilema.

Protesti su nama doneli mnogo toga, ljudi su se oslobodili straha. Jedan određeni broj sme da govori slobodno, pobunili su se protiv nepravde, ljudi su se osnažili. Celo društvo ima korist od toga. Ono što je značajnija korist, jesu nedavna dva izveštaja, jedan izveštaj Evropske komisije, a drugi Freedomhausa, gde se navode istovetni zahtevi koje su izneli kako predstavnici opozicije tako i ljudi koji protestuju. Strani zvaničnici su prepoznali šta se u našoj zemlji dešava, prepoznali su važnost da se svi problemi reše, a to je korist ovih protesta. Najznačije je to što su ljudi izašli iz apatije i poverovali da ovaj režim može biti srušen.

Lično ne bih volela da se ugase, jer oni snaže ljudi, a ljudi i pričaju da su ponekad malo i dosadni i da svako ima neku svoju viziju kako bi oni sada.

Kada su protesti bili radikalniji, opet je jedan određeni broj ljudi rekao mi nismo za to, a kada su mirni, ljudi pitaju gde je radikalizacija. Tu je teško uskladiti šta ljudi žele, ali dok god vatra tinja, biće jako dobro sa protestima.

Kako je po vama taj čin upada na RTS delovao, da li biste vi tako uradili?

- To nije lako pitanje. RTS poštujem kao radiodifuzni servis. Oni treba po zakonu da izveštavaju objektivno i profesionalno. Možemo diskutovati da li oni obavljaju tu funkciju. To je zakonska obaveza. Mi plaćamo RTS, oni su dužni, pošto imaju tu pretplatu od nas, da poštuju ono zbog čega postoje. Ako ukoliko tome govorimo, ne mislim da RTS to sada radi. Mogu da kažem da od devedesetih sa nekim kratkim periodom, ima taj kontinuitet da ide uz vlast - što je pogrešno. Ogroman broj ljudi se informiše preko RTS-a, a da bi ljudi mogli da donose pravilne političke odluke, moraju biti dobro informisani. RTS im to ne pruža. Na taj način RTS predstavlja značaj stub ovakve vlasti kakva danas jeste. Razumem gnev ljudi koji su upali u RTS i razlog i motive. A drugo pitanje da li je takav način opravdan. Ja bih volela da su postojali nekakvi pregovori sa uredništvom, da prevaziđu sve probleme sa kojima se susreću i podržavaju. Do toga nije došlo. Volela bih jako da RTS počne da poštuje zakone, da poštuje novinarski kodeks i da informiše građane kako bi oni zaista stekli svest o društvu u kome žive.

Da li je bila dobra odluka da opozicija napusti parlament? Šta je opoziciji donelo napuštanje parpamenta?

- Nismo parlament napustili zbog dnevnog reda. Bila je najbolja odluka koju smo mogli da donesemo, i žao mi što nismo ranije stupili u bojkot. Bojkot sam po sebi nastao je tako što, vi ako ste u parlamentu treba da radite u najboljem interesu građana Srbije i da diskutujete, a ako vi kao predstavnik opozicije ne možete da govorite, iključe vam mikforon, kazne ili izbace iz sale. Ako pomete samo jedno određeno ime, čak i ako hoćete da ga pohvalite, vi momentalno doživite da vam se mikrofon ugasi. Vi tu imate konstantno kršenje prava da govorite i da kritikujete, onoga zbog čega ste tu.

Kada sam ulazila u celu priču, nadala sam se da smo svi zajedno tu da bismo unapredili život građana Srbije, da bi u zemlji i sitemu kakav ćemo stvoriti mogli da ostvaraju svoje težnje i potencijale. Shvatite jako brzo da to nije tako. Građani tu nisu na kome bi trebalo da budu, da budu interes našeg rada. Nije nažalost tako. Žao mi što ranije nismo napustili parlament i rekli, ovakav način diskusije je uzaludan, nepotreban, to je parlament, nije glavni odbor vladajuće stranke da bi se o tome raspravljalo.

To je bio jedan od razloga zbog kojeg smo napustili parlament. Takođe, ni jedan predlog od strane opozicije nije bio razmatran, nije se diskutovalo o njemu. Bilo je jako dobrih predloga, poput npr da ljudi koji su osuđeni za nasilje u porodici, da ne mogu da dobiju dozvolu za korišćenje vatrenog oružja. Taj zahtev, odnosno predlog zakona je bio tako dobar i bilo mi je neshvatljivo zašto o tome ne diskutujemo? Među žrtvama nasilja ima i onih koji glasaju za poziciju i za opoziciju. Mi tu pomažemo da štitimo ljude koji su potencijalne žrtve nasilja ili ubistava. Zašto se o tome nije glasalo?

Moj kolega Dušan Pavlović imao je sjajan predlog zakona da se dekriminalizuje upotreba ulja od kanabisa. Za one koji nisu toliko upućeni, ulje od kanabisa služi da im pomaže prilikom najtežih oboljenja, od kancera preko multipleskleroze.

Postoje istraživanja koja govore u prilog tome. To je plemeniti predlog da pomognete ljudima i porodicama koje se susreću sa time. Meni je bilo porazno kada sam videlo da je samo nas par glasalo za tako nešto. Ne možete da objasnite zašto je to tako, ako je to nešto od čega bi hiljade ljudi moglo da imaju korist. Tako je parlament izgubio funkciju.

Tražili smo godinama sednicu koja će biti posvećena situaciji na KiM. Nije došlo do toga, mi smo tri godine bili ignorisani od strane vladajuće većine da dođe do sednice posvećene toj temi.

Šta je bilo onda, kako smo napustili parlament, posle par meseci smo imali takvu sednicu, a ona opet nije bila o KiM suštinski, više je to bio izveštaj Kancelarije za KiM.

Slično je bilo i sa inicijativom koju je podneo Igor Jurić. Svi verovatno znaju za tragičnu sudbinu koja ga je zadesila. Razumem potrebu čoveka koji je proživeo najveću tragediju koja može da mu se desi, pokuša da kanališe u nešto što je plemenite za celo društvo. Podneo je predlog koji je zaista plemenit. O tome se diskutovalo, ali se to zloupotrebilo, pošto su se još neki članovi zakona pored toga ubacili kojima tu nije bilo mesto.

Žao mi ga je u tom segmentu, stičem utisak utisak da je bio izmanipulisan.

Više od godinu dana u Skupštini bila rasprava o amandmanima. Opozicija ima 600 minuta da priča o amandmanima kako bi poboljšala zakonska rešenja. Opozicija je to vreme najčešće koristila za poboljšanje, a nažalost jako malo tih amandmana je usvojeno. Onda se vladajuća koalicija dosedila da oni koriste to vreme i podnosili su besmislene amandmane, kojima suštiniski ništa nisu menjali.

Međutim, oni su dobijali, svako ko je podneo amandamn, po 2 minuta da priča šta hoće. Oni su time "pojeli" sve to vreme i svaku raspravu ugušili. Naši amandmani nisu ni stigli da se o njima diskutuje. To je razlog zbog kojeg je došlo do bojkota. Tako da, kada sam ih već pomenula, čak su i predstavnici vladajuće vvećine priznali da će se prestati sa tom praksom besmislenih amandama. Vlast priznaje da su zloupotrebljavali parlament. Evropska komisija o tome govori i kaže da je ta praksa duboko pogubna.

Mi u parlament nećemo ući dok se sve to ne promeni, jer ni jedan od razloga zbog kojeg smo izašli nije bio promenjen. Porazna mi je bila sednica nakon Utiska Nedelje u kom je gostovao sudija Majić, mogli ste da pročitate salvu najprizemnijih uvreda, laži, diskreditacija, omalovažavanja ... i ti ljudi koji su to govorili, nisu bili kažnjeni. Čemu onda služi parlament? Da li sa obračunom onih koji brane profesiju, brane struku, ili nešto drugo? Mi se u parlament vratit nećemo sve dok se situacija ne promeni. To se odnosi i na lokalne parlamente, ali i na Skupštinu grada.

Je l smatrate da će se promeniti nešto i da ćete se vratiti u parlament?

- Dok se ništa ne promeni, nećemo da se vratimo. A od našeg neulaska u parlement, veliku štetu trpi vlast. Oni to dobro znaju. Ovo nije parlamentarna kriza, ovo je Ustavna kriza kao takva. Uslovi se odnose samo na normalizaciju uslovu rada. Ništa više. Dok se to ne promeni, ne možemo ući tamo.

Ko je po vama opozicija, a ko je lažna opozicija?

- Za mene je opozicija svako ko želi da sruši ovaj pogrešan, nepravedan i nakaradan sistem. Ko je isrkren u toj borbi koja nije laka. Ima ljudi i pojedinaca kojima je stalo da promeni sistem. U ovom sistemu niko ne zaslužuje da živi. Lažna opozicija - možemo diskutovati u načinu borbe, ali ako vi deklarativno jeste protiv, ali podržavate sistem, ili rušite opoziciju, ili sedite u sali i pričate tokom sednice o Kosovu i pored dogovora da se u salu ne ulazi, onda možemo sumnjati o tome. Za mene je svaka stranka ili pojedinac koji stavi ličnu korist ili bilo šta drugo, isključivo zbog lične koristi ili stranke pristanete da sarađujete sa ovim, teško da se možete nazvati opozicijom.

Isto mislim i za ljude koji pristanu da gostuju u njihovim medijima. Ili da daju intervjue u Informeru ili novinama protiv njega. Pitanje je kakva ste vi opozicija ako pristanete da idete linijom manjeg otpora i da suštinski to podržavate.

Prava opozicija jeste ona koja je između ostalog potpisala Sporazum sa Narodom, pojedine stranke su nažalost prekšile odredbe sporazuma tako da su same sebe eliminisale odatle, ali svako ko se beskopromisno bori i neodustaje, oni su za mene prava opozicija.

Da li biste mogli da izdvojite jednu partiju koju bi mogli da nazovete lažnom opozicijom?

- Ima ih dosta. Recimo one koje su sedele u sali kada je bila diskusija o Kosovu. To nije prava opozicija. Mnogi su se pravdali, da ali bolje je kada sedimo i kažemo šta imamo, vi kada kažete odmah se ubacite u mašineriju za mlevenje mesa. Vređaju vas, ljudi ni nečuju šta ste rekli, prekinu vas reklama itd. To su lažni izgovori. Moram da izrazim lično zadovoljstvo kada vidim nekoga ko se iskreno bori. U ovo vreme danas, biti protiv sistema, znači imati veliku hrabrost, to nije nimalo lako. Znate da ćete se suočiti sa uvredama, pokušajima diskreditacije, a na to ne možete da odgovorite. Jer ako pristanete da odgovarate na laži, na uvrede, onda ulazite u mašineriju, valjate se u blatu. A mnogo je teško nekada ne odreagovati na sve to.

U skupštinskom odboru ste za obrazovanje. Koliko Vam to mesto znači i da li nešto može da se promeni kada je obrazovni sistem u Srbiji u pitanju?

- Meni je značio svaki odbor čiji sam član bila do bojkota. Čak i kada sam ušla u Skupštinu, verovala sam da radom u odborima možete da se zalažete za pitanja za koja ste između ostalog i bili birani. Kada govorimo o obrazovanju, zašto ne bismo omogućili profesorima ... sama sam bila profesor i ponekad mi nedostaje, taj posao je najodgovorniji u zemlji pored profesija lekara. Zašto ne omogućiti profesorima minimalnu platu od 600 evra? Zašto ne bismo unapredili programe obrazovanja? Radila sam u privatnoj srednjoj školi i imala sam slobodu da ne samo pravim programe, već i da im pristupam na način na koji mislim da treba.

To sam radila zajedno sa decom, ramznila njihove zamisli i primenila ih u praksi. Rezultat se jako brzo vidi. Imam tu sreću da mnoge moje generacije, koje završe srednju školu sa lakoćom upišu fakultete, a sav period školovanja prođe u uživanju, ali učenju uz ostvarivanje svih potencijala i talenata.

Nama treba takva vrsta školstva. Veliki broj dece živi u siromaštvu, kompleti udžbenika su oko stotinu evra i možda i više. Kada dođe septembar, to je strahovit udar na džep roditelja. Još ako neko ima dvoje ili više dece, ne znam kako ljudi izdržavaju ... a neki dižu kredite da bi opremili dete. To je strašno pogrešno. Računica nije velika, zašto svako dete ne bi imalo besplatne komplete udžbenika u osnovnoj i srednjoj školi? Vlast gradi sumanute gondole od 15 miliona evra, bave se nacionalnim stadionima, zašto sav taj novac ne usmetiti u obrazovanje?

Obrazovanje jeste razvojna delatnost, koliko uložite, toliko vam se vraća. Najrazvijenije zemlje to znaju. Finska, Norveška, Švedska, njihovi školski sistemi su savršeni. Oni strašno ulažu u to! Profesija profesora je izuzetno cenjena, samo najbolji studenti mogu biti profesori. To je izuzetan sistem! Deca se podstiču da budu preduzetnici, da budu inovatori, i to tako treba da bude.

Kod nas je usvojen zakon o dualnom obrazovanju, po mom ličnom mišljenu, strahovito pogrešan zakon. Vlast je to pravdala da su preuzeli austrijski model, u redu je da vi preuzmete model zakona koji funkcioniše u zemlji gde imate najrazvijenu industriju u Evropi. Ali da vi preuzmete takav zakon u zemlji gde industrije nema. Na taj način školujete decu da budu jeftina radna snaga i da im jedina perspektiva bude da budu motači kablova. I tako ta deca ulaze u začarani krug iz koga ne mogu da izađu. Guši im se perspektiva, talenti i kreativnost. Oni ne mogu da preskoče tu lestvicu kako bi prešli u viši stadijum finansija i budućnosti. Ako mi dođemo na vlast, ukinućemo taj zakon. Donećemo zakone koji će biti na korist deci, besplatni udžbenici, obroci, plate profesora itd.

Čula sam tužnu priču o jednom dečaku sa juga Srbije, on dobije dnevno od svoje porodice 70 dinara da bi kupio užinu, a on jadničak je taj novac koristio da bi popravio bicikl. To je tragična priča, a ko zna koliko takve dece ima. Zašto deci ne omogućiti besplatan obrok? Ne zahteva velike troškove. Hajmo da sumanute projekte preusmerimo u nešto što je korisno. Ulaganje u decu nije promašaj, sve što se uloži u decu, stostruko se vrati. Ne samo po pitanju finansija, već i zalaganja. Postoji veliki broj profesija koji je izgubio motivaciju, koji grca u siromaštvu, a treba da motivišu decu i da ih nauče vrednostima koje treba da zastupaju. Nadam se da ćemo već sledeće godine biti u prilici da stvari za koje se zalažemo promenimo, i videćemo brzo rezultat. U obrazovanju se vrlo brzo rezultati vide.

Kako komentarišite ovogodisnji skandal u vezi sa malom maturom i ukradenim testovima? Ko je kriv za to?

- Nesposobna vlast. Ovo se desilo pre par godina, ista situacija. Nesposobna vlast koja ne može test da sačuva, o čemu dalje da pričamo? U svakoj normalnoj zemlji, ministar najmanje što može da uradi jeste da podnese ostavku.

To zaista jeste tako, vi ste ministar, vi ste odgovorni za to! Ali koliko god to bilo tragično, još tragičniji mi je pokušaj svaljivanje krivice na decu koja su se bunila i protestovala protiv toga.

Decu razumem, jer sam i sama bila profesor. Tu ima dece koja su se godinu dana za prijemni spremala, taj prijemni je važan, u velikoj meri može da vam odredi život i sudbinu. Deca su toga svesna! Deca se ovde često omalovažavaju a svesna su svega što se ovde dešava. Ovde se oduzima pravo deci, deci koja osećaju duboku nepravdu da neko ko se spremao dobije test i možda ih prestigne po poenima, a da deca koja su pošteno radila i koja su bila vaspitavana od roditelja, budi pošten i uči, isplatiće se, bila namagarčena.

Razumljivo je što su se organizovali i izašli da protesuju protiv nepravde. Ministarstvo je imalo jedan jedini zadatak, da on bude siguran i da bude pravedan, i to nije ispoštovano. I onda se desi da deca budu etiketirana, to su deca kumova, lidera opozicije. To su maloletna deca, to je zabranjeno, ne sme to da se radi. Ima i dece vladajuće većine koja bi protestovala da su bili oštećeni.

Dokle je mašinerija spremna da ide, to plaši! Deca ne smeju da se diraju! Ne sme niko, ali pogotov ne deca. Ali kada umesto da priznate, ja sam kriv, vi prebacujete krivicu na decu ... to ne mogu da shvatim. To je surov sistem lišem razuma, empatije i odgovornosti.

Podržavam svaki protest dece protiv nepravde. Uvek sam podržavala, koliko god nepravda bila mala u odnosu na ovo, uvek sam govorila, morate da podignete glas i da se pobunite.

Ministar Šarčević je rekao da može da snosi moralnu odgovornost, ali ne i da podnese ostavku. Šta mislite o tome?

- A šta jeste razlog za ostavku? Ako imate takav skandal, koji se ne dešava prvi put, šta treba da se desi? Mene brine i odsustvo empatije i odsustvo svesti. Da je rekao, ovo je strašno, ili ispravićemo, ili da je ponudio bilo kakvo rešenje koje bi bilo pravedno ... a ovo pranje ruku, odbacivanje odgovornosti, krivljenje drugih, krivljenje dece, to mi je potpuno neshvatljivo. Kako neko tako važne pozicije može da se ponaša i zbog čega to radi, da li je moguće da je fotelja toliko udobna da po svaku cenu želite da ostanete u njoj?

Kakav je Vaš stav o Kosovu i koje rešenje predlažete?

Ta tema je jedna od gorućih tema već dve decenije u našoj zemlji, upravo je stranka Slobode i pravda predložila jednu izuzetnu deklaraciju pomirenja između srpskog i albanskog naroda. Ponosna sam na nju jer predstavlja most, most budućnosti koji želimo da gradimo između naša dva naroda. Kada pogledamo poslednje dve decenije, sa obe strane dolaze samo rečenice mrženje ili krivice ili optužbe, a nikada niko nije pomislio na običan narod koji živi na obe strane.

Uverena sam da 99 posto ljudi sa Kosova jesu normalni ljudi, koji žele mir i stabilnost, školovanje, putovanja, jedan život lišen neprijateljstva i mrženje. Ono što je opasno, a sama sam bila svedok tome tokom odrastanja, od medija, društva, sredine, svi smo imali dominantan narativ da su to neki nepoznati ljudi i strana bića, maltene da su svi tamo teroristi. A ako pitate ljude sa Kosova, isto su mislili o Srbima, da mi njih mrzimo, da mi njih ne volimo, šta god ... a kada generacije odrastu u takvom narativu, tu se stvara barijera koja onemogućava da se upoznamo međusobno. Vi kada upoznate običnu osobu, običnog Albanca sa Kosova, verovatno ima slične snove i iste probleme kao mi. Zašto da ne napravimo pomirenje?

Na šta se pomirenje odnosi? Zašto ne omogućiti saradnju u zdravstvenoj sveri? Zašto studentima koji dole žive, nebitno Srbi ili Albanci, zašto ne napraviti saradnju na fakultetima? Neka razmene znanje, zašto da ne sarađuju na određenim projektima? Zašto ih ne spojiti i ne iskoristi potencijale dva narada kako bi stvorili neku veću vrednost?

Ono što je još važnije, zašto neuspostaviti saradnju između istražnih organa i policije međusobno? Zato što nemamo takvu saradnju, mi više od godinu i po dana ne znamo dokle je stigla istraga u vezi ubistva Olivera Ivanovića.

Dok ne budemo imali takvu saradnju između naša dva naroda i nadležnih tela, ovaj slučaj, ali i drugi, ne mogu biti rešeni.

Zašto ne napraviti mostove tamo gde mogu da budu napravljeni? Pitanje statusa je nešto drugo, ne moramo da pričamo o tome, ali hajmo da normalizujemo živote naroda i ljudi koji tamo žive. Jedan od preduslova za to jeste da vlasti u Prištini budu ljudi koji nisu imali nikakve veze sa ratnim zločinima. Teško je praviti saradnju sa ljudima koji su bili upleteni u ratne zločine, kakve nažalost imamo u Beogradu ali i Prištinu. Takvi ljudi koji su do juče ratovali ili huškali na ubijanje i govorili jezikom mržnje to ne mogu napraviti, ali zašto sutra ne napravimo sa novim vlastima takvu vrstu saradnje? Verujem da je to moguće.

Hajmo da rešimo sve naše međusobne odnose, jer oni jesu mogući i verujem da kada bi se to desilo, pitanje statusa ne bi bilo važno. Hajmo da prekinemo zid mržnje, neprijateljstva i nepoznavanja. Hajde da stvorimo društvo u kome zajedno možemo da funkcionišemo, onako kako može svaki civilizovani čovek da funkcioniše.

Koji je Vaš stav o EU integracijama i otkud promena u DJB o tome?

Promena je bila dosta nagla, i promena je uslovila to da veliki broj ljudi zbog toga napusti pokret. Jedna je stvar da smo diskutovali i doneli tu odluku, ali to nije bio slučaj. Što se tiče EU, vi kada pitate ljude koje poznajete, dosta veliki broj njih misli da to jeste mesto koje je uređeno, gde postoji sistem i postoji vladavina prava i da su mediji slobodni. EU je u suštini jedno mesto gde je lepo živeti.

Mi želimo da usvojimo i primenimo standard EU i da Srbija zaista zaliči na uređene zemlje kakve postoje u EU. Zašto Srbija ne bi izgledala kao Švedska na primer? Oni nemaju vanzemaljska rešenja koja je nemoguće ostvariti. Zašto pozivitna rešenja EU ne primeniti ovde?

Ja lično mislim da Srbija ne samo što civilizacijski, istorijski i društveno pripada Evropi kao takvoj, već je Srbiji mesto u EU! Neki jugonostalgičari pominju da je Jugoslavija bila preteča EU kao takva. Zašto da ne napravimo zajednicu u kojoj ćemo mi takođe tu biti?

Ono što bih volela da dodam, dok zemlje Zapadnog Balkana ne uđu u EU, zašto mi nebismo napravili jednu balkansu uniju? Zašto da ne ukinemo granice među nama? Zašto npr. kamion koji na Horgošu uđe u našu zemlju, zašto mora da prolazi kroz granice i carine u Makedonij? Zašto tu ne bude prva granica i prva carina ,a tek sledeća Grčka, zemlja krajnjeg odredišta?

Zašto nebismo takva rešenja primenili na balkanski region, a onda svi zajedno da se priključimo EU?

Šta su budući planovi SSP?

Radimo na više frontova. Raduje me što se veliki broj ljudi priključuje stranci, istakla bih ljude sa kojima sam ranije sarađivala. Povećanje članstva je plan budućeg rada. Mi živimo u društvu gde biti opozicionar nije nimalo lako. Divim se svakom članu koji potpiše pristupnicu i koji odluči da uđe u borbu.

Svaki čovek koji se bori protiv sistema, gde ste školovani, stručni i obrazovani i želite dobro svojoj zemlji, ne možete da napredujete u sistemu ako niste član vladajuće stranke.

Jasno je zašto ljudi napuštaju zemlju. Od mog celokupnog društva ostalo je samo nas dve u Srbiji, od toga ova druga kopa kako zna i ume da ode iz Srbije i meni je jako žao. Divim se svima onima koji se priključe, ne samo našoj stranci, već i drugim opozicionim stranakama kako bi ovo sprečili.

Deklaraciju o pomirenju srpskog i albanskog naroda promovišemo na više frontova. Volela bih da uskoro počnemo da pričamo sa ljudima koji žive na Kosovu i koji bi mogli da budu partneri. Uverena sam da ćemo takve ljude naći jer je svima nama stalo do normalizacije sa ljudima koji tamo žive.

Razvijamo planove i programe za poboljšanje gorućih problema. Ponosna sam na to što smo značajnu pažnju posvetili majkama i budućim majkama što ćemo aktivno raditi i promovisati i pokušaje veštačke oplodnje kakve su nekada postojale u Skupštini grada.

Posebno ćemo se baviti ugroženim grupama, postoji veliki broj ljudi, hiljade ljudi, čija deca boluju od autizma. Njima se niko nažalost ne bavi. Gledaćemo da ispromovišemo našu ideju koja podrazumeva izgradnju domova i dnevnih boravaka za tu decu, a kasnije pojedini domovi gde će ta deca moći da žive.

Ako pitate roditelje čije dete ima autizam koji je njihov najveći strah, oni će reći da im je najveći strah šta će biti sa njihovim detetom nakon njihove smrti. Oni su prestravljeni time.

Zašto se svi ne ujedinimo oko ideje da oni koji su najugroženiji dobiju svoje domove, ako ne u svakoj opštini, onda u pojedinim regionima, da se ta deca zaštite, da se reši glavni problem tih ljudi.

Posebno sam radosna što su naši programi vezani za takva rešavanja problema: da rešimo problem svakodnevnog čoveka, problem đaka, njihovih roditelja, dece koja idu u vrtiće i starijih sugrađana.

Ono što je isto značajno jeste što smo pripremili da će svaki čovek stariji od 70 godina dobijati 150 evra mesečno kao socijalnu penziju. To su pojedina rešenja koja olakšavaju živote ljudi, na čoveka pojedinačno. Volela bih da program doživi sutradan što veću podršku među ljudima, zbog toga neće samo pojedinac imati korist, već i Srbija u celini i uverena sam da Srbija to može.

BONUS VIDEO: Aleksej je rođen u Rusiji, a već 20 godina živi u SRPSKOM SELU