LAŽNA UZBUNA, NEZVANI GOSTI, MORTUS PIJANI ŠPIJUNI I LUDI KEROVI: SUDBINA STRAŽE U RUKAMA VIDOVITE RUŽE

Biti na izdvojenoj straži na Fruškoj gori nije kao da si u karauli bogu iza nogu, na granici koju određuju priroda i nepouzdane karte, okružen gudurama i ponorima, s uvek velikom mogućnošću da ti neko bane iza leđa i skrati te za glavu. U odnosu na to, straža na Fruškoj gori je pravi piknik, bez gotovo bilo kakve opasnoti, osim možda onih koje su više proizvod umišljaja ili mašte.

Iako se rat uveliko zahuktavao kroz niz, naizgled, izdvojenih incidenata i koškanja paravojski širom zemlje, nama je bilo skoro pa rajski u netaknutoj prirodi po kojoj jurcaju zečevi, gušteri, gamižu zmije i zaluta poneki seoski džukac. Kad sad razmislim o tome, bio je to pravi odmor od života, bez stresa i bilo kakve životne odgovornosti; bili smo premladi da brinemo i prezelni da očajavamo.

Može se čak reći da smo, poneseni tom napetom situacijom u zemlji, a samim tim i u vojsci, umeli da predramatizujemo neke sitne incidente i reagujemo na njih kao da zaista želimo da budu opasniji i ozbiljniji nego što jesu.

Jedne večeri je Sakač, tip iz Kutine, koji je, ruku na srce, bio malo opaljeniji nego što bi se na prvi pogled moglo zaključiti, podigao sve na uzbunu tvrdeći kako je u šumi, u blizini stražarskog mesta "Vijetnam", video neko svetlo.

To je bilo dovoljno da komandat straže, desetar Stanković iz jednog sela pokraj Niša, odmah organizuje hajku, sa punim okvirima u puškama i psima. Nas petorica smo prečešljavali šumu u tom delu, a ispred nas je išao kerovođa sa dva vučjaka koji su njuškali kao da traže drogu, i nismo pronašli ni traga od nekih uljeza, baš kao ni džukci. Koji su zbog toga delovali daleko utučenije od nas; konačno im se pruži prilika da izađu iz kaveza i malo pojure, koliko im je lanac dopuštao, a na kraju ništa - nazad u kavez i bleja do daljnjeg.

Uglavnom, dok smo išli kroz šumu, Stanković nas je ozračio pričom kako je desetak godina ranije cela straža izmasakrirana na spavanju. Teroristi su je uhvatili na spavanju i poubijali sve stražare, objasnio je Stanković, mada mu niko od nas nije verovao. To su bile strandardne baronije koje su se prenosile s generacije na generaciju, a kad god bi neko zdravorazumski upitao zašto se o tome ništa ne zna, dobio bi klasičan odgovor: "Zato što država takve stvari uvek drži u tajnosti".

Dosije Iks, normalno.

Stanković je ovome dodao i priču kako su lokalni seljaci već dugo ljuti na vojsku jer je svojevremeno jedan stražar silovao neku seljanku i napravio joj dete, pa su ga odmah prebacili u prekomandu i, naravno, zataškali slučaj.

Dosije Iks, nastavak.

Ne treba ni da napominjen da nikad nisam primetio da su seljaci bili ljuti na vojsku. Naprotiv, uvek su prema nama bili sasvim korektni, bilo da nešto kupujemo u pradavnici ili telefoniramo iz lokalne poštice. Više su na nas bili ljuti oni njihovi mali, prgavi džukci što laju kao nenormalni i ponekad hoće i da ujedu za nogu.

Dobro, ako nije bilo nezvanih gostiju, tu su bili oni na koje smo već navikli, mada se ne bi baš moglo reći da su dolazili sa pozivnicom. Bili su nasleđeni, kao i one baronije sa mrtvom stražom i silovanom seljankom.

Svakoga dana oko četiri popodne dolazio je matori Slavnić sa stadom ovaca i dva olinjala, nadrndana džukca. Slavnić je bio izlapeli čiča od šezdesetak godina, vidno izjeden alkoholom i lošom karmom, koji je na sebi uvek imao vojničke čizme i vojničke pantalone, vetrovku sa krznom neodređene boje (bila mu je toliko prljava da se nije moglo utvrditi kakva je zapravo podloga svim tim flekčinama od koječega) i železničarsku kapu.

Iako nije imao dozvolu da njegove ovce pasu na travnjaku iza vojnih objekata, oficiri su nam naložili da ga obavezno i bespogovorno puštamo. Sumnjali smo da je Slavnić ustvari težak folirant i da uopšte nije tako izlapeo kako izgleda, već da uredno javlja oficirima kakvo je stanje straže. Međutim, u pojavnom smislu, delovao je kao neupotrebljiv za bilo šta; nije se znalo da je više pijan ili više lud. Nešto je nerazumljivo trabunjao, nije se takođe znalo da li se obraća nama ili ovcama, a nije ga bilo moguće ni razumeti pošto mu u vilici nije bilo ostalo više od dva zuba, a i ta dva su bila polomljena. Ponašao se kao da mrzi ceo svet, a izgleda da našu stražu posebno nije mirisao jer mu je jednom prilikom Stanković išutirao psa kada je mali džukac, po Stankovićevoj verziji, krenuo da ga ujede za list na nozi.

Međutim, jedan vojnik je ipak uspeo da uspostavi kontakt sa Slavnićem i to neverovatno prisan. Bio je to Sead Fočić iz Foče. To, čak, nije bilo ni za čuđenje s obzirom da je Foča, kako smo ga zvali, takođe bio notorni alkos i ludak svoje vrste. Odrastao je uz oca i majku koji se nisu treznili. Prvo piće je okusio sa desetak godina, a prvu cigaretu zapalio sa sedam. Tada u osamnaestoj godini, tek, dosegao je fazu života u kojoj je delovao kao da ga samo rakija održava u životu. Kada nije bio pijan, bio je depresivan. Kada bi se dovoljno napio, živnuo bi i pretvarao se u drugog čoveka. Međutim, ta depresivna stanja nisu bila samo odraz neke tuge i melanholije, već gubitka maltene svih osećaja i nagona svojstvenih mladom čoveku. Kad bolje razmislim, svojstvenih gotovo svakom čoveku.

Neki vojnici su znali da ga često ćuškaju iz čista mira ili šutiraju u zadnjicu u stroju, ali Foča uopšte nije reagovao, kao da ništa od ovoga nije ni osetio ni primetio. Ukoliko bi neko baš prekardašio sa ovakvim provokacijama, što se desilo nekoliko puta, Foča bi mu se bez ikakve najavio popišao po plahti i jastuku i navukao ćebe, pa bi taj što je preterao legao u krevet pun mokraće, a onda skakao iz njega kao oparen i trčao u kupaonicu da se opere.

Uglavnom, Slavnić i Foča, matori i mladi luzer, svakoga dana oko četiri popodne su nadgledali ovce, sedeći na proplanku i cevčeći rakiju iz flaše koju bi Slavnić donosio sa sobom.

Da li su i o čemu razgovarali, nikom od nas nije bilo poznato. Ko bi ga znao, možda su obojica uz rakiju pričali sa ovcama.

Teta Ruža je takođe često svraćala i to po ostatke naše hrane kojom je hranila svoje svinje. Za razliku od Slavnića, Ruža je sa svojim kolicima navraćala oko sedam poslepodne.

Imala je nešto preko četrdeset godina, a izgledala je kao da je u ranim šezdesetim. Kao i Slavniću, ni njoj život nije bio podelio dobre karte ili ona nije umela da blefira kad je trebalo. I njen stajling je bio vrhunski ofucan, a dominantna stvar behu vojnički prsluk i dugačka štofana suknja.

Vojnici su voleli Ružu jer im je često gledala u šoljicu od kafe. Mnogi, najviše ovi iz ruralnijih krajeva, koji su bili sujeverniji i manji skeptici od nas urbanih primitivaca iz kojih je pucala nadmenost utemeljena na pop kulturi, sa nestrpljenjem su očekivali njene dolaske i već imali pripremljene ispijene šolje sa kafom. Samo da im Ruža nacentrira sudbinu.

Dugo sam odbijao da Ruži dozvolim da mi gvirne u šolju, ali sam jednog dana popustio na Stankovićev nagovor iz čiste radoznalosti. Nisam bio ni sujeveran, baš kao ni religiozan, ponosan na svoj buntovni štulićevski skepticizam.

Videla mi je veliko slovo "N" koje je predstavljalo, po njenom tumačenju, nevolju ili ime neke žene koja bi me iz nevolje mogla izvući... Ako je ne preuzme neki moj tajni rival koji se vešto sakrio u socu od Ružinog nišana. Videla mi je i dugačak put na koji bi trebalo da krenem i na kraju puta čoveka sa suzom u oku. Na tom putu bi opet trebalo da sretnem neku ženu, stariju od mene, koja će mi na neki način pomoći.

Ruža mi je tada ispričala, pošto sam bio dovoljno znatiželjan da pitam, kako je u šolju naučila da gleda od svoje bake, kojoj u selu nije bilo premca u toj disciplini, i kako joj je "šolja" pomogla da ostane živa, ali i da sačuva sebi drage ljude. Navodno, jednom prilikom je u šolji ugledala smrt svog muža i u poslednjem trenutku mu glavu izvukla ispod sekire ludog komšije koji je hteo da ga ubije zbog neke banalne svađe oko zemlje.

Pitao sam je, filozofski nadobudno, kako je moguće izbeći sudbinu ako je ona u šolji tako čvrsto zapisana, našta mi je Ruža, još filozofskije, odvratila da šolja čini čuda i krezubo se nasmešila.

Pitao sam je i da li vidi neki skori rat u šolji, a ona je kazala da mora da krene jer su svinje sigurno mnogo gladne.

Normalno je zapitati se kako čovek može da se seća ovakvih trivijalnih pojedinosti posle gotovo trideset godina.

Ja se, priznaću vam, sećam ovoga zato što mi je Ruža - sve pogodila.

Sećam se i da sam te noći, iako pospan, dugo buljio u prozor i mrak iza njega, kao da čekam da ugledam neprijatelja. Možda grupu terorista u maskirnim uniformama s najmodernijim pešadijskim naoružanjem, možda grupu raspištoljenih seljaka sa vilama i sekirama u rukama.

Ništa.

Noć je ostala spokojna, kao i mnoge pre nje, tako da je i moj um odlučio, u jednom trenutku, da se prepusti ovom miru i odmori se.

(Nastavlja se)

BONUS VIDEO:

TATA, TI SI SUPERMEN! Izleteo iz auta u pravom momentu i spasao stvar! (VIDEO)