DA LI JE RAZMENA TERITORIJA ZAPRAVO PODELA? Međunarodni DOKUMENT do DETALJA otkriva kakva će biti BUDUĆNOST KOSOVA

Pojam podela u našem savremenom političkom rečniku uvek budi slike masovnog raseljavanja i transfera stanovništava. Ideja da je stvaranje etničkihomogenih prostora, ili domovine za bilo koju nacionalnu grupu, održivo rešenje za unutardržavni ili međudržavni konflikt, bilajekorišćenau novijoj istoriji kao sredstvo za okončanje oružane borbe.

Podela Britanske Indije na moderne države Indiju, Pakistan i Bangladeš je osmišljena da bi se okončalo etnički-motivisano nasilje između Muslimana i Hindusa, dok je podela Irske na Republiku Irsku i Severnu Irsku (koja je ostala deo Ujedinjenog Kraljevstva) je bila dizajnirana da bi se stvorili teritorijalni entiteti za katoličko i protestantsko stanovništvo tamo. Koncept podele je politički povezan, alijepraktično vrlo različit od nacionalističkih težnji ka secesiji, kojapretpostavlja odvajanje jednog dela određene teritorije ili države od drugog. U kontekstu bivše Jugoslavije, podela je često koncept koji je mnogo puta predložen tokom turbulentne političke istorije regiona kao sredstvo za postizanje trajnog mira između zaraćenih frakcija. Bosna i Hercegovinajedoživela stepen unutrašnje teritorijalne podele i idejadabi se ta zemlja, kao i ostaleu regionu, trebale podeliti po etničkim linijama, nadvilase iznad političkog i socijalnog diskursa, piše u međunarodnoj publikaciji naslovljenoj "Razmena teritorija između Srbije i Kosova iz perspektive srpske zajednice južno od reke Ibar", koju su zajednički uradili Švajcarska agencije za razvoj i saradnju (SDC) i Ministarstvo spoljnih poslova Danske (DANIDA).

Široko je shvaćeno da i predsednik Srbije Vučić i predsednik Kosova Hašim Tači podržavaju podelu, tobože kao sredstvo za postizanje konačnog sporazuma i dugoročno rešenje o statusu Kosova. Međutim, bilo je malo ili nikakvog razjašnjenja o tome kako bi ovaj plan mogao da izgleda ili kako bi se primenjivao u praksi. Štaviše, samo je postojala ograničena javna rasprava u vezi sa pitanjem podele i generalizovani nedostatak transparentnosti koji je doprineo rastućem osećanju nelagodnosti među albanskim i srpskim stanovništvom na Kosovu. Političke elite na obe strane koriste retoriku i namerno zbunjujuću terminologiju koja je često kontradiktorna po prirodi i ne pomaže da se osvetli realnost situacije. Na primer, Tači je dao seriju izjava u kojima je tvrdio da je isključio ideju „razmene teritorija“ sa Srbijom, ali je onda rekao:„Imamo oko 400 kilometara granice sa Srbijom koje treba obeležiti, a bez razgraničenja sa Srbijom, proces formiranja države i konsolidacije ne može biti zaključen. Iz tog razloga, diskutovaće se o demarkacijii korekcijigranica... Međutim, ostvarivanje srpskih težnji u vezi sa podelom Kosova se ne može nametnuti u okviru korekcije granica, pod bilo kojim okolnostima ili bilo kojom cenom. U međuvremenu, mislim da je institucionalizovan zahtev predstavnika Preševske doline da se priključe Kosovu vrlo ostvariv i prihvatljiv za nas“, dodao je on, misleći na na pretežno albanski prostor oko grada Preševa u Srbiji.

Čini se kao da Tači predstavlja dve naizgled kontradiktorne ideje: on je protiv „razmene teritorija“, ali podržava „korekciju granice“ pod kojom će Kosovo dobiti deo srpske teritorije (u ovom slučaju Preševo) i Srbija bi dobila deo Kosova. Može se tvrditi da je reč o retoričkom stilu koji se koristi isključivo za stvaranje situacije u kojoj opšta populacija ne zna ili ne razume o čemu se raspravlja na političkom nivou, a istovremeno guši opozicija kroz negiranje da će teritorija Kosova biti podeljena po etničkim linijama, kada bi se zapravo upravo to i desilo.

...Do kraja 2019. godine, nakon što su ugušili domaće kritike i opoziciju, Vučić i Tači potpisuju sporazum, uz najavu vremenskog okvira za podelu. Sa delom Kosova koji ide Srbiji, Vučić i njegovi saveznici smatraju da imaju dovoljnu osnovu za priznavanje državnosti Kosova. Iako bi sporazum trebalo da bude odobren od strane Narodne skupštine, to se u velikoj meri smatra formalnošću. Uz neminovno priznanje, uopšteno je shvaćeno da će Kosovo moći da dobije članstvo u međunarodnim organizacijama. Pet zemalja članica Evropske unije (Rumunija, Slovačka, Kipar, Grčka i Španija) koje su odbijale priznavanje su naznačile da će verovatno promeniti svoj stav u bliskoj budućnosti. Rusija nije dala nikakve jasne naznake o njihovom stavu o članstvu Kosova u međunarodnim telima i još uvek nije dala nikakve jasne izjave u vezi samog dogovora, osim vrlo opštih izraza podrške Srbiji. Uzimajući sve to u obzir, nazire se status Kosova za članstvo/posmatrača u Ujedinjenim nacijama, kao i evropske integracije, piše u publikaciji, gde se ukazuje i na ospasnoti ovakve podele:

...Srpska zajednica trenutno predstavlja oko 8% stanovništva Kosova (više ako se računaju interno raseljena lica), što će pasti na 3% nakon što sever ode a zajednice Preševske doline se pridruže Kosovu. Problem koji bi proizašao iz ovih teritorijalnih promena je da će oko 20% stanovništva Preševske doline srpskog porekla postati državljani Kosova. Malo je verovatno da će srpska zajednica južne Srbije koja bi bila inkorporirana u kosovsku državu prihvatila tu činjenicu na miran način. Štaviše, albanska zajednica koja živi na severu Kosova, koja čini oko 10% stanovništva u toj oblasti, takođe bi imala problema pri prihvatanju činjenice da će postati državljani Republike Srbije. U takvoj konstelaciji dramatičnih promena, obe zajednice će imati ogromne prepreke u procesu integracije u „novi“ pravni i politički okvir(e) koji su posledica teritorijalnih razmena između Srbije i Kosova. Ne samo da bi transformacija etničke strukture u obe zemlje dovela do egzistencijalnih dilema u srpskim enklavama južno od reke Ibar i albanske zajednice na severu, već bi takođe otvorila i značajan prostor za političko manevrisanje „smanjenim brojem manjinskih procenata“ i njihove potencijalne asimilacije u većinsku populaciju (ili indirektni pritisak za preseljenje u etnički „čiste teritorije“).

Ovo će imati značajne efekte na pravni okvir na Kosovu, posebno kada je u pitanju manjinska politika, jer bi (albanska) većina imala više prostora za diktiranje uslova u kojima će manjine uživati svoja prava. U novonastalim okolnostima, smanjivanje broja pripadnika manjina će umanjiti mogućnost njihovog značajnog učešća u političkom životu na Kosovu (ali takođe i Srbije, u slučaju Albanaca koji žive severno od Ibra). Imajući u vidu da Ustav Kosova mora da bude transformisan u procesu teritorijalne razmene i činjenicu da će se značajno smanjiti procenat manjinskih zajednica na Kosovu, nezamislivo je da srpska zajednica ima ista prava (i privilegije) kao što bi imala pre moguće razmene teritorija. U tom smislu, novi Ustav Kosova verovatno bi isključio srpski jezik kao jedan od dva službena jezika na Kosovu, a i broj garantovanih mesta u Skupštini bio bi izgubljen, što bi u najmanju ruku značilo da će srpska zajednica biti lišena moći da stavi veto u izradi i usvajanju zakona. Shodno tome, i albanske i srpske zajednice će biti ugrožene u pogledu osnovnih garancija za njihova ljudska i manjinska prava, s obzirom na činjenicu da bi teritorijalna razmena mogla da dovede do etnički konzistentnijih oblasti. Izolovane i pod pritiskom, ove „novoosnovane i desetkovane manjine" postale bi novi problem u kojem će se baviti politička rukovodstva u Prištini i Beogradu. Zbog toga, teritorijalne razmene ne bi stvorile održivo okruženje koje bi dovelo do eventualnog pomirenja između albanske i srpske zajednice, piše se u studiji.

Podsetimo, bilo je i nekih domaćih reakcija na ovu temu, ali prilično nepouzdanih. U svakom slučaju nije loše da se uporede informacije.

BONUS VIDEO:

PREDSEDNIK U POSETI VOJNOJ GIMNAZIJI: Aleksandar Vučić se obratio učenicima (KURIR TV)

(Espreso.co.rs)