ESPRESO U PRIŠTINI
IŠLI SMO PRIŠTINOM, ULICOM UČK I BILA KLINTONA, PRIČALI SRPSKI I SLIKALI SE KOD SKENDERBEGA! Ovako smo se proveli
Bio jednom jedan grad Priština...
Rat na Kosovu je završen, tenzije između Srba i Albanaca su i dalje tu i najmanja iskra dovolja je da zapali požar. Da li je sve izgubljeno? Kome je sve ovo potrebno? I mogu li dva naroda da žive zajedno i u miru proveravali smo u srcu Kosova... Šetali smo ulicama Prištine i govorili srpski!
Albanac koji ima pekaru u Srbiji pokazao simbol dvoglavog orla bilo je dovoljno jak razlog da se Srbi i Albanci, ali i sami Srbi ponovo razvrstaju na različite strane.
I dok su jedni u Srbiji govorili i oni su ljudi i organizovali besplatan doručak u pekari čiji je vlasnik Albanac, drugi su još glasnije govorili: "Baš bih voleo da vidim šta bi bilo da je to uradio Srbin u Prištini!" "Tamo ni srpski ne sme da se priča!".
Ove reči bile su dovoljne da odemo u južnu srpsku pokrajinu i da učinimo za neke smeo, za neke dovoljno lud poduhvat, koji glasi da šetamo ulicama Prištine i govorimo srpski.
Odmah na prelasku administrativne linije razdvajanja u Merdaru uočili smo dve zastave, pogađate... Tako je jedna do druge zastava Albanije i zastava tzv Kosova dočekuju svakog ko prođe ovo mesto.
U podujevu gotovo da i nema zastave tzv Kosova, vijore se samo zastave Albanije, one su na kućama, lokalima, banderama, mostovima.
Idemo dalje...
Približavamo se Gazimestanu, da baš tom čuvenom mestu, svetinji srpskoj, ali i mestu čuvenog održavanja mitinga Slobodana Miloševića, kada su Srbi i Crnogorci pokazivali Albancima ko je jači... odmah kod Gazimestana, na isključivanju za Prištinu prolazimo nadvožnjak na kome umesto Dobrodošli u Prištinu stoje dve zastave.
Ne, nije zastava Albanije i tzv Kosova, već jedna do druge vijore se barjaci UČK i SAD?! Za nekoga čudno, za nekoga prirodno, uglavnom poruka je jasna.
Na samom ulasku u Prištinu kao da vidim novi Bondstil, zgrada velika, najveća u Prištini, opasana zidom, sa kamerama na svakom koraku, a na njoj piše ambasada SAD.
Ipak, ni tu nismo odustali. Dolazimo u nekadašnju ulicu JNA, mnogo toga se promenilo, izgradilo, tu su moderni butici, restorani, kafići... ali nešto je čudno.
Tek onda smo shvatili ulica JNA sada se zove ulica UČK!
I kako to obično biva iz ulice UČK ulazimo u Bulevar Bila Klintona, za mnoge Albance glavnog finansijera, osnivača tzv Republike Kosovo. Što jeste, jeste, odužili su mu se. Dobio je najdužu ulicu.
Odmah do nje, pored velikog i sada već čuvenog natpisa "NEWBORN" koji je postao novi simbol Prištine nalazi se ulica Madlen Olbrajt, sećate se starije gospođe o kojoj zaista ne treba više trošiti reči.
Čuveni "Boro i Ramiz" simbol jedinstva Srba i Albanaca više nepostoji. Mislim zgrada nekadašnjih heroja iz Drugog svetskog rata koji su zajedno streljani je i dalje tu, ali baš kao u onoj pesmi: "Sve je isto samo njega nema", tako nema ni Bore ni Ramiza, ali je on tu. I ne nije on, Josip Broz na koga ste odmah pomislili, već Adem Jašari jedan od ubijenih vođa UČK. S njim je valjda otišlo i bratstvo i jedinstvo...
Odmah preko puta je čuveni stadion FK Priština, ali u novom sjaju. Uređen i spreman za UEFA takmičenja. Ali su nam i dalje u glavi "Boro i Ramiz".
Ipak, ne očajavamo idemo dalje dolazimo u sam centar Prištine, pored čuvenog hotela Grand. Centar je čist i zaista lep, na njemu mu mogu pozavideti mnoge svetske metropole. Ljudi su nasmejani, uživaju u lepom danu i niko nas nije ni popreko pogledao i ako celo vreme govorimo srpski, slikamo spomenike i table sa natpisom UČK.
Naprotiv, ulazimo u poslastičarnicu, na srpskom naručujemo limunadu i sladoled, uz veliki osmeh dobijamo poručeno, a nakon odlaska dobijamo začuđujuću rečenicu: "Dobrodošli ste".
Slika Irahima Rugove je tu, na zgradi kod glavnog šetališta kojim idemo do spomenika Skenderbega. I ako je na njemu dvoglavi orao, onaj crni - albansi i mapa Albanije i dalje ga Srbi prisvajaju i vole da podsete sve na njegovo poreklo koje vuče i do Nemanjića.
Baš tu zastajemo, preko puta njega je spomenik Rugove, tu snimamo, pričamo na srpskom, dovoljno glasno da nas svi čuju. Ponovo ista scena, niko nas nije ni popreko pogledao.
Pored nas prolaze vojnici Kfora, sve gledaju i drže pod kontrolom. Prošli smo i pored čuvenog hotela čiji je vlasnik šef kosovske diplomatije Badžet Pacoli, ulazimo u njega, naručujemo espreso (šta bi drugo - jer espreso je uvek u modi) i sok, na čistom srpskom, a dobijamo odgovor, na još tečnijem srpskom jeziku: "Bićete odmah usluženi".
Odlazimo do velike katoličke katedrale, Hrama Hrista Spasa, biblioteke i završavamo našu misiju.
Govorili smo srpski i Priština nas je razumela, vozili smo automobil sa BG tablicama i ulice u glavnom gradu južne srpske pokrajine su nas vodile pravim putem. Eto sreće da sve ovo nije vest i da sve ovo nije čudno.
Bilo kako, bilo Priština se onome ko odavno nije bio u njoj mnogo izmenila. Ulice su čiste, sveje umiveno, moderni tržni centri su tu, zgrade, vile, čitava naselja nikle su preko noći i na nekim ledinama koje su pre 1999. godine bile.
Stanovništo se prema rečima starih Prištevaca dosta izmenilo, migracije su velike, duh Prištine se ipak sačuvao. I dalje se tu može lepo jesti i popiti, ali da li je to, to sami odlučite i sami procenite kada pogledate video:
Bonus video:
Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!