6 SLIČNOSTI IZMEĐU BOŠKOVIH DVERI I MUSOLINIJEVIH FAŠISTA: Nasilje, pretnje, strah, laži i vlast po svaku cenu

Politički oponenti, kada govore o pokretu Dveri i njihovom lideru Bošku Obradoviću, često koriste reč "fašista" (misli se na pokret koji je osnovao italijanski diktator Benito Musolini u Italiji u prvoj polovini prošlog veka).

Ako vas interesuje koliko je direktnih i potencijalnih sličnosti između italijanskog diktatora Benita Musolinija i lidera Dveri Boška Obradovića, pogotovo kad je u pitanju njihov način delovanja, nacionalistička retorika i sam javni nastup u kojem se nalazi velika količina potencijalnog nasilja, iznenadićete se.

Boško Obradović rođen je 23. avgusta 1976. godine u Vranićima, selu koje se nalazi u blizini Čačka.

U rodnom gradu je završio gimnaziju nakon koje je studirao srbistiku na Filološkom fakultetu u Beogradu.

Diplomirao je sa tezom posvećenom nacionalizmu, a onda nastavio karijeru u tom pravcu. Dok je radio kao bibliotekar sanjao je političku karijeru, pa je ubrzo pokrenuo pokret Dveri zasnovan na nacionalizmu, evroskepticizmu i antiglobalizmu.

Na ovim principima se temelji i izdavačka kuća "Catena mundi“ (Verige sveta) koju je Boško osnovao sa Branimirom Nešićem.

Politička karijera mu je najviše dosegnula do Porodične šetnje, reakcije na Paradu ponosa, tokom kojih je izazivao kavgu sa policijom i napadao šetače po ulicama, već tada pokazujući izraženu agresivnost u svom kvazipolitičkom delovanju.

Uporno je pokušavao da se na izborima progura u Skupštinu kao poslanik, te tako dođe do poslaničkog imuniteta. Međutim, narod mu nikako nije poklanjao svoje poverenje, pa je gotovo uvek ostajao ispod cenzusa, sa minornim brojem glasova.

Saradnici su ga listom napuštali, ili ih se Boško rešavao po kratkom postupku. Vladan Glišić ga je optužio da se ponaša kao firer i da je u stranci zaveo diktaturu, pa je otišao. Nakon dogovora o saradnji sa DJB napustila su ga četvorica članova političkog saveta Dveri: akademik Kosta Čavoški, profesori Milo Lompar, Zoran Čvorović i istoričar Srđa Trifković. Nedavno ga jen apustio i drugi čovek stranke Srđan Nogo.

Koliko u pokretu vlada kult ličnosti govori i podatak da su 2016. godine Dveri objavile film o svom predsedniku pod nazivom „Boško Obradović – lično“.

Mediji su ga kritikovali da nije dosledan u svojim stavovima jer se razveo, a propagira porodične vrednosti.

Rekao je da je zamrzao radni odnos i odrekao se suvlasništva u izdavačkoj kući "Catena mundi“. Međutim, nije obelodanio da se njegova izdavačka kuća finasirala direktno iz državne kase.

"Catena mundi“ je od osnivanja do danas iz budžeta dobila oko 2,5 miliona dinara jer je sklapala poslove sa školama i bibliotekama u Srbiji.

Benito Musolini je stvorio je fašističku državu korišćenjem lične harizme, apsolutnom kontrolom medija i progonom političkih protivnika.

Musolini je 1912. bio jedan od vodećih članova Nacionalnog direktorata Italijanske socijalističke partije. Izbačen je iz članstva Italijanske socijalističke partije zbog svog protivljenja stavu partije o neutralnosti u Prvom svetskom ratu. Kasnije je osnovao fašistički pokret. Nakon marša na Rim oktobra 1922. postao je najmlađi italijanski premijer u istoriji sve do imenovanja Matea Rencija u februaru 2014.

Na izborima održanim novembra 1919. godine fašisti su izgubili. Nedugo potom Musolini osniva Dobrovoljačku miliciju za nacionalnu sigurnost, koja će odigrati ključnu ulogu u istoriji Italije. Naime, ta paravojna formacija je poznata svetu pod nadimkom crnokošuljaši, ili skvadristi.

Oni su avgusta 1920. godine iskorišćeni za razbijanje generalnog štrajka u fabrici "Alfa Romeo" u Milanu, a posle novembra, kada je ubijen desničarski opštinski savetnik Đordana u Bolonji, i za napade na pripadnike socijalističkih pokreta u Lombardiji. To je dovelo do razbijanja radničkih sindikata i ostavki levičarskih gradonačelnika.

Godine 1921. fašisti su ušli u parlament na novim opštim izborima, zahvaljujući tome što su bili na listi "Nacionalna unija" pod vođstvom predsednika vlade Đovanija Đolitija. Musolini odmah potom izlazi iz te koalicije i potpisuje Pakt o pomirenju sa socijalistima, što dovodi do pobune najfanatičnije frakcije crnokošuljaša.

Kada je Musolini saznao da je novi predsednik vlade Luiđi Fakta, piscu i pesniku (i vođi bivše Italijanske uprave za Kvarner u Rijeci) Gabrijelu D'Anunciju poverio je zadatak organizacije velikih demonstracija 4. novembra kojima bi se proslavila pobeda u ratu i odlučuje se za organizaciju marša ka prestonici i ubrzavanje procesa dolaska na vlast kako bi sprečio pojavu bilo kakve konkurencije.

U maršu je učestvovalo nešto manje od 30.000 ljudi od kojih je većina krenula iz Milana.

Premijer u ostavci Luiđi Fakta je tražio da se u Rimu uvede opsadno stanje, ali je kralj Vitorio Emanuele III to odbio, zbog straha od izbijanja građanskog rata.

4. oktobra, pred oko 60.000 ljudi na Fašističkom kongresu u Napulju, Musolini je rekao: "Naš program je jednostavan: želimo da vladamo Italijom".

Dok je on to izgovarao, crnokošuljaši su zauzeli dolinu reku Po i sve strateške pozicije u zemlji.

29. oktobra, dok su crnokošuljaši paradirali Rimom, kralj je Benitu Musoliniju dao mandat za formiranje nove vlade, tako da, pravno gledano, Musolini nije revolucijom i direktnim nasiljem došao na vlast već u skladu sa ustavom, dok je marš bio samo pokazivanje moći koje je to omogućilo.

Dva razloga postoje zbog koga su vojna i preduzetnička klasa, zajedno sa nefašističkim desničarima, podržali ustoličenje Musolinija.

Prvo, tu je bilo pogrešno uverenje da će moći da upravljaju njime.

Drugi razlog je taj da su shvatili da ne samo fašizam više nije pretnja po sistem, već da bi mogao da pomogne sistemu da postane stabilniji (imajući u vidu stalnu pretnju od širenja boljševičke revolucije) i efikasniji. Ovo se donekle ostvarilo, ali treba reći da im nije bilo ni na kraj pameti da će Duče težiti ostvarenju totalne kontrole države nad privatnim preduzećima, baš kao što je težio totalnoj kontroli nad pojedincima.

Dakle, ako ste dobro pročitali tekst onda ste mogli da uočite niz sličnosti između Musolinija i Obradovića.

1. Obojica imaju desničarsku ideologiju koja im koristi u populističke svrhe kako bi jačali svoje pozicije. Kao i Musolini, Boško je sklanjao sve svoje "saborce" kako bi mogao da ima apsolutan uticaj u svom okruženju i pokretu koji vodi.

2. Marševe i nasilne proteste koristi kao vid političkog pritiska zapravo ne hajući za volju naroda na koju se stalno poziva. Uprkos mršavim rezultatima na izborima, gde maltene ne prelazi cenzus i postiže smešne rezultate, Obradović pokušava da na vlast dođe preko ulice, što je takođe Musolinijev princip.

3. Sa političkim neistomišljenicima se obračunava nasilnim putem preteći vešalima, testerama, batinama... Za njega demokratija, kao i za Musolinija, znači fizički zastrašivati političke protivnike i koristeći se strahom ljudi doći do vlasti.

4. Program koji ima isti je, rekli bi politički oponenti, kao i onaj koji je javno propagirao Musolini i može stati u samo jednu rečenicu, onu koju je Benito izgovorio pred svojim pristalicama u Napulju: "Naš program je jednostavan: želimo da vladamo".

5. Takođe, iako se zalaže za porodične vrednosti i tvrdi da je brak svetinja, napustio je ženu sa kojom je imao troje dece da bi se ponovo oženio razvedenom ženom koja je imala dvoje dece iz prethodnog braka. Ne treba napominjati da je Musolini takođe propovedao konzervativan porodični život, dok je u stvarnosti voleo žene i imao niz ljubavnica.

6. I u Dverima i među originalnim fašistima vladao je kult vođe, kult ličnosti.

Šta vam se čini posle pročitanog teksta, ko je politički uzor Boška Obradovića i u kom pravcu ide njegovo političko delovanje?

BONUS VIDEO:

PREDSEDNIK VUČIĆ OBILAZI BEOGRAD NA VODI (KURIR TV)

(Espreso.co.rs)