VIDEO SAM MRTVE, UPERILI SU PUŠKU U MENE, MOJA PRIŠTINA JE UMIRALA! Ispovest srpskog političara zapalila je Balkan

Nardoni poslanik u Skupštini Srbije i funkcioner Socijalističke partije Srbije Dejan Radenković ekskluzivno za Espreso sumirao je svoje utiske iz ratne 1999. godine i otkrio nam je gde je bio i šta je radio tokom NATO bombardovanja.

Radenković je imao 28 godina kada je počela NATO agresija, a nju je sačekao u Prištini, kako nam kaže u njegovom rodnom gradu i gradu koji neizmerno voli.

"Zateklo me je bombardovanje u Prištini, te prve večeri kada su pale prve bombe na grad trebalo nam je dugo da shvatimo da je zaista krenulo bombardovanje. Znate tamo je stalno bilo tih sukoba, postavljanja raznih bombi, pa smo misli da se nešto tog tipa dogodilo", započinje svoju priču Radenković.

On je tada obavljao funkciju rukovodioca mrežne grupe u PTT-u, upravljao sam sistemom pošta u Prištini i okolinim mestima kao što su Lipljan, Gračanica, Obilić, Kosovo Polje, Podujevo.

"Sve te pošte bile su deo sistema kojim sam ja upravljao. To je bio ozbiljan sistem. Kada je počelo bombardovanje odmah sam otišao na svoje radno mesto da se nadjem pri ruci radnicima koji su obezbedjivali zgradu.” Znao sam da ih je bilo malo i otišao sam da vidim treba li im bilo kakva pomoć".

Poslanik nam otkriva i kako je izgledalo kada su NATO projektili pogodili zgradu Glavne pošte u kojoj je radio.

"Danima i noćima sam bio tamo, jer je to bio jedan veliki objekat koji je trebalo zaštititi. Mislim da sam samo jednu noć prespavao kod kuće. Sećam se da sam te noći otišao kod ujaka na večeru i on me je bukvalno naterao da prespavam kod njega. U jednom trenutku sam čuo detonaciju prve bombe, od te jačine otvorila su se vrata terase. Ustao sam da ih zatvorim i tad je usledila nova detonacija, onaj topao vazduh me je oborio, sve se bilo rasulo po meni. Samo sam rekao ujaku: "Pošta je!" Video sam da vatra dolazi iz tog pravca. Brzo sam se obukao, stigao do Pošte i zatekao je kako gori", priča nam on, otima mu se težak uzdah i nastavlja:

"Bila je direktno pogođena. Pogodili su centralu koja je bila na poslednjem spratu. Odveo sam ljude i vatrogasce kroz garažu, jer je ulaz bio zatrpan. Tu sam video da je naše sklonište gde smo se krili kad počne bombardovanje bilo uništeno. Tad mi zaista nije bilo dobro, video sam sebe i kolege u tom šutu. Ljudi su nastavili ka gornjim spratovima da traže preživele, tu su i spasili jednu koleginicu. Inače svi radnici imali su obavezu da kada krene opasnost da siđu, ali ljudi su ponavljam oguglali i retko ko se toga pridržavao. Tako je jedan radnik i poginuo u centrali. On nikada nije hteo da siđe u sklonište. Njega je detonacija odbacila sa petog sprata na prizemlje na sam ulaz. Sećam se da je prvo što smo videli kada smo prišli Pošti bilo njegovo telo".

Šta ste tada radili?

"Moram da kažem da smo tokom dana obavljali najnormalniji proces rada, kao da se ništa nije dešavalo. Nakon bombardovanja pošte smo odmah krenuli sa organizacijom rada, prebacivanjem u druge prostorije, trebalo je održati rad i u ostalim poštama i čitav sistem normalizovati, onoliko koliko se u tom trenutku moglo. Prosto nismo imali ni vremena da razmišljamo o bombardovanju".

Kako je izgledao rat u Prištini?

"U centru grada su bombardovani objekti poput sedišta MUP-a, kasarna koja se maltene dodirivala sa gradom. Kad nisu imali šta da rade bombardovali su kasarnu. Sećam se jednog trenutka kada je došao jedan moj prijatelj iz Beograda i sedeli smo na jednoj terasi kafića, pili kafu, a on kaže: "Ovde je sve normalno kod vas" i u tom trenutku pojavljuje se avion i bombarduju kasarnu. On čovek u šoku, pita me: "Gde da bežimo?" A niko tada u Prištini nije bežao svi su već bili navikli na bombe i detonacije. Nama je sve to bilo normalno. Jednostavno stalno su se čule bombe, borbena dejstva i jednostavno čovek navikne na takvo stanje. Sirena u Prištini za početak opasnosti oglasila samo na početku bombardovanja i više nikada, prestanak opasnosti proglašen je tek na kraju bombardovanja".

Šta ćete pamtiti iz tog perioda?

"Nikada neću zaboraviti kolone Albanaca kada su napuštali Prištinu, ali ni kada su se vraćali. Jezive su bile i te horde koje su posle dolazile sa albanskim tablicama i proterivali sve živo i otimali sve po gradu. Istovremeno, Srbi su u tisini i strahu napustali Pristinu. Kroz grad su tih dana prolazili zbegovi Srba iz metohijskih gradova i sela. Gledali smo etnicko ciscenje, a međunarodne snage nisu reagovale. Jednog dana su se ispred upravne zgrade okupili ljudi i predstavili se kao bivši radnici pod izgovorom da su zabrinuti za proces rada jer su sve pošte bile zatvorene jer je u gradu vladao haos. Dugo nismo mogli da izadjemo iz zgrade. Stranci su to gledali mirno, navodno ne shvatajući o čemu se radi dok su ispred zgrade nestajali automobili, jedan po jedan".

Kako ste se snalazili?

"Mene je novinarska legitimacija spasila. Ja sam se kod Kfora prijavio kao novinar da bih mogao da se krećem po gradu. Ona mi je spasila život, jer me zbog nje nikada nije niko dirao. U to vreme presetali su ljude na ulicama, otimali kola i ljude. Bile su to jezive scene.

Da li ste sačuvali neku fotografiju ili nešto iz tog perioda?

"Fotografije i sve mi je ostalo u stanu. Dok sam ja bio na poslu meni su upali u stan, uzurpirali ga i sve iz njega su bacili. Moji otac i majka su bili u Kuršumliji, odakle su oni, njih je tamo rat zatekao, pa su tamo i ostali".

Roditelji su dakle bili van Prištine?

"Da. Ima ti i detalj koji takođe pamtim. Tu prvu noć kada je bombardovana Priština, bombardovana je i Kuršumlija, ja sam mislio da su i oni poginuli. Oni su mislili da mi nismo živi, mi da nisu oni, sve dok nismo uspostavili veze".

Šta ste radili kada završite posao u pošti?

"Voleo sam popodne da kada završim svoj posao da prošetam gradom, ali nikada neću zaboraviti te poglede ljudi. Koji to zapravo tada nisu ni bili. Ljude je rat pretvorio tada u zveri koje hodaju. Ljudi guraju stolice, nose neke stvari, a ne znaju ni sami šta nose, izbezumljena lica, bilo je zaista jezivih scena koje ću pamtiti dok sam živ. Nisu to bili lopovi, niti pljačkaši, jednostavno bili su izbezumljeni ljudi. Pred očima sam video kako umire moj grad u kome sam se rodio".

Da li ste imali neku neprijatnost tada?

"Jesam. Krenuo sam jednom ka kući, bio je neki sumrak, ulice su bile popodne prazne. Ispred mene je izleteo čovek u maskirnoj uniformi i uperio pušku u mene. I danas pamtim te oči i prepoznao bih ih bilo gde. Malo je falilo da povuče oroz".

Šta je bilo sa strankom tada i tada ste bili član SPS?

"Bio sam tada predsednik mladih socijalista KiM i potpredsednik mladih socijalista Srbije, i u takvim okolnostima održavali smo stranačke aktivnosti koje su bile usmerene na zaštitu stanovništva. Imali smo redovne sastanke u partiji.

Imate li još koji detalj da nam kažete?

"Zanimljiva situacija je bila kada smo brat i ja išli u Kuršmliju da odamo pomen dedi koji je preminuo, a mi nismo mogli da mu odemo na sahranu. Seli smo u auto i prošli smo pet minuta ispred autobusa Niš Ekspresa koji su bombardovani u Lužanima, njih sam bukvalno pretekao. To nikada neću zaboraviti. Svi su u Kuršumliji mislili da smo i mi u toj koloni stradali".

Bonus video: