DANAŠNJEG DATUMA SE SRBI NERADO SEĆAJU: Potpisali smo pakt s ĐAVOLOM LIČNO! A uloga Ive Andrića je bila ZANIMLJIVA

Kraljevina Jugoslavija pristupila je Trojnom paktu nacističke Nemačke, fašističke Italije i Japanskog Carstva 25. marta 1941. godine. Pristupanje su u Beču potpisali predstavnici vlade Cvetković - Maček.

Protokol su u Beču potpisali predsednik vlade Dragiša Cvetković i ministar inostranih poslova Aleksandar Cincar-Marković s jedne strane, a ministar spoljnih poslova Rajha fon Ribentrop, italijanski ministar spoljnih poslova grof Ćano i japanski ambasador general Ošima s druge strane.

Hitleru je bilo jako stalo do toga da Jugoslavija na taj način mirno uđe u nemačku sferu interesa. Naime, u to vreme se spremao za napad na SSSR i bilo mu je potrebno da osigura nemački južni bok prema Balkanu.

Osim toga, Jugoslavija je snabdevala Nemačku poljoprivrednim proizvodima. Zbog svega toga Hitler je Jugoslaviji dao ustupke kao ni jednoj drugoj zemlji koja je pristupila Trojnom paktu.

Jugoslaviji je zagarantovana teritorijalna celovitost i suverenitet, obećano joj je da se preko njene teritorije neće slati vojska, da se od nje neće tražiti ratna pomoć i da će imati na umu njene pretenzije prema području Soluna.

Međutim, u Jugoslaviji je ubrzo došlo do nezadovoljstva tim paktom (“Bolje rat, nego pakt!”), pa ga je nova vlada generala Dušana Simovića, koja je na vlast došla pučem, odbacila.

Hitleru su se tako izjalovili planovi prolećnog napada na SSSR. Morao je prvo da oružjem pokori Balkan, što je invaziju na SSSR odgodilo do leta.

Nemačku vojsku zbog toga je zatekla zima pre nego što je uspela doći do Moskve. Time je Nemačko osvajanje Sovjetskog Saveza bilo osuđeno na propast.

Jugoslavija je pristupila Trojnom paktu u dvorcu Belvedere, u Beču, koji je, kao mesto potpisivanja, odabrao Hitler, jer je vekovima carska prestonica bila politički i kulturni centar jugoistočne Evrope, ali i iz bezbednosnih razloga. Beč je, za razliku od Berlina, još bio van dometa britanskih bombardera, mada je oko dvorca Belvedere bilo postavljeno „nekoliko protivavionskih topova radi svake sigurnosti“, zabeležio je tada „Politikin“ izveštač.

Belvedere je kao letnju rezidenciju podigao princ Evgenije Savojski, koji se u istorijskom pamćenju kod Austrijanaca i Nemaca zadržao kao oslobodilac Beograda od Turaka 1717. Dvorac je potom bio i rezidencija prestolonaslednika Franje Ferdinanda, odakle je krenuo na put u Bosnu 1914. I zbog jednog i zbog drugog, barokni dvorac usred Beča imao je tako simboličku vrednost za jugoslovensku delegaciju, a posebno za budućeg nobelovca Ivu Andrića, koji je u Cvetkovićevoj vladi postavljen za pomoćnika ministra inostranih poslova a namesnikovim ukazom od 28. marta 1939. za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevskog poslanstva u Berlinu.

Kada je neposredno pred potpisivanje predsednik Vlade Dragiša Cvetković upitao Andrića šta misli o tekstu Pakta, Andrić je rekao da „sve ne može biti bolje“. Cvetković, koji je kasnije zabeležio Andrićeve reči kao znak priznanja, nije shvatio njihov cinizam kao odgovor na omalovažavanja koja je doživeo kao poslanik uvođenjem specijalnog emisara i izopštavanjem. Navodno je Andrić tada izjavio da je pristupanje Jugoslavije Paktu „produžena ruka neutralnosti“.

A ANDRIĆA ZABOLE... UVO

Ivo Andrić je, kako su zabeležili neki istoričari, imao indiferentan odnos prema svojoj ulozi u političkom životu.Tako je Crnjanski, na poslednjoj konferenciji Male Antante na Bledu, avgusta 1938, zatekao Andrića, tada pomoćnika ministra inostranih poslova, kako posle potpisivanja završnih dokumenata pije kafu na terasi hotela "Toplice“. Na pitanje zašto nije učestvovao u tom činu, Andrić je odgovorio da je njegov činovnički deo posla obavljen, pa sada neka pozvaniji rade ono što je njihova dužnost.

Jugoslavija se pristupanjem Trojnom paktu našla u taboru sa zemljama jugoistočne Evrope koje su mu već pristupile: Mađarskom (20. novembra 1940), Rumunijom (23. novembra 1940), Slovačkom (24. novembra 1940) i Bugarskom (1. marta 1941), koja je to takođe učinila u Belvedereu.

Toga 25. marta, prema pisanju „Vremena“, po dolasku grofa Čana iz Rima i italijanskog poslanika iz Berlina na Zapadnu železničku stanicu, „doputovao je vozom u Beč jugoslovenski poslanik u Berlinu g. dr. Ivo Andrić, koga je dočekao naš bečki generalni konzul g. Životić“, da bi nešto posle 10 časova stigli na istu stanicu Cvetković i Cincar-Marković, koje su dočekali Ribentrop, namesnik Rajha Fon Širah i, između ostalih, general vazduhoplovstva Aleksander Ler. On će samo nekoliko dana kasnije komandovati operacijom bombardovanja Beograda.

Često se jugoslovenskoj vladi prebacuje da nije ništa uradila da pripremi javno mnjenje na potpisivanje pristupa Paktu. Gubi se pri tome iz vida da je nemačka strana bila izričito protiv toga da se bilo šta objavljuje pre čina pristupanja. Štaviše, tražila je da se u javnost vest iznese tek u podne 25. marta, dakle, na dan potpisivanja.

BONUS VIDEO:

ESPRESO ANKETA: Pitali smo Beograđane gde su bili kada je počelo bombardovanje?

(Espreso.co.rs)