BAL VAMPIRA U POŽAREVCU 2006. GODINE: Bio sam jedini novinar u dvorištu Miloševića na dan sahrane Slobodana (FOTO)

Mart je verovatno najmorbidniji mesec u istoriji srpske politike, posebno one novijeg datuma. U samo nekoliko dana ubijen je Zoran Đinđić (12. marta 2003.), a dan ranije, 11. marta, ali 2006, u Hagu je preminuo Slobodan Milošević.

Prvi je uoči ubistva bio izrazito nepopularan. U ono vreme procenjivalo se da bi tek 7 odsto Srba glasalo za njega i njegovu politiku. Samo par dana posle ubistva, Đinđićeva popularnost skočila je višestruko, toliko da bi, da je nekim bizarnim spletom okolnosti to bilo moguće, sam vladao Srbijom.

Slučaj Slobodana Miloševića nešto je komplikovaniji. Uzjahao je na nacionalističkom talasu krajem osamdesetih, najviše zahvaljujući čuvenom "niko ne sme da vas bije" govoru na Kosovu.

Onda je došla Osma sednica, sukob s Bucom Pavlovićem, a zapravo s Ivanom Stambolićem. Sve posle toga bila je rutinska realizacija plana kako se osvaja vlast, a onda i kako se ta vlast, na sve moguće dozvoljene i nedozvoljene načine, čuva i brani.

Klinci i oni nešto malo (ali ne mnogo) stariji ovih dana od jedne druge osobe prave "najgoreg srpskog vladara ikad". Protestuje se na beogradskim, ali i ulicama još stotinak srpskih gradova i traži smena vlasti. Prave se paralele s Petim oktobrom, a ponajviše s vremenom vladavine Slobodana Miloševića.

Odmah da razjasnimo: ništa i niko i nikad nije bilo kao Milošević. Nijedna potonja vlast ne može ni da primiriše Slobinoj vladavini.

Stepen beskrupuloznosti, suspenzije svih ličnih i kolektivnih sloboda, nasilja nad zdravim razumom, ali i imovinom ogromne većine onih koji su tih godina živeli na ovim prostorima (osim retkih privilegovanih), u smrtnom koktelu s pogrešnim odlukama koje su koštale čitav jedan narod raseljen u nekoliko republika ex SFRJ, ali i ostale bratske nam narode, bili su 4 jahača Apokalipse na kojima su jahali Sloba i kamarila.

Svi smo bili uvučeni u krvave ratove koji su posejali stotine hiljada grobova, rasejali ljude s njihovih vekovnih ognjišta i unesrećile milione, zvali se oni Srbima, Hrvatima, muslimanima iz Bosne, Albancima, Crnogorcima ili Slovencima (jedino su se Makedonci izvukli).

Dakle, nikad nam u novijoj istoriji nije bilo gore, da parafraziram jednu krilaticu koja se često koristi u poslednje vreme.

Ugušeni mediji? Pitajte Dragoljuba Žarkovića, s jedne i Milorada Vučelića, s druge strane, kako je bilo onomad u vreme bombardovanja, na primer. Slavka Ćuruviju, na žalost, ne možemo da pitamo.

Nesređeni birački spiskovi, pritisci na zaposlene u državnim firmama, "bugarski vozovi", "kapilarni glasovi" i ostale umotvorine 21. veka? Pitajte svoje babe i dede, ako su živi i raspoloženi da pričaju o jednoumlju, pretnjama i ucenama.

Vođenje politike iz jedne glave, jednog centra i s jedne adrese? Šteta što ono čuveno Miloševićevo kanabe ne može da priča.

Studentski, građanski i ostali protesti? 1991, 1993, 1996, 1997, 2000, stotine hiljada ljudi stotine dana na ulicama? Onih 1.000 i kusur od juče ispred zgrade Predsedništva dođe mu kao bad joke u poređenju s onim što smo imali onomad.

A gde su izbeglice, spaljene kuće i ognjišta, prazni rafovi, glad, kriminal svake vrste i kriminalci svih fela, ubijanje srednje klase, bombardovanje... Jednom davno, neki moj prijatelj hvalio se kako je zahvaljući braku s Amerikankom u pasošu imao francuske, italijanske, španske, južnoameričke pečate. Proputovao čovek svet u godinama kad mi nismo mogli do Soluna. Na tu hvalisavost naš komentar je bio kako su naši pasoši bili puni bugarskih i rumunskih pečata, jer jedino smo tamo mogli da dobacimo, onako kužni i prokaženi od strane celog sveta.

Na stranu sad koliko je ta odluka Zapada bila besmislena i pogrešna, kao i ogromna većina odluka koja je dolazila s te strane, ono što je emitovao režim Slobodana Miloševića ka svojim građanima bio je čist zulum i definicija nuklearnog zračenja.

Onda je na Vidovdan 2001. izručen Hagu. Tamo se 5 godina branio kako se branio, Srbi su verovali da je "zabo glogov kolac u srce mrskog neprijatelja", a onda mu se zdravstveno stanje pogoršalo i čovek je umro. Mnogi kažu da je otrovan, knjige su napisane na tu temu.

Tog 11. marta 2006. Milošević je preminuo, pa je narednih sedam dana od toga pravljen spektakl. Telo mu je bilo izloženo u saveznoj skupštini, paradirali su razni znani i neznani ispred kovčega s telom, ubirali su se politički poeni na mrtvom Slobodanu, da bi se konačno setili da ga nedelju dana kasnije otprave u rodni Požarevac i tamo sahrane.

Ali ni to nije moglo da prođe bez cirkusa. Povorka s lešom čitav dan je kružila tim gradom, da bi konačno, pod okriljem noći, Milošević bio sahranjen u dvorištu svoje rodne kuće u Požarevcu.

Znam, mnogi od vas pitaju se isto kao i mnogi od nas pre 13 godina: u dvorištu kuće? Kad je već pao mrak? Ko je još sahranjen noću? Pitanja bez odgovora, jer niko od ožalošćene porodice, ožalošćene partije i ožalošćenih pristalica nije bio spreman da odgovori na njih.

Štaviše, svi bi se narogušili kad biste ih pitali da li je od svega morao da se pravi baš toliki cirkus.

Bilo kako bio, u 17:50, kad je mrak uveliko bio pao, Slobodan je položen u zemlju, dok je orkestar svirao "Rjabinušku" i "Podmoskovske večeri".

Ah da, sahrani nije pristvovao nijedan član Miloševićeve porodice: ni supruga Mira, ni deca Marija i Marko. Mira je bila u strahu da je ne uhapse, Marija je bila protiv sahrane u Požarevcu i još tad je tražila (a i danas to traži) da ga ekshumiraju i sahrane u Crnoj Gori, dok je Marko bio ko zna gde.

Redakcija za koju sam radio odlučila je da me pošalje u Požarevac da izveštavam sa sahrane. Urednička sugestija bila je: probij se na komemoraciju u dvorište kuće Miloševića kako znaš i umeš.

To kako znaš i umeš pretvorilo se u volšeban splet lagarija, izmišljenog predstavljanja, idiotskih izgovora i menjanja identiteta i čak pretvaranja da sam australijski patriota koji je prevalio hiljade kilometara kako bi se poklonio The Najvećem.

Nije bilo lako, ali nekako sam se umuvao u to dvorište. Bio sam jedini novinar u masi onih koji su delili dobro (više) i zlo (manje) s počivšim Slobodanom. Iz ove, a i iz one perspektive, to je za mene bilo samo jedno: bal vampira.

Sve one kreature koje su duvale u nacionalističke trube devedesetih, koje su tako nemilice trošile tuđe živote i igrale se tuđim sudbinama, koji su tako mudro promišljali otpor svetskom poretku preko leđa običnog sveta, koji su pravili milione dok su milioni završavali na prosjačkom štapu, e, sva ta bulumenta okupila se pod lipom da oda poslednju počast Slobodanu Miloševiću.

Miks gađenja i neodoljive potrebe da ih pošaljem tamo gde sam ih slao svakog bogovetnog dana svih onih godina njihove pogubne vladavine, mešala se s bizarnim uzbuđenjem što sam tu, sve garnirano čuđenjem i šokom kako sam uopšte uspeo da uđem u dvorište.

Kroz maglu se sećam uvrnutog koktela posle formalnog čina sahrane, onog tihog govora, gotovo zavereničkog šapata prisutnih, kao da su pazili da ih niko ne čuje. Tema je bila: kako je S. M. bio jedan i jedini, kako niko nikad neće biti kao on, kako ga je mučki Zapad ubio i tako dalje i tome slično.

Kako se ne bi odao, klimao sam glavom. I ćutao. I škrgutao zubima. I psovao u sebi. I kleo i proklinjao. Svašta mi je prolazilo kroz glavu što pristojnom svetu ne prolazi, ali u tih par sati na tom najbizarnijem mestu na planeti Zemlji u tom trenutku stalo je onih deset najgorih godina mog života.

Jahao je Slobadin i ranije, ali svo zlo koje su on i njegovi čauši posejali od 1990. do 2000. godine, dobar vam stojim, tome se do dana današnjeg nije približio nijedan naš tiranin.

I zato, kad svakog 11. ili 18. marta progovore Marko, Marija ili Mira, kad se oglasi Mrkonjić, kad neko zavapi nad zlehudom sudbinom Slobodana Miloševića, ništa im ne verujte. Vreme vlasti otelotvorene u liku i delu tog čoveka, njegove porodice ili saradnika najgori je period srpske istorije od koga ne možemo da se opasuljimo ni dan danas.

Nikad nam nije bilo gore.

BONUS VIDEO:

ESPRESO INTERVJU: Srđan Nogo