DOSTA TOGA TREBA U ZATVOR, A PRE TOGA KATRAN I PERJE: Sergej prvi put za HRVATE o stanju u Srbiji

Sergej Trifunović, predsednik Pokreta slobodnih građana dao je prvi intervju za, kako je napisao, "susedni medij".

On je na svom Tviter nalogu postavio intervju koji je dao za "Jutarnji list", i u opisu naveo da je intervju svakako dobar, kad je to i sagovornik.

Ovaj intervju prenosimo vam u celosti:

Sergej Trifunović je od onih ljudi koji govore i razmišljaju za trojicu, na nekoliko platformi. Istovremeno. U Hrvatsku je došao pre nekoliko dana na premijeru filma “Poslednji Srbin u Hrvatskoj” Predraga Ličine i, ne dočekavši pitanje, komentarisao odnose u filmskim industrijama Hrvatske i Srbije. Kaže da u poslednje vreme umesto odgovora na večno pitanje o tome zašto i kako su srpski filmovi bolji od hrvatskih upozorava ljude da ne žive u svom vremenu i ne uočavaju promene.

- Možda ne volite Hribara, ali pogledajte koliko je taj Hribar digao stvar. Toliko da je ‘Zvizdan’ dobio nagradu, Sviličić dobija nagrade, i drugi. To su rezultati! Hrvatski film otišao je mnogo dalje od srpskog - kaže o današnjoj filmskoj produkciji. Ali, Sergej Trifunović nije samo glumac. Svoju popularnost je iskoristio da pokrene humanitarne akcije kojima se prikupljao novac za lečenje dece od specifičnih bolesti, a do danas su učestvovali u lečenju više od 120 dece. Aktivno je uključen u proteste protiv vlade Aleksandra Vučića poznatih pod nazivom #1od5miliona, a na Tviteru doslovno raščlanjuje Vučićevu vladu kao da je glavni lider opozicije. Nedavno je izabran i za predsednika Pokreta slobodnih građana, ali kaže da je ušao u politiku da bi se vratio svom poslu, glumi. Politički nekorektan, direktan, očito je osetljiv na pravdu i ne da mu se samo uživati u ulozi glumačke zvezde.

Šta radiš u politici?

- Pa, bilo je to vrlo jednostavno, ali i prirodno, iako ne mislim da ostanem u politici. Ubijeni smo u pojam. Trebalo je da izađemo na ulice mnogo ranije, pre tri godine. Ali, očito je trebalo da neko uzme gvozdenu šipku i udari Borka Stefanovića u glavu, a njegovom prijatelju izbije dva zuba da bismo se pokrenuli. Tada me zvao Đilas, opozicijski političar i predložio mi da napravimo tribinu.

- Kakvu tribinu? Imamo pokušaj ubistva, a radili bismo tribinu protiv toga - rekao sam mu. Idemo na ulice! Pogledajte Rumune, suspendovan im je jedan zakon prema kojem bi političar koji primi mito išao u zatvor i petsto hiljada ljudi je izašlo na ulice. Zna se šta će se dogoditi, doći će policija, pa vojska, pa vodeni topovi i suzavac, ali ne možeš rasterati petsto hiljada ljudi. Mi ne moramo da učinimo ništa, samo se moramo pojaviti tamo. Ovi su protesti koji su daleko od onih 1996./1997 i onih 1992. kada smo se tukli s policijom. Ovde sam video ljude koji stoje ispred Ekonomskog fakulteta i u ogromnoj gužvi formiraju savršeni kvadrat oko travnjaka, kako niko ne bi nagazio na travu. E, ovu ćemo bitku dobiti. Mislim da ćemo uspeti i maknuti sve ove s političke scene. Dosta toga treba u zatvor, dosta toga u katran i perje. Nas su sve pogrešno odgajali, govorili su da pametniji popušta. Ne, onda ti vladaju ovakvi ljudi. Pametniji ne bi smeo nikada popustiti budali. Tu pacifizma nema, jer je budala budala i taj će ti se napiti krvi.

Je li ti frka?

- Ne, meni je frka da trpim ovo stanje. Gledaj, ja sam od 1992. na ulici i želim da se nakon 27 godina ovo završi. Ovo je uvreda za normalne ljude. Kod nas su na sceni već trideset godina jedni te isti ljudi. Aleksandar Vučić je bio Slobin ministar informisanja. Ivica Dačić, kojega Vučić ne može niti videti, partner mu je radi 6 posto glasova, a bio je direktor Socijalističke partije Srbije, Slobin čovek. Stalno su ti neki odnosi - ti meni, ja tebi. Mi sada imamo najgoru vladu u istoriji ičega.

Čini mi se da pokret #1od5miliona hvata legitimitet protestima po gradovima Srbije. No, ustvari, niste postavilii svoje zahteve...

- Ne, nije tako. Artikulišemo zahteve u hodu, a glavni zahtev je samo jedan, želimo da im vidimo leđa. Piramida se ne mora rušiti s vrha, može se rušiti i bočno, kamen po kamen. Ova vlast svaki dan pruža razlog za novi zahtev. Mi smo jedna mala Severna Koreja. Evo primera, predsednik jedne male opštine, opšine Brus koja ima samo par hiljada ljudi, već je dugo poznat kao seksualni napasnik, uznemirava žene.

I jedna je žena, Marija Lukić, odlučila je da izađe u javnost. Otišla je na TV Prvu, televiziju s nacionalnom frekvencijom, i sve rekla. Emisija u kojoj je sve rekla trebala je ići u 22 sata uveče, a u 21.50 cela je opšina ostala bez struje kako to Brus ne bi mogao videti.

- Naravno da to izaziva lavinu drugih stvari. Sada će se snimljena emisija emitovati usred Brusa pa će doći ljudi iz drugih delova Srbije da to gledaju. Oni sami sebi pucaju u noge, ovo je 21. vek. Pre nekoliko je dana u Auto-moto savezu Srbije Mirka Butuliju, oca četvoro djece, ubio Predrag Đurđev.

- Đurđev je kum ministra unutarnjih poslova Nebojše Stefanovića. Đurđev je imao zdravstveni karton u kojem piše da je psihički labilan, a njegov kum mu je dopustio da ima 12 dozvola za 12 pištolja. Pa to nema ni prvi pandur Srbije, nijedan policajac nema 12 dozvola, a kamoli psihički labilan čovek. Naravno da je taj čovek došao na posao, uzeo pištolje i pucao u Mirka Butuliju, ispalio mu osam metaka u telo i na kraju jedan sebi u glavu. Lud je i svi su znali da je lud. Ko će ludom čoveku uopšte dati dozvolu za pikado, a kamoli za pištolj!?!

Koji je to vrag? U kakvom vi to svetu živite?

- Ne znam. Ali, ustvari, znam, u maloj despotini, maketi Severne Koreje. Čak je bilo bolje za vreme Slobodana Miloševića. On se nije bavio tim malim stvarima kojima se bavi ova vlast, čak se smatra da reketare restorane. Pazi, za vreme Slobodana Miloševića budžet Ministarstva kulture bio je 4,6 posto, a sada je 0,6 posto. Najbolja ministarka kulture bila je u Miloševićevoj vladi, Nada Popović Perišić, snimali smo filmove, radili smo. Mogli smo lajati protiv njega, Univerzitet je bio zaključan, profesori su bili s nama. Izlazili smo na ulice, on je redovno izvodio policiju, vojsku na nas, dovodio je policiju iz Krajine, tukli smo se. Sada su ljudi indiferentni, izmoreni. Postoji jedan divan detalj u Buñuelovoj biografiji u kojem se, opisujući vreme nakon Franca, kaže nešto u stilu - jedan sam dan izašao na ulicu i video na svojoj zgradi sveže ispisan grafit: ‘Protiv Franca smo bili bolji’. I mi smo u vreme Miloševića bili bolji jer je Milošević bio dostojniji neprijatelj. On je nas terao da budemo dostojanstveniji. On je bio nedodirljiv, a ne kao ovaj koji je željan pažnje...

Zagrljaja?

- Da, ali doslovno. Vučić deluje kao nesretno dete kojem niko nije dolazio na rođendane i sada je odlučio, kako je neko rekao, da trpa ljude u autobuse i dovlačiti ih k sebi. Neki koji su odrastali s njim, rekli su mi: ‘S Andrejem smo se družili, igrali smo basket, ali s Aleksandrom nismo. Njega smo dosta maltretirali i možda smo mi krivi za ova sranja danas.’

Prate li te?

- U mom telefonu žive mali ljudi, u svakoj kafani su sa mnom tri čoveka. Smešno je što Vučić izgovara rečenice koje sam ja rekao u telefonskom razgovoru. Evo, kada sam se prvi put sastao sa savetnikom američkog ambasadora, predložio sam da se ne nađemo u Pokretu, nego u Hiltonu. Vidim tipa s dve ribe kako nas slika mobilnim. Hteo sam da mu naručim piće. Naravno, dan kasnije bili smo u Informeru s tekstom ‘Eno ga, Trifunović šuruje s Amerikancima’. Ne, ja igram otvorenih karata, ništa ne krijem.

Gubiš li prijatelje?

- Ha, to nisu prijatelji, ako nekoga izgubiš, nije ti prijatelj.

Nedavno si spomenuo Mikija Manojlovića, rekao si da su ga kupili.

- Da, jesu. I to za male pare.

Opako komuniciraš s ljudima na društvenim mrežama...

- Puno njih nisu ljudi...

Da, ali ipak, odeš preko ruba. Premijerku Anu Brnabić koja ima dete s partnerkom zezao si da joj dete ima četiri sise na raspolaganju...

- It’s practical joke! Ne možeš uvek biti politički korektan, to ubija svaki humor. Mi u Pokretu slobodnih građana imamo profesorku Jelisavetu Blagojević koja ima prvi doktorat napisan na srpskom na temu roda. Ona ima usvojeno dete, a rekla mi je da je umrla od smeha. Razumem o čemu govorite, ali taj tvit suštinski ne vređa nikoga, on nije maliciozan. Što sam rekao: ‘Deca u Africi gladuju, a mali Igor se bahati s četiri sise’. Uz to ide puno šira situacija. Situacija je insane, posve luda, jer u Srbiji nema zakona koji priznaje to dete, iz takvog braka. Pa hajde, premijerko, učinite nešto za LGBT populaciju, ne samo za sebe. Mada, hvala Vučiću što ju je postavio za premijerku jer je time razbio opnu o gay populaciji. To je dobra stvar, ljudi će prestati da se plaše pedera. Pre, kada je bio Prajd, pola Beograda bilo bi razbijeno jer bi ih napadali. Sada je to prošlost. Još samo da se to legalizuje.

Jesi li ogorčen?

- Kako ne bih bio, to je dvadeset godina života s politikom koja nas je prodala. Dogodio se peti oktobar, a šesti smo prespavali. Moramo biti jako budni kada ovo zlo ode da se novo ne ustoliči. Milošević je bio prvi, preko noći je sve promenio, prošao je sekirom kroz vazduh, doveo je sve krimose, pacove i zmije su izmileli na ulice i počeli da se tuku. Nakon njih su došli isti koji su krali u rukavicama, njih smo kaznili na izborima, a nakon njih smo doveli nove, mutirane Slobine ljude. Na kraju reketare restorane. I sada treba samo čekati da iscure u istorijski slivnik.

Kakvu Srbiju ti želiš?

- Normalnu, tamo gde su ljudi jednaki, gde su institucije institucije, gde je sudstvo sudstvo, gde je obrazovanje obrazovanje, gde zdravstvo ne košta Boga oca.

Šta je s Kosovom?

- Nedavno sam imao sastanak s političkim savetnikom u američkoj ambasadi. Sastali smo se u hotelu Hilton. Razgovarali smo o Kosovu i rekao sam mu: ‘Gospodine, vi ste oteli Kosovo. Kosovo nije naše. Mi se ne možemo tući s vama da vratimo Kosovo, to je nemoguće.’ Tu postoji puno političkih faktora. Na Kosovu se radilo decenija. Očajna politika dovela je do toga da je Kosovo izgubljeno zauvek. Tu, osim Velikog Trnavca, najveće tvornice droge, i Trepče, ozbiljnog rudnika, nema puno. Mi ne možemo vratiti Kosovo, ali nismo ni za razgraničenje, to je potpuna budalaština. Mi smo za to da se pomogne tim Srbima koji žive tamo ko zna koliko vekova. Kosovo je kolevka Srbije, oko toga nema spora. Odeš u Prizren, videćeš Dušanov grad, Pećku patrijaršiju, manastire. Ne može se pritiskati Srbiju da prizna Kosovo. Pritiškate Rusiju, Španiju, Kipar, Slovačku, Brazil. Neka Indija prizna Kosovo. Uostalom, kakav je to način? Prvo ste nam uzeli Kosovo, sada hoćete da ga priznamo. Istom sam tom savetniku rekao: Nemojte mi reći da je Kosovo izgovor za sve ostalo, za nesređeno sudstvo, školstvo, prodaju zemlje na sve moguće načine. Kosovo je uzeto i gotovo.

Hm, možda je stvar vizure. Možda ti isti, na koje vi računate, računaju na Vučića da će rešiti problem Kosova i onda se dopuštaju razne druge stvari. To smo već videli.

- Da, Evropa i svet računaju da će im Vučić priznati Kosovo i to im je rešenje po sistemu ključ u ruke. Zato ih nije briga što radi po Srbiji i sa Srbijom. Onog momenta kada je Tadić izašao i rekao ‘S ovima se ne može pregovarati’, pao je. Cela Srbija je talac Kosova. Odeš li na Kosovo, tamo je sasvim druga vizura. Kosovo ima, navodno, najbolji ustav u Europi. Ali, on se ne primenjuje. Postoje Albanci koji o Haradinaju i Tačiju misle isto što i ja o Vučiću, da su kriminalci. Kosovo je moneta za potkusurivanje i održavanje ovog područja u nestabilnosti. Ono se ne može vratiti. Ali, ja želim da ovih 7 miliona i 125 hiljada Srba, koliko ih ima prema poslednjem popisu, živi normalno.

A šta je s tvojom glumom?

- Moja gluma je gluma. Tu je, ne prestajem. Snimam filmove, radim predstave.

Kako stižeš sve to?

- Stignem, organizacija je sve. U Pokretu slobodnih građana imam jako dobar tim. Tu su fantastični ljudi. Od uličnih baraba do univerzitetskih profesora, svi su dobro postavljeni.

Šta bi hteo da uradiš?

- Gomilu toga. U ovom trenutku pripremam nešto za pozorište, nešto što baš želim, ali ne mogu još otkriti o čemu je reč. Pozorište je za mene prva i esencijalna stvar i tako će ostati do kraja života. Pozorište je - to! Nisam sedam godina bio na daskama i stalno sam tražio neko dobro delo u kojem bih glumio. Ponude ti ‘Don Juana u Sohou’. Neću, dajte mi pravog, Molièreova ‘Don Juana’! Onda sam pronašao rečenicu koju sam ponavljao kao template, koja je, naravno, floskula, ali sam je, mislim, odlično definisao: ‘Dajte mi reči vredne za izgovoriti na sceni!’ Tada je došao Voja Brajović s ‘Vozom’. Pročitao sam i rekao - to. Radili smo četiri meseca na predstavi. To je ona predstava nakon koje izađeš drukčiji. Jebeš predstavu nakon koje publika izlazi ista iz pozorišta. Ne ulazi se u pozorište da bi ostao isti - zaključio je Sergej.

Bonus video:

(Espreso.co.rs / Jutarnji list)