VOLIM ŠTO ME ZOVU MALI VUČIĆ! RAT U SREBRENICI MI JE UNIŠTIO PORODICU! Aleksandar Jovičić za Espreso otvorio dušu
Aleksandar Jovičić otvoreno o svim temama, Foto: Stefan Kojić

ESPRESO VIDEO INTERVJU

VOLIM ŠTO ME ZOVU MALI VUČIĆ! RAT U SREBRENICI MI JE UNIŠTIO PORODICU! Aleksandar Jovičić za Espreso otvorio dušu

Nikad iskreniji intervju najmlađeg predsednika opštine u Srbiji

Objavljeno: 13:53h
Darko Zlojutro

Najmlađi predsednik jedne opštine u Srbiji - Palilule, funkcioner SNS Aleksandar Jovičić u intervjuu za Espreso otkriva da li mu smeta nadimak mali Vučić, kako mu je rat rasturio porodicu, ali i o izborima, opoziciji, vređanju i metli u naprednjacima.

Šta je sve urađeno na opštini Palilula od kada ste na njenom čelu?

- Pre svega, mi smo preuzeli odgovornost 2016. godine i zatekli nedovoljno razvijenu opštinu. Nije ništa urađeno u smislu infrastrukture i mi smo uspeli da u jednom domaćinskom budžetu odvojimo sredstva i krenemo da rešavamo stvari koje su bile nagomilane gotovo 30 godina unazad. Uspeli smo da asfaltiramo 85 od 110 ulica koliko nije imalo asfalt. Promenili smo na desetine kilometara vodovodnih cevi koje su bile zastarele, azbestne. Uradili smo na gotovo 55 ulica osvetljenje, potpuno novo. Znači, nikada te ulice nisu imale uličnu rasvetu i ljudi su živeli u mraku. To je ono što smo uradili u infrastrukturi. Takođe smo renovirali 350 nebezbednih ulaza u zgrade naše opštine, tamo gde su naša deca živela u teškim uslovima, kao i naši najstariji sugrađani. Imali ste fasade koje otpadaju sa zgrada, stakla na vratima koja su polupana, vrata koja su visila na šarkama i bila preteška, koja su mogla da se otkače i da povrede nekoga. Protivpožarne aparate smo ugradili u preko 200 stambenih zgrada. To su sve stvari koje su nama građani tražili. Mi smo proveli dosta vremena na terenu, razgovarali sa njima, od njih dobili informacije šta im je neophodno i krenuli smo u rešavanje tih problema.

- Ako govorimo o bezbednosti u svim osnovnim školama na teritoriji naše opštine, dakle u 17 osnovnih škola ugradili smo video nadzor koji je povezan sa policijskom stanicom "Bela kuća" i sa policijskom stanicom u Borči. I u svakom trenutku policijski službenici mogu da vide šta se dešava u školama, kako za vreme časova, tako i onda kada nema nastave. Na taj način imamo preventivu da možemo da čuvamo naš inventar, da se obračunamo sa onima koji pokušavaju i misle da mogu da diluju drogu u školskim dvorištima. To je naš doprinos prema osnovnim školama, pre svega prema našoj deci kako bi smo imali bolju brigu za naše najmlađe sugrađene. Očekujemo ove godine veoma važnu investiciju na levoj strani Dunava, a to jeste izgradnja DZ Borča koji će se prostirati na preko 6.000 metara kvadratnih koji će odgovoriti na sve potrebe naših sugrađana u domenu zdravstvene zaštite i mislim da ćemo i u tom domenu imati osoblje, najmoderniju tehnologiju koje će lečiti naše sugrađane. Ono što je bitno je da ćemo tako imati i Hitnu pomoć koja će biti na levoj obali, jer do sada su građani morali za svaku ozbiljniju intervenciju da prelaze most to više neće biti slučaj u budućnosti.

- Kanalizacija je najveći problem leve obale Dunava. Ono što ja mogu u ovom trenutku da kažem našim građanima, koje ne želim da obmanjujem i lažem je to da kao predsednik opštine Palilual nemam te ingerencije, ali mogu na sva vrata da kucam u ovoj zemlji i dobili smo čvrste garancije da ćemo u ovoj godini potpisati taj čuveni kredit, zajam od Evropske investicione banke u vrednosti od 30 miliona evra gde ćemo imati narednih 6 do 7 godina da se kanalizacija izgradi na čitavoj teritoriji naše opštine. Imaćemo namenska sredstva koja će morati da se utroše samo u tu namenu gde ćemo imati nadzor kako se ta sredstva troše. Tako da od 2020. godine krećemo brže i ozbiljnije da se bavimo problemom izgradnje kanalizacione mreže.

Kada smo kod problema, problem, ako ne i najveći na opštini Palilula je divlja gradnja?

- To je problem koji se održao već gotovo 30 godina. Pre svega kada govorimo o divljoj gradnji mi moramo znati da je i četrdesetih godina prošloga veka postojala divlja gradnja. Takođe, imali smo ratove, imali smo ratove 99. godine, migracije stanovništva devedesetih godina. nije naš narod koji je izbegao mogao da se bavi birokratijom i da prikuplja određene papire, kada je došao go i bos iz svih krajeva Jugoslavije, među njima sam i ja. Na taj način se napravio jedan devijantan sistem koji je bio održan gotovo do 2018. godine. Znate, prevljene su kuće, pa su onda neki to videli kao unosan biznis pa su pravljene zgrade na delovima teritorije gde nepostoje urbanistički planovi, gde nepostoje nikakvi uslovi za izgradnju, nisu plaćali državi svoje obaveze i to je zaista jedan veliki problem koji nas je zadesio. Ipak, zajedničkom borbom svih nas i ministarstva uspeli smo da usvojimo jedan zakon koji je sa tom praksom završio, zatvorio ju je. Novim zakonom ne možete da otuđite imovinu koja je nelegalno sagrađena, ne možete da uvedete struju ako nemate legalizaciju, ne možete da imate promet tih nekretnina, onda to znači da imate mrtav kapital i nikome neće biti u interesu da gradi bez dozvole.

Na kraju, zakonom su predviđena i rušenja?

- Predviđena su i rušenja, s tim što sam ja uvek protiv rušenja. Zato što ova zemlja zahteva i vapi za time da se gradi, da se pravi dodatna ekonomija, da se pravi dodatni kapital. Najlakše je neku muku srušiti, ne samo tome ko je gradio, nego i onome ko je taj stan kupio i onome koje dao crep za taj objekat, keramičarima, molerima... To su ljudi koje ćemo sutra ostaviti bez krova nad glavom ili bez hleba, mi to ne želimo i ja sam protiv toga. S tim u vezi ta praksa je morala da se završi i ja sam srećan zbog toga. Ipak mi imamo veliki problem jer zakon tretira i ljude pre 2015. godine koji nisu legalizovali svoje objekte, pa oni ne mogu da zamene monofaznu u trofaznu struju, da ne mogu ako imaju jedan sat da plate participaciju i ugrade još dva brojila. Ne mogu ako dođe do ostavinske rasprave da prevedu neku imovinu na sebe jer nije legalizovana. S druge strane imate 230.000 zahteva za legalizaciju, ne znam kojom dinamikom da radite nekoliko godina će vam trebati da sve te predmete rešite, a život ne sme da čeka. Zato su ljudi revoltirani, besni i dolaze ovde u opštinu, tražeći od nas rešenje, a mi nemamo te ingerencije. Nadam se da će se to u budućnosti rešiti, nadam se da će se oni koji se ogluše o ovaj zakon sankcionisati, ali jednostavno moramo odčepiti taj put da bi ljudi mogli da rešavaju svoje stambeno i životno pitanje.

foto: Stefan Kojić

Kao što ste rekli građani dolaze kod Vas i žale se, uveli ste praksu otvorenih vrata, kako to funkcioniše?

- Rećiću jednu stvar. veoma je nezahvalno biti predsednik opštine. Veoma je lakše da budete na nekoj funkciji koja je uže specijalizovana. Kao predsedniku opštine ljudi dolaze i žale se na sve teme, od toga da imaju sporove po 40 godina, do toga da im je isključena struja, da imaju dug od 500-600 hiljada dinara za struju i da ne mogu to da plate, do problema sa uknjižbom u katastar, preko toga da ne mogu da dođu na red da legalizuju svoj objekat , do toga da se tuže oko neke zemlje već 20 godina...Mi kao opština nemamo ingerenciju ni za jedno od tih pitanja. Onda ispada da smo mi faktički jedan šalter za pritužbe i probleme građana koje kolektujemo i onda se zajedno sa tim našim komšijama obraćamo nadležnim institucijama. Gradske opštine nemaju ingerencije da mogu da rešavaju probleme na onom nivou na kome bi trebalo to da bude. Dragan Đilas je 2008. godine oduzeo i poslednju ingerenciju opštinama u gradu, gde su one gotovo ostale samo korisnici i potrošači gradskog budžeta. Mi pre svega perifernim problemima možemo da se bavimo. Ja se kao predsednik opštine zalažem, a i dok sam bio gradski odbornik zalagao sam se da se opštinama vrati veći stepen ingerencija. To je možda put kojim bi se trebalo ići u narednom periodu. jer sedeti, a ne rešavati probleme je gubljenje vremena. Ono što mogu da kažem je to, da imam nadu da će se u 2019. godini usvojiti novi Statut Grada Beograda, pre svega novi Zakon o glavnom gradu gde će se opštinama poveriti veći stepen nadležnosti kako bi mogli da izađemo u susret građanima, a ne da budemo samo rame za plakanje. Jer mi želimo da unapredimo život na Paliluli, da svaka kuća nema više vodovodne cevi koje su od azbesta, da svaka kuća ima vodu, kanalizaciju, struju i sve ono što je neophodno.

foto: Stefan Kojić

Kada je izabran Aleksandar Jovičić na mesto predsednika opštine Palilula bili ste, a ako se ne varam još uvek ste najmlađi predsednik opštine u Srbiji, odmah su krenuli komentari da vam je politika prvi posao u životu, da li je to tačno?

- Nije tako. U pravu ste kada kažete da sam imao malo godina, jer sam sa 28 godina postao predsednik opštine. a 26 godina sam postao narodni poslanik, a sa 24 godine sam postao šef odborničke grupe u Skupštini Grada Beograda. Pre toga sam radio u jednoj stranoj kompaniji gde sam krenuo od najnižih lestvica do menadžera te kompanije, da je ne reklamiram sada koja je. Tu sam stekao i određeno životno iskustvo, jer ja od svoje 16. godine radim i zarađujem svoj hleb jer nisam imao na koga da se oslonim, nisam imao bogatog oca, naprotiv on je bio veoma siromašan i bolestan. Rastao sam bez majke i morao sam sam o sebi da se brinem od 16. godine. Onda dosta često čujem te zlurade komentare kao što su: "On je radio u kanalu". Da, radio sam. I ne bežim od toga i spreman sam da opet radim i u kanalu ili bilo gde ako za to bude bilo potrebe. Ja se nijednog posla ne stidim, ne stidim se ni da uđem u kanal, ne stidim se ni da uđem u kanal ispod automobila, ali ni u kanal da bi neka cev tu prošla, a ja da zaradim dnevnicu kojom bih mogao da prehranim sebe i već sada svog sina i svoju porodicu. Znači, ja se toga ne plašim, ali to ne znači da ako ste u tom kanalu da ne radite na sebi, da se ne trudite da budete uspešniji, da se ne borite da menjate sredinu u kojoj živite, da razgovarate s ljudima, da se obrazujete... Ja sam iz tog kanala uspeo da završim i fakultet, da upišem i završim masters studije, specijalističke studije, takođe sam video i komentare da su ljudi protiv toga i da su me napadali zašto sam upisao pilotsku akademiju i zašto hoću da budem pilot?! To je moj san, ja dokle god imam san želim ka njemu stremim. Podigao sam kredit da bih to upisao, nisam nikoga ni opljačkao, niti sam oteo, nisam to potrošio na nekom splavu, niti u nekom šopingu u nekoj evropskoj prestonici, nego sam uzeo da učim i da sutra napravim sebi mogućnost da se bavim nečim što želim, ako više građani ne budu hteli da me vide na ovom mestu ili ako iz nekih razloga izađem iz politike.

foto: Stefan Kojić

Dokle ste došli sa ostvarenjem toga sna?

- Došao sam do toga da već imam pilotsku dozvolu s jedne strane, a sada sa druge strane učim teoriju za dobijanje licence saobraćajnog pilota. Sad, što se tiče simulatora i svega onoga što zahteva da letite na nekom Boingu, Erbasu ili nekom složenijem avionu to će biti malo teže jer je veoma skupo. Ipak kada bi ste kada se rodite prebrojali koliko ćete puta morati da zavežete pertle tokom života najverovatnije bi rekli: "Neću da živim!" Tako da neke stvari morate da ostavite ispred sebe pa ćete ih rešavati u hodu. I želim da to građani znaju, jer ja ništa ne krijem, sve je transparentno, moj život je potpuno javan i svako može da iznese i kritiku i pohvalu jer toga se ne plašim , znam da radim predano, da svakoga dana radim sa našim sugrađanima da žive bolje. Dinamika je nakada sporija, a nekada brža i za nešto što ne zavisi od vas ne možete da se nervirate i da na taj način trošite svoj život. Na kraju ono što niko ne može da nam zameri je to da imamo energiju, disciplinu i odgovornost i to pokazujemo na terenu.

Da li stvari mogu da idu bolje?

- Ako me lično pitate da li bih voleo da neke stvari idu brže? Voleo bih da idu brže. Da ljudi ne čekaju na kanalizaciju 30 godina, ja živim u tom delu gde nema kanalizacije. Nisam ja sa ne znam kog dela planete gde je sve idealno. Takođe bih voleo da imamo bolju infrastrukturu, da izgradimo još vrtića, da renoviramo škole i da legalizujemo sve te objekte...

Složićete se da su te kritike opravdane, jer govorimo o uvođenju kanalizacije u XXI veku?

- Strašno, slažem se. Ali imali smo jednu neogovornu politiku od 90-te pa na ovamo gde su trošene nemilice pare kao naprimer na precenjene autobuse, kupovina zgrade Ineksa, preko podzemnih kontejnera, preko "Emotiona" koji je ispumpavao državne pare i još hiljadu varijanti gde je novac odlazio a nije završio tamo gde treba. Ono što mi gledamo je da nemamo preskupe kredite, da nemamo kamate od 8 do 15 odsto, pa da to sutra neko vraća. Želimo da imamo realan i stzabilan budžet iz koga ćemo ulagati i trošiti novac. Kada me građani pitaju zašto nešto ne ide brže od onoga što je možda u nekom trenutku obećano ja im kažem da je to zato što ne želimo, ja kao predsednik opštine, a i ljudi koji su iznad mene da vaša deca, da vaši unučići ostanu prezadužena i ostanu u kamatama i da nam javni dug bude 90 odsto od našeg budžeta, nego da koliko smo dugački, kao što kažu, toliko i da se prostiremo. Ako imamo novca za kilometer kanalizacione mreže uradićemo kilometer, ali nećemo se zadužiti nepovoljno u nekim bankama pa da uradimo 10 km ili da uradimo kao što su ovi to pre nas činili, još gore, a to je da podignemo plate i penzije pred izbore, samo da se dodvorimo mal oi da dobijemo još jedan mandate, a posle ćemo da vidimo kako ćemo. Videli smo kako to funkcioniše i kako smo prošli, a prošli smo tako da 2013. godine da je nekoliko meseci pretilo da ostanemo bez isplate penzija i plata. Danas imamo jedan likvidan budžet, nemamo više neverovatno visok deficit, imamo potpuno stabilnu ekonomsku situaciju i sad kada smosve to postigli neko želi da to uruši i da nas vrati unazad. Mi se protiv toga borimo i borićemo se, a na građanima će biti da na nekim sledećim izborima procene da li žele da nastave sa ovakvom politikom ili da se vratimo u vreme Jeremića, Đilasa, Pajtića, Dušana Petrovića i svih ostalih koji su imali svoje neke feudalne posede, koji su pljačkali sve i uništavali sve do onog trenutka kada smo došli do toga da odemo u bankrot.

foto: Stefan Kojić

Kada se pomene Alakesandar Jovičić, dobar deo ljudi kaže "to je mali Vučić", da li Vam to smeta?

-Taj nadimak sam dobio pre 3 ili 4 godine i više puta sam ga čuo. Meni je to zaista ponos. Ja volim što me zovu mali Vučić iz prostog razloga što ako analizirate rad predsenika Srbije Aleksandra Vučića i njegov kompletan život videćete da je svoj život posvetio da ulaže u sebe i da ulaže znanje i energiju u državu u kojoj živimo i da otvara vrata ove države prema čitavom svetu, da ne dozvoli i nedozvoljava da nam neko gazi dostojanstvo i ono što je najbitnije,predano i odgovorno radi i pokušava da nam menja svest i da dokaže da moramo punoda radimo, jer samo onoliko koliko radimo toliko ćemo i imati, da moramo da se držimo zajedno, da moramo imati jedan konsenzus i jedan nacionalni interes kome težimo. To je sve ono što Aleksandar Vučić govori već godinama. Znate, veoma je teško, to je borba protiv vetrenjača, najteže je promeniti sebe i navike koji mi gajimo već 50 godina unazad, ali mislim da mu polazi za rukom. Mislim da je Srbija danas neuporedivo bolje mesto za život, ne samo mereći koliki nam je standard itd. Nego pre svega što težimo miru i stabilnosti u region i ako imamo velike pritiske sa strane, otvorena vrata prema najjačim svetskim silama koji žele sa nama da sarađujemo. Sve je to veoma teško postići i za sve navedeno treba puno energije i kada neko kaže da sam ja mali Vučić, ja to vidim u svojoj želji da sve to preslikam na, rekao bih to je kap u moru na sve ono što trpi Aleksandar Vučić, Palilulu i gledaću da taj epitet i taj nadimak zadržim što je duže moguće i ako je to veoma teško, jer je pre svega teško pratiti predsednika i njegovu energiju i ako je skoro 20 godina stariji od mene.

Poznati ste kao oštar sagovornik i dalje se prepričavaju Vaši dueli sa Draganom Đilasom, Ivicom Dačićem, kako komentarišerte činjenicu da su se vređanja, psovanja i napadi, pre svega na žene ustalili u političkom životu Srbije?

- To je jako tužno, pre svega i skandalozno. Znate, ovo što smo videli od Saveza ljudi koji žele lični interes i koji žele da se vrate na vlast jer im je na vlasti bilo očigledno mnogo lepo, imali su mnogo privilegija. Sve u njihovim životima je raslo i bilo veće i bolje, u ekonomskom smislu mislim. Srbija je tada bila gurnuta u stranu i sve je išlo nekako nizbrdo i sve je išlo ka ponoru. Oni su očigledno toliko isfrustrirani što ih, očigledno narod neće i gledaju da tu svooju isfrustriranost i mržnju jednostavno pretoče u napade na žene, u napade na sve i svakoga u ovoj zemlji. Kada pogledate te njihove postove na društvenim mrežama, to je vulgarno da ne znam da li vulgarnije može biti. Da li vi stvarno mislite da sa takvom politikom možete zadobiti poverenje naših građana? Dakle, nemaju politiku, ne žele da preduzmu odgovornost, heće da bojkotuju izbore, a zašto? Zato što treba neko da vam da 40 odsto da bi izašli? Da napišete rezultat koji vama odgovara? Setite se samo, evo ja sam od 2008. godine u SNS, osnivač sam stranke, svake godine i kada smo bili na ulici i kada smo organizovali mitinge i tribine mi smo zahtevali samo jednu jedinu stvar, a to su izbori. I ako su sve izborne zakone koje danas poštujemo i prema kojima raspisujemo izbore doneli predstavnici DS-a, odnosno bivšeg režima. Mi smo tražili izbore i 2009. i 2010. i 2011. i 2012. godine. Tražili smo da se raspišu izbori jer želimo da se takmičimo, a zašto vi danas to ne želite? Dakle, vi ne želite izbore zato što znate da svi zajedno nemate više od 10, 11,12 odsto i da vas ljudi neće i onda tražite i pravite izgovore. Ne, nego treba da obiđete sve opštine u Srbiji, treba da zakucate na sva vrata u ovoj zemlji, treba da imate politiku i treba da imet doslednost, odgovornost, vi to nemate. Mrzi vas, jednostavno zamislite Vuka Jeremića da ide po Srbiji, baš ga briga ili bilo koga od njih i onda tražite izgovore, ali mislim da građani to primećuju i znaju. Samo neka nastave tako i mislim da više nikada neće imati mogućnost da upravljaju ovom zemljom.

foto: Stefan Kojić

Kada smo kod vandrednih izbora, funkcioner ste SNS, kakav je Vaš stav po tom pitanju?

- Mi se izbora ne plašimo i nikada se nismo plašili. Ne plašimo se ni u onom domenu: “izgubićemo izbore”. Što mislim da u ovm trenutku, to zaista nije moguće jer sa druge strane imate ljude koji zaista ne nude ništa. Ali i da ih izgubimo, pa šta? Ako hoćete izbore, evo vam izbori, nikakav problem. Mi radimo svakoga dana i ništa drugačije ne radimo kada su izbori, jednostavno na terenu smo svakodnevno, sa građanima pričamo svakodnevno, oni to odmeravaju iz meseca u mesec i nemamo mi tu šta da se pripremamoza izbore. Oni su radili, kao ono kada klinci kažu kampanjski uče pred ispit jedno 15 dana, e tako su se oni ponašali prema ovoj državi. Znači pred izbore jedno 6 meseci, malo podignemo plate, malo penzije, poignemo neki kredit, šminka ii demo na izbore. Mi smo u izborima, mislim na tu dinamiku rada, svaki dan. Svaki dan smo na terenu i u Borči, Ovči, Krnjači, Višnjičkoj banji, kada pričamo o Paliluli. I kao član Predsedništva SNS sam u drugim gradovima gde razgovaram sa građanima i prenosim imono što ćemo uraditi u budućnosti. Dakle ja ne vidim nikakav problem, ako se izbori raspišu mi smo spremni. U svakom slučaju mi ulazimo u izbornu godinu, tako da izbori s utu, osećaju se.

Promene u SNS su takođe jedna od tema, njih su najavili i Darko Glišić, al ii sam predsednik Aleksandar Vučić, ka oi da će raditi metla u SNS, kako to komentarišete?

- Uvek je vreme za svežu krv i mislim da je to dobar princip, treba dati šansu mlađim ljudima, treba dati šansu novim ljudima, treba pročistiti stranku. Mislim da je ta odluka pre svega na predsedniku stranke i Predsedništvu, ali od toga nikada ne treba bežati i treba preispitati sve, evo ja sam prvi spreman da budem preispitan, ako neko smatra da ne radim dobro svoj posao neka mi to saopšte i ja ću se povući. Jednostavno nema straha, nema ništa. Treba uvek imati prolazno vreme i podvući crtu, ako se ne radi dobro neka dođe neko bolji, evo ja kažem neka dođe na ovo mesto. Nikakav problem.

foto: Stefan Kojić

Rekli ste na početku našeg razgovora da ste i vi dete iz izbegličke kolone, izbegli ste iz Srebrenice, kako danas gledate na te ratne godine u bivšoj Jugoslaviji?

- To je jedna tamna strana mog života i sigurno je ostavila neke određene posledice. Pre svega, ja sam u tom ratu sve izgubio, ali nisam bio dovoljno svestan da to shvatim u tom trenutku, jer sam imao samo 4 godine, ali sigurno negde u podsvesti uvek imate taj osećaj nelagodnosti zbog svega toga što se desilo. Ne bih se vraćao na to, ne bih nikoga osuđivao, ne bih nikada rekao neću sada da pričam sa nekim ko je Musliman, Hrvat ili bilo ko drug ii da se s njima družim. To je ostalo iza i ajmo da gledamo u budućnost i da pravimo dobre mostove i ekonomske mostove. Znate, bratsvo i jedinstvo i svi se volimo, a svako svakome nož u leđa treba to da ostavimo po strani. To je moje lično ubeđenje. Hajde da pravimo mi interes, ekonomski interes, da se takmičimo u izvozu, uvozu, da prodajemo naše proizvode, da se takmičimo u znanju i da zaboravimo više te puške, da zaboravimo te ratove. Mislim da to kada proživite i to vidite, kada 1991. godine dođete ovde samo sa jednom torbom, pitate se zašto? Šta se to dešava? Ja sam i nedavno bio u Republici Srpskoj i volim tamo da odem, bio sam i u Srebrenici. Šta da vam kažem, uhvati vas neka nostalgija u smislu zašto se sve to tako desilo. Moji roditelji su se razveli zbog toga i rastao sam bez majke i sve je to imalo nekih posledica i domino efekat i nisam ja jedini niti mene treba neko da sažaljeva, desetine hiljada ljudi je prošlo tako ili gore. Mislim da jednom mudroom politikom u budućnosti i bez obzira na to šta se od nas traži, šta mi moramo da uradimo, šta hoćemo ili nećemo jedno ne smemo da dozvolimo, a to je da bilo ko i bilo kad ratuje. Sve se može rešiti, sve se može i povratiti, ekonomijom, razgovorom, našim mladim ljudima koji su edukovani, a puškama se samo gubi, prvo se gube životi a posle i nada i budućnost i što je najgore usađuje se ta neka mržnja koja posle traje po 50 ili 100 godina. Pogotovo na ovim prostorima i od toga niko ništa dobro nema.

Rekli ste da imate san, onaj za letenje, da li je jedan od vaših snova i Srebrenica?

- U kom smislu?

foto: Stefan Kojić

U smislu da se jednoga dana tamo vratite, obnovite kuću?

- Ne, tamo je ostao samo dedin grob. Tamo me ništa ne vezuje, osim što volim da ode mi da tamo sa našim ljudima malo popričam. Ja sam ovde došao sa 4 godine i kao da sam ovde rođen. Ne pamtim ja taj deo u toj meri da bih sada imao taj osećaj nostalgije, pa da se tamo vratim, ali ću uvek gledati da budem tu. Kažem opet volim da ode mi u Banjaluku, volim da ode mi u Srebrenicu i u sve te delove i Republike Srpske jer jednostavno osećam neku potrebu da se pojavim tamo negde preko Drine.

Šta ćete učiti decu o toj Srebrenici i ratu i koja je poruka svoj drugoj deci?

- U svakom slučaju, učiću ih jednoj stavri, a to je da nisu ljudi krivi, da su to bile jedne politike koje su bile pogubne, ako govorimo o ratu u Srebrenici, al ii generalno u ratu koji nas je zadesio. Učiću ih da su to većinom oni ratovi gde oni koji dogovaraju te ratove se isuviše dobro poznaju i dobri su jedni s drugima, a ratuju oni koji se ne poznaju i ne znaju ni zašto ratuju jedni protiv drugih. Treba graditi odnose sa svima i treba gledati čoveka kakav je čovek, a ne koje je boje ili nacionalnosti jer ja sam sreo dosta, dosta dobrih čestitih i poštenih ljudi koji su različitih nacionalnosti i mislim da tu treba raditi na budućim generacijama. Naravno, da ne zaboravimo šta je učinjeno, ali da opraštamo i da idemo dalje, da se takmičimo u znaju, da se takmičimo ko će da ima bolje brojeve, ekonomske i u novim tehnologijama. Nikako ne treba zaboraviti našu istoriju i šta se dešavalo, ali gledati u budućnost, jer ako se uvek osvrćemo unazad i gledamo ko je kriv itd bićemo zarobljeni i propustićemo i sadašnjost, al ii budućnost. Tu poruku i često šalje predsednik Aleksandar Vučić, dakle ajde da gledamo u budućnost. Koliko god da je teško, mi imamo dosta nerešenih pitanja koje stoje ispred nasi kada govorimo i o Kosovu i Metohiji, poglavlja koja smo otvorili i koja treba da zatvorimo u pregovorima sa EU i kada imate te informacije iz EU da stvai nisu baš onakve kakve smo očekivali, to ne znači da treba da stanemo i da očajavamo i da padnemo u neki vid depresije. Nego da pokažemo da možemo još snažnije da idemo napred. Mi smo narod koji ima u sebi inat, ali nemoj taj inat da kanališemo u negativnom smeru, nego ajde da to bude u pozitivnom, a to je da se takmičimo i da pokažemo da možemo biti lideri regiona, kao što mislim da jesmo i u ekonomskom smislu, al ii u smislu da šaljemo poruke mira i stabilnosti bez obzira što pokušavaju da nas isprovociraju., ne bi li izazvali neprimerenu reakciju Srbije. Mislim da tu crvenu liniju nećemo preći, iz prostog razloga što imamo mudrog, disciplinovanog i odgovornog čoveka kao što je Aleksandar Vučić. Mogu da pričaju šta god hoće, ali taj pritisak koji on trpi ne znam da li bi bilo ko mogao da izdrži, a on zbog Srbije i svog naroda svakodnevno trpi pritiske, ujede se za jezik i kaže izdržaćemo sve samo da bi bili normalna uređena i ekonomski razvijena zemlja u budućnosti.

POGLEDAJTE ŠTA JE JOŠ REKAO ALEKSANDAR JOVIČIĆ:

Bonus video:


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
counterImg

Espreso.co.rs


Mondo inc.