KRALJ ALEKSANDAR JE BIO DIKTATOR, UNIZIO HRVATE, POMOGAO USTAŠAMA... Šta je Šestojanuarska diktatura donela SRBIMA?

Pre nešto više od nedelju dana, 6. januara, navršilo se tačno 90 godina otkako je Aleksandar Karađorđević 1929. proglasio diktaturu, u istoriji nazvanu Šestojanuarskom, pišu hrvatski mediji.

Priču o Šestojanuarskoj diktaturi valja početi potkraj dvadesetih, kada su se skupštinska zasedanja sve češće odvijala u atmosferi nepodnošljivosti. Vladajući radikali optuživali su i pretili, i to ne samo poslanicima HSS-a nego i srbijanskoj opoziciji. Najotvorenije pretnje upućivali su Stjepanu Radiću, čime se stvarala podloga za zločin. Na skupštinskom zasedanju 20. juna 1928. radikalski poslanik Puniša Račić iznenada je počeo da puca po zastupnicima, pa je Pavla Radića i Đuru Basaričeka ubio, a Stjepana Radića, Ivana Pernara i Ivana Granđu ranio.

Na vest o atentatu, u Zagrebu su izbile demonstracije i u sukobima s policijom bilo je u sledećih desetak dana najmanje petero poginulih i veći broj ranjenih. Praktično nije bilo većeg mesta u Hrvatskoj u kojem uprkos policijskim zabranama nisu bile organizovane komemoracije i tužne povorke. Situacija je dosegnula kritičnu tačku kada je 8. avgusta od posledica ranjavanja preminuo Stjepan Radić. Njegov se sprovod pretvorio u veliku političku manifestaciju protiv “beogradskog hegemonizma”.

Atentat na Radića i saradnike imao je šokantan efekt na stanje u Hrvatskoj. Definitivno je zapečatio sudbinu parlamentarizma u Kraljevini SHS, otvarajući vrata njegovom ukidanju. Sve što se događalo idućih nedelja i meseci vodilo je takvom raspletu. Atentat će imati i mnogo dalekosežnije posledice: on je za mnogo godina u budućnosti postao duboka trauma u hrvatskom društvu i u hrvatsko-srpskim odnosima uopšte. Kao istorijska činjenica mnogim Hrvatima je bio konačna potvrda da se “sa Srbijancima/Srbima više ne može”. Ubistvo Radića i njegovih stranačkih kolega početak je raspada monarhističke Jugoslavije.

Na jesen 1928. stanje u Zagrebu i Hrvatskoj se nije smirivalo. U danima kad je svečano obeležavana desetogodišnjica ujedinjenja u Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca (dakle 1. decembra 1928.) kulminirali su višemesečni nemiri. Pripadnici omladine HSS-a na zagrebačkoj katedrali su okačili crne zastave, a pokušali su da organizuju vešanje crnih zastava po celom Zagrebu, u čemu uglavnom nisu uspeli. Te subote je zagrebačka policija zapucala bez pravog povoda na demonstrante koji su klicali “slobodnoj Hrvatskoj” i “Seljačko-demokratskoj koaliciji”, takođe i Vladku Mačeku, Svetozaru Pribićeviću i Stjepanu Radiću. Od policijskih metaka su najmanje dve osobe smrtno stradale, a više ih je teško ranjeno.

Tokom decembra stanje se praktično svakodnevno pogoršavalo i klizilo u anarhiju. Kralja Aleksandra izdavalo je strpljenje. Prvih dana nove, 1929. godine, kralj je u audijenciju pozvao Mačeka, Pribićevića i neke opozicione srbijanske političare, tobože da razgovaraju o tome kako da se izađe iz krize. Čini se da je sve to bilo samo u funkciji obmanjivanja šire javnosti o idućim kraljevim koracima, jer je on odluku o uvođenju diktature već bio doneo. I tako je Aleksandar 6. januara objavio manifest kojim je suspendovao Ustav, raspustio Narodnu skupštinu, a sve stranke s nacionalnim, verskim ili regionalnim obležjem bile su zabranjene.

U kraljevoj Proklamaciji narodu ovaj državni udar opravdan je “najvišim narodnim i državnim interesima i njihovom budućnošću”. Kralj je tvrdio da “je nastupio čas kada između njega i naroda više ne može i ne sme da bude posrednika”. Parlamentarizam su, navodno, zloupotrebili ljudi “zaslepljenih političkih strasti” u tolikoj meri da je postao smetnja za “plodni rad” u državi, izazivajući nezdravo političko stanje i škodeći ugledu zemlje. Na taj je način parlamentarizam, umesto da razvija duh narodnog i državnog jedinstva, vodio prema političkom rasulu i narodnom razjedinjavanju. Proklamujući svoju obavezu da čuva “narodno jedinstvo i državnu celinu”, Aleksandar je odlučio da “leka tom zlu” više ne traži u parlamentarnim promjenama vlada i izborima, nego u “novim metodama rada” i “krčenju novih puteva”. Obećao je da mu je jedini cilj da u što kraćem vremenu ostvari “onu državnu upravu i ono državno uređenje koje će najbolje odgovarati opštim narodnim potrebama i državnim interesima”.

Objavljen je i Zakon o kraljevskoj vlasti i vrhovnoj državnoj upravi koji je normirao apsolutnu vlast kralja kao vrhovnog organa državne vlasti: njegova je ličnost bila nepovrediva i nepodložna odgovornosti. On je bio i zapovednik vojne sile, a posebno nosilac zakonodavne vlasti – donosio je i proglašavao zakone.

Za predsednika Vlade postavljen je general Petar Živković koji je čak i u vojnim krugovima bio prilično nepoznat, pa je i taj kraljev potez zapravo značio da svu vlast želi da drži u svojim rukama.

Aleksandar je pri uspostavi diktature imao i međunarodnu podršku. Nakon atentata na Radića neki hrvatski političari su nastojali da na svoju stranu pridobiju britansku i francusku politiku, ali, osim zgražavanja, ništa nisu postigli. U svim svojim potezima, pa i prilikom proglašenja diktature, kralj Aleksandar je imao podršku ponajpre Francuske, pa i Čehoslovačke. Pariz je računao da je kraljeva intervencija kratkotrajna. Uostalom, takve situacije tada u zemljama Istočne i Jugoistočne Evrope nisu bile neuobičajene. Slično je, na primer, bilo u Poljskoj, gde je od 1926. vladao Jozef Pilsudski.

Podršku za proglašenje diktature kralj je pronašao najpre u vojsci, žandarmeriji i policiji, kao i u državnoj birokratiji. I mnogi poslovni ljudi, zabrinuti za poslovanje u anarhičnim uslovima, bili su zadovoljni. Proglašenje diktature u prvi je mah pozdravio i deo hrvatske političke scene, naivno računajući da će se o razrešenju dramatičnog stanja lakše dogovoriti s kraljem Aleksandrom lično nego sa srbijanskim političarima. Naime, Vladko Maček je u novembru 1928. rekao kako s “beogradskim strankama više ne možemo razgovarati, jer tu nema stranaka u smislu evropske demokratije”, a nakon proglašenja diktature da je “lajbek sada otkopčan i treba ga samo zakopčati”, implicirajući kako je 1918. godine “lajbek” bio krivo zakopčan. Smatrao je povoljnom činjenicu da je “Vidovdanski ustav, koji je tištio hrvatski narod, srušen” te je očekivao neke ponude iz Beograda. Naime, istakao je kako je “posve siguran u veliku mudrost Njegova Veličanstva Kralja da će nam uspeti da ostvarimo ideal hrvatskoga naroda: da Hrvat bude gospodar u svome domu, u svojoj slobodnoj Hrvatskoj”. Inače, Maček je po prirodi bio oprezan, promišljen, zapravo sušta suprotnost Radiću, koji je u mnogim takvim situacijama bio nagao. Maček je ubrzo završio u zatvoru, pa je, sigurno, zažalio zbog takvih izjava.

Čak je i liberalna opozicija u prvom trenutku pozdravila kraljev postupak, a već 26. januara “zagrebački članovi Radnog kola Nove Evrope” dr. Milan Ćurčin, ekonomista Ivo Belin, advokat dr. Ivo Politeo, vajar Ivan Meštrović i drugi objavili “da su uvek bili za ustav i za parlamentarizam” te da smo sada “sasvim utučeni”, jer su proglašenjem kraljeve diktature “sve naše lepe nade, sve želje i svi snovi... pokopani”.

Tako je uspostavom diktature gotovo desetogodišnja rasprava o ustavnom uređenju, a unutar njega i o rešenju “hrvatskog pitanja”, bila nasilno prekinuta. Obnovljena je tek u drugoj polovini tridesetih, bez kralja Aleksandra, ali u situaciji bitno nepovoljnijoj za obe zainteresovane snage.

Možda se čini paradoksalnim, ali Aleksandar se više bojao reakcije srpskih nego hrvatskih krugova, jer se prisećao godine 1903. i, uopšte, načina na koji se u srpskoj povesti opozicija obračunavala s vladarima.

Da bi se stvorio utisak kako vlast ima i dalje širu jugoslovensku bazu, u prvoj Živkovićevoj Vladi bila su čak dvanaestorica Hrvata: između ostalih, ministar šumarstva bio je Oton Frangeš, a ministar trgovine, posle i predsednik Senata, bio je Želimir-Željko Mažuranić. Potpredsednik HSS-a Karlo Kovačević i još nekolicina istaknutih HSS-ovaca također su se priklonili režimu i osnovali alternativni prorežimski seljački pokret koji je trebao da učini izlišnim postojanje HSS-a. Posle je Kovačević postao i potpredsednik Skupštine.

Kako je vreme prolazilo, nezadovoljnih je bilo sve više – režim se oslanjao samo na jugoslovenske integraliste i karijeriste, kao i na deo činovničke i antiradićevske inteligencije te zaplašene ljude, obično zaposlene u državnoj službi. Progon svih političkih protivnika počeo je odmah, sutradan nakon proglašenja diktature, policija je zatvarala sva društva koja su imala nacionalni i verski predznak (ne samo hrvatska nego i srpska, ali i mađarska i nemačka), zabranjivala svaku aktivnost koja bi u bilo kakvim naznakama slutila na ugrožavanje državnih interesa. Cenzura je bila sveobuhvatna. Prostor za slobodnije izražavanje mišljenja otvarao se tek povremeno i gotovo slučajno, tako reći na anegdotalnoj razini. Tako se, kada je došao na audijenciju kod kralja, tada već afirmirmisani književnik Gustav Krklec dosljdno predstavljao kao “G. Krklec”. Kad su ga pitali zašto ne izgovara svoje ime u celini, on je odgovorio da ne može, jer je “Veličanstvo ukinulo ustav”.

Pošto su svi nacionalni amblemi – zastave, grbovi, himne, institucionalni simboli istorijskog razvoja i državnog prava – bili zabranjeni, bio je to još jedan udarac nacionalnom ponosu. I zbog toga nije čudno što je diktatura podstakla organizovanje i radikalnih nacionalističkih pokreta, najprije u Hrvatskoj (ali i u Makedoniji). Budući da bi sigurno bio proganjan, odnosno uhapšen, iz Zagreba je nakon proglašenja diktature pobegao budući poglavnik Ante Pavelić (kao i neki njegovi bliski saradnici).

I neki istaknuti članovi HSS-a (Juraj Krnjević i August Košutić) pobegli su u inostranstvo, gde su nastojali da upoznaju međunarodnu javnost s prilikama u Jugoslaviji, posebno u Hrvatskoj.

Vladko Maček ostao je u Zagrebu, gde je optužen za pomaganje terorističke delatnosti i strpan u zatvor (nakon pet meseci oslobođen je optužbe i pušten iz zatvora).

Nije bolje prošao ni nekad veliki Jugosloven Svetozar Pribićević: bio je neko vreme interniran u malom južnosrpskom mestu Brusu, a kraće je boravio i u beogradskoj bolnici. Na intervenciju francuskih i čehoslovačkih političara bio je, već bolestan, pušten da ode u inostranstvo, gde je do smrti 1936. podržavao hrvatske težnje za većom samostalnošću, pa i za potpunom nezavisnošću. Napisao je i iknjigu “Diktatura kralja Aleksandra”, zapravo svoj obračun s vladarom.

Diktatura je represivno lice u prvom trenutku pokazala najviše prema komunistima, koji su joj dali povoda jer su, u skladu sa direktivama Kominterne, krenuli u oružani ustanak. Režim je takav potez jedva dočekao: s jedne strane, policija je dobila priliku da se obračuna s komunistima, s druge strane javnosti se vrlo uverljivo moglo argumentovati uvođenje radikalnih mera protiv komunista koji se bune protiv legalnog poretka.

Procenjuje se da je u “belom teroru” od 1929. do 1932. ubijeno 328 ljudi. Osim toga, velik deo vođstva Komunističke partije i mnogi članovi bili su uhapšeni. Pred Sudom za zaštitu države organizovana su ukupno 82 procesa na kojima su na vremenske kazne osuđivane grupe komunista zbog “političkih zločina i antidržavne zavere”. I Savez komunističke omladine (SKOJ) je, osim mnogih članova, izgubio tih meseci i sedam rukovodilaca. Svi su oni odreda stradali u Zagrebu i okolini (Goljak, Svetice, Samobor).

Pošto su u prve dve godine diktature ubijani uglavnom samo komunisti, od 1931. ubijani su i drugi politički protivnici. Prvi je u februaru te godine na ulici, u centru Zagreba, po nalogu nekih režimskih ljudi izudaran štapom i tako ubijen Milan Šuflaj, istaknuti književnik i istoričar, član HSP-a, jedan od utemeljivača albanistike u svetskim razmerima. Sledeće godine napadnut je pisac i advokat Mile Budak, posle ministar u NDH, ali je, iako teško povređen, preživeo napad. Napadači su bili poznati javnosti imenom i prezimenom, ali protiv njih se ništa nije preduzimalo.

Nakon neuspelog Velebitskog ustanka u septembru 1932. (napadnuta je u ličkom selu Brušanima žandarmerijska stanica, što je ustaški pokret smatrao formalnim rođenjem svoje organizacije) policija i vojska – ukupno 1.400 žandara i tri bataljona vojske – preduzeli su široke akcije da uhvate učesnike. Većina ustanika je pohapšena, a neki su pobegli u inostranstvo. Hvatani su i seljaci koji su navodno pomagali ustanicima; u jednom trenutku u zatvoru se našlo preko 150 ličkih seljaka. Prilikom hapšenja bilo je i mrtvih i ranjenih. Osmorica kojima je navodno dokazano učestvovanje ili pomaganje ustanka osuđeni su na ukupno 91 godinu zatvora, jedan na smrt (kasnije je kazna promenjena u doživotni zatvor) i jedan na doživotni zatvor. Državni teror nastavio se i u sledećim mesecima; samo tokom 1933. kao “hrvatski ustaše i nacionalno revolucionarni elementi” osuđeno je 159 osoba – petorica na doživotni zatvor, dvojica na smrt (u odsutnosti), ostali na ukupno 665 godina robije.

U jesen 1929. ime države promenjeno je u Kraljevina Jugoslavija, što je značilo i odbacivanje kompromisnog nacionalnog unitarizma (izražavanog u sintagmama “troimeni narod”, “tri plemena jednoga naroda”) i njegovu zamenu integralnim jugoslovenstvom u kojem više nije bilo mesta za bilo kakvu “plemenštinu” i nacionalne oznake. Novom administrativnom podelom na banovine u kojima je po veri i etničkom poreklu stanovništvo bilo različito podsticalo se stvaranje jugoslovenske nacije.

Idućih godina će se pokazati kako je kralj Aleksandar uspostavljanjem i sprovođenjem diktature bio u dubokoj zabludi, zbog dva razloga – kao prvo, nacionalne posebnosti na jugoslavenskom prostoru već su bile definitivno formirane, pa je bilo nemoguće povesne procese vraćati nazad; kao drugo, diktaturom i represivnim merama nastojao je dostići ciljeve koje nije mogao u kakvom-takvom demokratskom ambijentu. Maček je kraljevu nameru da represijom stvori jedinstveni “jugoslovenski narod” nazvao “besmislicom” i citirao neimenovanog člana HSS-a: “Dekretom ne možeš stvoriti niti jedno dete, a kralj Aleksandar sebi umišlja da će moći tako stvoriti ceo novi narod.”

Zbog sve jače opozicije diktaturi u čitavoj Jugoslaviji kralj je bio prisiljen u septembru 1931. proklamacijom “nametnuti, nadariti” Ustav (Oktroirani ustav). Došlo je do vrlo limitiranog otpuštanja uzda, ali se u suštini ništa nije promenilo.

Diktatura i njeno sprovođenje samo su dodatno ojačale njene protivnike i podstakle ih da se i oni koriste nasilnim metodama. Jedan od prvih koji će u tom nasilju stradati biće u jesen 1934. sam kralj Aleksandar.

Nakon njegove smrti u marseju diktatura je propala, ali se nasilje, zločin i međusobna osveta u narednim godinama dodatno intenzivirala i kulminirala u Drugom svetskom ratu masovnim zločinima, sve do genocida.

Monarhistička Jugoslavija propala je u krvi, a za to su delom odgovorni i tvorci nakaradne diktature u januaru 1929. godine.

BONUS VIDEO:

DOČEK SRPSKE NOVE GODINE U DRVENGRADU (KURIR TV)

(Espreso.co.rs/Ivo Goldstein/Globus)