ALIJA IZETBEGOVIĆ ODIGRAO JE BITNU STVAR U STVARANJU REPUBLIKE SRPSKE: Ova ISTINA boli i SRBE i BOŠNJAKE i kriju je

"Tamo gde najlepša se zora budi, časni i ponosni žive dobri ljudi. Tamo gde se rađa našeg sunca sjaj, stamen, prkosan je moj zavičaj", mnogi i ne znaju ali baš ovim rečima počinje himna Republike Srpske koja je na Stevanjdan napunila 27 godina!

Prošlo je punih 27 godina od kako je te daleke 1992. godine oformljena država Srba u Bosni i Hercegovini i nazvana Republika Srpska. Mnogi su joj tada predviđali kratak vek trajanja, ali ona opstaje evo još malo pa tri decenije, a nadam se da će tako biti i vekovima.

Ne, neću u ovom tekstu da se služim onom krilaticom "Krvlju natopljena, životima odbranjena" koju mnogi izgovaraju na pomen Srpske. Neću ni da pričam razne priče o herojstvu kojim je Republika osnovana.

Neću čak da odgovaram ni na one glasine koje šire razne Alibabe i 40 razbojnika o tome kako je Republika Srpska genocidna tvorevina i slične gluposti. Za takve ću samo reći onu narodnu: "psi laju, a karavani prolaze".

Republika Srpska nije samo tamo neka tvorevina, nije samo srpski entitet u multietničkoj Bosni. Narod koji tamo živi nisu to samo tamo neki Srbi preko Drine.

Republika Srpska je primer kako se Srbi bore za svoju slobodu, za svoju otadžbinu, za svoje porodice, ali i pokazatelj kako se voli Srbija.

Jer Srbi na divnoj Jahorini, Majevici, mojoj Kozari i dok vode svoju stoku na ispašu i dok sede ispod svoje kruške i dok seku drva misle i vole Srbiju.

Zbog toga i ne čudi ona izjava Milorada Dodika: "Volite Srpsku, onoliko koliko Srbi iz Srpske vole Srbiju".

Setite se samo slavlja u Banjaluci kada bilo koja reprezentacija Srbije u bilo kom sportu pobedi. Čak i onda kada su loptu ganjali BiH i Srbija na Koševu Banjaluka je bila obavijena crveno-plavo-belim trobojkama, a iz svake kuće se orilo: "Bože pravde".

Taj prkos koji u Srpskoj vlada, taj ponos kada se pomene otadžbina retko gde na svetu možete naći, a on je najbolje oslikan u rečima himne: "Tamo gde se rađa našeg sunca sjaj stamen i prkosan je moj zavičaj".

Srpska je nešto što se voli, Srpska je nešto što živi i što će živeti, svidelo se to nekome ili ne.

Treba istaći i istinu koja podjednako boli i Srbe, ali i muslimane, a to je da su bitnu ulogu u stvaranju Republike Srpske odigrali muslimani i to sam Alija Izetbegović, ali i oni koji danas i sve godine od rata naovamo, osporavaju Srpsku i njen dan. Da, zvuči suludo, zvuči kao baljezganje, ali je tako.

Podsetimo Srpska je nastala 1992. godine, i bila je poslednji pokušaj spasavanja BiH od krvavog građanskog rata, jer je 15. oktobra 1991. godine u Skupštini Bosne i Hercegovine srpski entitet bio nadglasan od druga dva naroda i učinjeno je ustavno nasilje nad njima.

- Ne uvodite Bosnu u rat, ne činite ustavno nasilje, jer nakon ustavnog sledi svako drugo nasilje - molio je spomenutog dana u Skupštini BiH Radovan Karadžić predstavnike muslimanskog i hrvatskog naroda.

Ono što je usledilo svima je poznato - 1. marta 1992, u centru Sarajeva, na Baščaršiji, Ramiz Delalić Ćelo (kasnije ga je Alija odlikovao za zasluge) ubija Nikolu Gardovića, starog svata na srpskoj svadbi, otima crkvenu zastavu i spaljuje je.

Sada dolazimo do gore pomenute zasluge Alije Izetbegovića i muslimana za stvaranje Srpske. Naime, u stvaranju Republike bitan događaj je Kutiljerov plan, koji je usledio posle već održanog hrvatsko-muslimanskog referendums o nezavisnosti Bosne i Hercegovine.

Taj plan prihvatili su Srbi, a u njemu je Bosna i Hercegovina trebala postati decentralizirana država u kojoj bi svi kantoni bili podeljeni po nacionalnoj osnovi, ali pečat - potpis na njega, pa i na postojanje Srpske u bilo kom obliku tada su stavili Alija Izetbegović i Mate Boban.

Nekoliko dana kasnije, 26. i 27. marta, kombinovana hrvatsko-muslimanska jednica upada u srpsko selo Sijekovac, nedaleko od Bosanskog Broda i ubija nekoliko desetina Srba. Samo 24 sata kasnije Alija Izetbegović povlači potpis i odbacuje Kutiljerov plan. Tako je počeo rat u Bosni, tako je iz tog rata opstala i postoji Republika Srpska i tako je nastao poklič: "Krvlju natopljena, životima odbranjena".

Da ne ulazim u detalje rata, jer će mnogi i s jedne i druge strane da vade čitav arsenal "dokaza" da su u pravu.

Rat je bio, prošao i nikada nam više u kuću nedošao... Od njega smo samo crne barjake gledali po ostacima kuća, a dečijeg smeh zamenio je lavež vrana i gavrana sa leševa krvlju natopljene bosne.

Bilo kako bilo, Srpska je danas tu, pored svega opstala je, zato je čuvajmo i volimo, zato joj danas svi i kliču: "Ponosna i večna".

I nije bitno da li smo Srbi, Bošnjaci ili Hrvati, da li smo pristalice Mladića, Karadžića, Alije, Bakira, Komšića, Dodika ili Ivanića, bitno je da znamo da postoji Republika Srpska. I to baš tamo: "Tamo gde su naši preci davni ime upisali u svaki korak slavni"...

Bonus video: