BOGDAN HOĆE DA SE VRATI U MITROVICU DA PRONAĐE UBICE SVOG OCA! Milena Ivanović za Espreso sumira PAKLENU GODINU

Milena Ivanović, supruga ubijenog lidera Srba s Kosova Olivera Ivanovića, u novogodišnjem intervjuu za Espreso otkriva koliko joj je teško bez Olivera, kako sve to podnosi njihov sin Bogdan (7), da li će se vratiti u Mitrovicu, ali i kad ćemo saznati imena nalogodavaca i ubica.

Na njenom radnom mestu u Vladi Srbije u Nemanjinoj 11 dočekala nas je s osmehom. S njom smo prošli kroz čitavu, kako nam je rekla, za nju najgoru godinu u životu 2018.

Da krenemo od početka i vašeg zaposlenja u Vladi Srbije, da odgovorimo svima šta tačno Milena Ivanović radi i otkud ona u timu premijerke Ane Brnabić?

- U Kabinetu predsednice Vlade ja radimu Sektoru za kulturu, znači radim ono za šta sam se i obrazovala. Ja dugi niz godina već predajem Istoriju umetnosti na Akademiji umetnosti Univerziteta u Prištini. Posle svega onoga što se dogodilo 16. januara 2018. godine, posle Oliverovog ubistva ja sam donela odluku da zajedno sa svojim detetom napustim Kosovo jer više se nisam tamo osećala sigurnom. Tu odluku sam prvenstveno donela zbog svog deteta, a posle i zbog sebe. To nije bilo nimalo laka odluka, nisam je donela preko noći i mnogo sam o tome razmišljala, promenili smo sredinu, ostavila sam svoju porodicu tamo, izgubili smo Olivera tako da nam se preko noći život promenio. Bukvalno se sve iz korena promenilo i kada smo došli u Beograd ja sam dobila ovu ponudu, to je zapravo bila prva stvar koja je konkretno urađena da bi mi se malo olakšala situacija i da bi mi se na neki način pomoglo i materijalno, ali i da prosto uđem u neki kolektiv i da koliko je to moguće nastavim da živim i funkcionišem normalno. Ja sam taj poziv naravno prihvatila i otuda eto mene u kabinetu Ane Brnabić. Nekoliko puta sam već komentarisala i odgovarala onima koji vide nešto sporno u tome i neki problem. Mislim da ja zaslužujem ovo mesto i nastaviću da radim kao što sam radila i do sada i mislim da tu ne bi trebalo da ima mesta bilo kakvim komentarima jer oni koji to komentarišu najviše govore pre svega o sebi.

Opišite nam kako je izgledao poziv da se pridružite timu Ane Brnabić i ko Vas je zvao i šta Vam je rekao?

- Razgovarala sam sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem, onda sam se čula i sa Anom Brnabić. Svi ljudi koji su nas poznavali i prijatelji i ljudi koji su na vlasti i mnogo Oliverovih prijatelja i porodica svi su se trudili da nam na neki način olakšaju situaciju. Pitali su me: "Da li želim da radim!" Ja sam naravno to prihvatila, ja idem u Mitrovicu na predavanje, ali to nije svakodnevno. Tako da sam prihvatila taj poziv jer mi je bilo jako važno da sam među ljudima i da prosto skrenem misli i da budem od pomoći sebi i svom detetu i da na neki način, onoliko koliko je to moguće svoj život vratimo u normalu. Više nikada ništa neće biti isto, ali jednostavno ja zbog svog sedmogodišnjeg deteta prosto moram da se borim. Ponavljam, tu odluku sam prvenstveno donela zbog njega, a onda naravno i zbog sebe.

Konstantno ste pod lupom, svaki vaš pokret, oblačenje, govor se prati i komentariše, kako to izdržavate?

- Meni je to zaista nepojmljivo. Nisam mogla da predpostavim, da ću se posle svega što mi se dogodilo naći u situaciji da će ljudi da komentarišu moje ponašanje i to na jako loš način. Sve je počelo tim mojim zapošljavanjem u Vladi, a onda su počeli da komentarišu i to kako se ja oblačim, gde se krećem, šta ja pišem i slično. Prosto me deo javnosti shvata kao političkog protivnika. Mislim da je to suludo, ja nisam ničiji politički protivnik, ja sam supruga pokojnog Olivera Ivanović, ja sam Bogdanova majka Milena i tu se priča završava. Ja iza sebe nemam ni stranku, ni stranačku infrastrukturu, niti bilo šta drugo, ja imam sebe i svog Bogdana i svoju porodicu, tako da mislim da je ružno što me ljudi napadaju na taj način. Ja nekada zaista ne želim ni da se branim niti da odgovaram na te napade i zlurade komentare, dobro znam ko sam i šta sam. Ja znam koliko sam se za Olivera borila dok je on bio živ i kada je bilo potrebno stati pored njega i boriti se. To su bili teški trenutci i teške godine, zato mislim da je sramota da ljudi sebi dozvole da mene komentarišu na negativan način i mislim da to zaista nije u redu. Znam da narodu nikada ne možete da zatvorite usta tako da im ostavljam da se bave mojim životom, a ja ću se sigurno baviti samo svojim životom, a njihovima nikada.

Neću vas pitati da sumirate 2018. godinu jer je za Vas sigurno bila jedna od najgorih, već odakle Vam snaga da sve to izdržite?

- 2018. je bez sumnje zaista najteža godina koju ću ikada doživeti. Nije lako, ja sam mnogo toga proživela i doživela i ne samo u ovoj godini nego i u prethodnim, a sve je počelo Oliverovim hapšenjem i čitavom tom borbom koja je trajala i trajala. Ja sam upravo od Olivera naučila kako da se borim i naučila da ne smem da odustanem, da je život vredan i da čovek mora da nađe snagu u nečemu i da ima svoj cilj za koji se bori. Meni je sve to sada Bogdan, ja se borim za njega i isto tako mi je važno da otkrijem istinu i da ne dozvolim da se ime Olivera Ivanovića zaboravi, mislim da je to na svima nama i da svi mi moramo da se borimo i da je za svakog od nas važno da se sazna ko je ubio Olivera Ivanovića.

Uskoro će godišnjica ubistva Olivera Ivanovića, da li mislite da ćemo nekada saznati imena ubica i nalogodavaca?

- Onoga dana kada se sve to dogodilo mislila sam da će se ubice i nalogodavci pronaći za sat vremena. Prosto, to sam ne kao supruga nego kao čovek očekivala da će to da se otkrije. Međutim, eto kako vreme prolazi nikakva imena ne postoje. Dešavaju se neka istraga i neka hapšenja, ali za mene su to za sada samo informacije, jer pred mene morate da dođete s dokazima i da mi kažete: "To se dogodilo tako i tako, on je ubio Olivera", na taj način možete razgovarati sa mnom o tome. Ja verujem u pravdu, nemam pravo na to da ne verujem da će se jednoga dana otkriti ko je ubio Olivera. Mislim da to neće biti lako, niti da će to biti brzo, ali ponavljam da verujem u pravdu i ono što ja mogu da uradim i što je do mene ja ću to sigurno da uradim prvenstveno zbog Oliverovog mira, a onda i mira njegove porodice... Saznaćemo istinu jednog dana.

Kako sve to podnosi Bogdan?

- On je jedan tako mali, a tako veliki dečak i tako veliki čovek. On je polovinu svoga života proveo sa ocem u zatvoru. Svakog ponedeljka i četvrtka odlazio mu je u posete. On je sva slova i sve brojeve naučio sa svojim ocem u zatvoru. On je dete koje zna šta je Apelacioni sud, koje zna šta je Priština, šta je nepravda, nažalost koliko god da sam se trudila da ga zaštitiomo od sve te priče nisam mogla. Jer je sve to bilo u medijima, a deci je sada sve dostupno i on je sve to mogao da vidi, pročita i da čuje. On zna sve, zna šta se dogodilo i kako se dogodilo i zna da Olivera nema više i jako teško prolazi kroz taj period samo što je dečak koji je kao i njegov otac ponosan, borben, tvrdoglav i prosto nedozvoljava da drugi vide koliko mu je teško. Ali ja to znam i vidim koliko mu nedostaje Oliver, koliko priča o njemu, kada eto idu praznici, kada su neke utakmice i tako neke stvari u kojima je otac glavna ličnost. Jednom je izgovorio i to sad stalno ponavljam da će on kada napuni 18 godina, jer to njemu zvuči da će on tada biti veliki i važan, da će se vratiti u Mitrovicu, jer misli da je to mesto gde se dogodilo sve i da su tu negde ti ljudi koji su ubili Olivera i da će on pronaći ubice svoga oca. Tako da meni ostaje da puno s njim pričam, da pokušam da ga na neki način vaspitam onako kako bi ga vaspitao Oliver, jer sam sigurna da će Oliver da živi kroz Bogdana još puno, puno godina.

Od koga ste imali najveću podršku?

- Tu je porodica. Nažalost tek u tako teškim trenutcima shvatimo koliko je zaista važna porodica. Imamo i puno dragih prijatelja i puno ljudi koji su tu stalno sa nama i koji su nam pomogli. Jer najteže je i ne smete nikako da osetite da ste sami u tim teškim trenutcima, pogotovo Bogdan. Važno je za njega da on ne oseti da je sam, da ne oseti da se nešto mnogo promenilo i ako jeste, ali da prosto svi ti dragi ljudi budu pored njega i da mu pruže svu ljubav koju se svi zajedno trudimo da mu nadoknadimo. Taj gubitak ne može niko da nadoknadi, ali eto da mu makar malo ublažimo i da što je moguće bezbolnije preživi čitav ovaj period i da izraste u jednog zdravog momka.

Rekli ste da Bogdan ima želju da se vrati u Mitrovicu, kakva je situacija s Vama, da li će ona moći ponovo da bude Vaš grad?

- Nikada više. Ja sam rođena u Mitrovici, odrasla sam u njoj, čitava moja porodica je tamo, ali kada vam se tako nešto dogodi, vi doživite kao da vam je taj grad oteo nešto što ste voleli i da je možda taj grad mogao da učini nešto i to vaše sačuva. Tako da ja Mitrovicu ne gledam više istim očima niti ću moći da je gledam i kada više tim očima. Mislim da je i Bogdan prosto presekao i ako ponavlja one reči. On se tamo rodio, prohodao, tamo smo slavili slavu, rođendane i živeli tolike godine, ali to ružno što se desilo, nažalost potisnulo je sve ono lepo. Tako da sada kada neko pomene Mitrovicu ja se setim samo 16. januara 2018. godine, tog jutra i tog mesta na kome se to odigralo, tako da... Odlaziću ja u Mitrovicu, ali prosto više Mitrovica nije moj grad.

Da li kada se setite tog 16. januara 2018. godine kažete sebi: "da se ovo nije dogodilo, Oliver bi bio živ"?

- Kada se takva stvar dogodi vi sebi postavite hiljadu pitanja, možda smo mogli da budemo na nekom drugom mestu tada. Ja sam inače bila zagovornik toga da on posle zatvora ostavi politiku i da se mi vratimo nekom normalnom i mirnom životu i da odemo sa Kosova. Međutim, on to nije želeo nikad ni da čuje. Kosovo je bilo njegov život i na kraju je i dao život na tom Kosovu. Nišrta nije izgledalo tog jutra i prethodnih dana da tako nešto može da se dogodi. Mi smo veče pre toga bili kod prijatelja do kasno, šetali smo s Bogdanom i ponašali se najnormalnije. Neverujem ni da je Oliver, šta više siguran sam da nije imao neku konkretnu i direktnu pretnju, jer i ako bi sebe doveo u opasnost, sigurno ne bi svoje dete sedmogodišnjeg Bogdana šetao gradom. Da je bilo kakvu i najmanju sumnju imao da nešto tako može da se desi. Ja da sam nešto naslutila verovatno bih zaključala sva vrata, poslala bih ga bilo gde, ali na takve stvari ne možete da utičete. Sigurna sam da je onaj koji je to uradio, da bi uradio kad god i gde god i da je cilj bio da se Oliver ubije, nažalost od te sudbine niko nije mogao da nas spasi.

Koja je Vaša poruka Srbima na Kosovu?

- Moraju da budu jaki. Sbi sa Kosova su specifičan i jak narod. Mitrovica je grad otpora. Pred ljudima s Kosova je stalno neka borba, koliko god teško bilo i koliko god mi u nekom trenutku mislili da je vreme da stanemo i odustanemo, mislim da je važan cilj i zato smatram da ljudi sa Kosova pred sobom imaju veliki cilj. To je naša svetinja koja mora da se sačuva i zato svi treba da budemo borci do kraja jer se to ipak negde, jednog dana isplati.

U kakvim ste odnosima s predsednikom Vučićem?

- Predsednika sam prvi put upoznala dok je Oliver bio u zatvoru i tada smo rešavali sve one stvari koje smo radili kako bi Oliveru olakšali zatvorske dane. Hiljadu je stvari bilo tu potrebno. Ja sam tad njega upoznala i mogu slobodno da kažem da smo u prijateljskim odnosima i Oliver je takođe par puta zajedno sa mnom dolazio kod Aleksandra nakon izlaska iz zatvora. Tako da je on uvek bio tu i sve što je bilo potrebno da se pomogne i dok je Oliver bio živ i sada. Tako da je meni to najvažnija stvar, jer ovo uopšte nije nimalo laka i nimalo jednostavna situacija, tako da mi neizmerno znači njegova podrška koja je nesebična i svakodnevna.

Da probamo da obrnemo uloge, kako bi Oliver gledao danas na situaciju na Kosovu?

- Oliver je bio borac i Kosovo mu je bilo sve. Tako da bi Oliver mnogo pomogao u ovoj situaciji da je živ. Mislim da nećemo imati boljeg poznavaoca Kosova i prilika na Kosovu ikada od njega. Jer se prosto bavio time celog života i to je radio iskreno i to je radio dobro. Mislim da bi njegova reč, pomoć i njegovo znanje danas bilo od neizmerne važnosti i pomoći Srbiji. Nažalost, neko je odlučio da to ne bude tako i oduzeo mu je život.

Šta je to što Srbi na Kosovu mogu da očekuju u 2018. i šta im je najviše potrebno?

- Najvažnije je da imaju mir. Sve drugo možete da imate, ali kada nemate mir, bilo da je to Vaš unutrašnji ili generalno, ali to je najbitnije. Koliko god da teške situacije bile ljudi u sebi moraju da pronađu neki razlog i neki cilj koji je važan borbe. Praznici su sada naročito teški, pogotovo Bogdanu, Oliverovoj porodici i meni, ali je on heroj, on je neko ko je ušao u istoriju, o njemu će se učiti u školama. Bogdan je ponosan na svoga oca heroja, meni je to najveća snaga i ja ću svakako da vaspitam svoga sina da što više liči na svoga oca i bude borac. Oliver i Bogdan su moja najveća snaga i moje zvezde vodilje i oni mi daju onaj vetar u leđa da se borim i da nastavim dalje. Znam da bi Oliver samo jednu stvar tražio od mene, a to je da nastavim da idem dalje i da na pravi put izvedem Bogdana.

Pogledajte u videu šta je još rekla Milena Ivanović:

Bonus video: