SRBI SU BRUTALNO UBILI VOJVODU BOJOVIĆA, A KUNU SE U NJEGA! Vuk Drašković za Espreso otkriva ko je PROKLEO SRBIJU

Lider Srpskog pokreta obnove i srpski književnik Vuk Drašković u intervjuu za Espreso otkriva koje velike grehe Srbi još uvek okajavaju, kao i zbog čega je hitno potrebno u Beogradu izgraditi Trijumfalnu kapiju i spomenik kralju Aleksandru Karađorđeviću!

Lidera SPO Vuka Draškovića zatekli smo u centrali stranke u Knez Mihailovoj, nije to više onaj veliki prostor, već je pregrađen i ni izbliza onome što je nekada bio.

"To je nama naša borba dala", uz osmeh nas je dočekao Vuk, a ispred sebe držao novo delo "Aleksandar od Jugoslavije" zbog kojeg se već našao na udaru i Srba i Hrvata, i četnika i partizana, i komunista i rojalista.

Počinjete svoj roman rečima: "Od Velikog Aleksandra veće je samo naše ogrešenje o njega?" Da li smo se zaista toliko ogrešili?

- Činjenice su neumoljive i kažu da je Aleksandar pobedio u dva Balkanska rata, da je bio vrhovni komandant srpske vojske u Velikom ratu, da je stvorio Malu Antantu - prvi savez balkanskih država. Prva je žrtva fašizma u Evropi i tvorac je Jugoslavije kao prve zajedničke države južnih Slovena od njihovog doseljenja na Balkan. Mi u srpskoj istoriji nismo imali ni većeg vojskovođe, ni većeg država. On je bio naš Bonaprta, bio je srpski Garibaldi. Istovremeno u našoj istoriji nema ličnosti o kojoj smo se toliko ogrešili i zatrpali je lažima kao što je kralj Aleksandar.

Šta je to što Srbija mora da uradi da bi okajala te grehe?

- Skoro tri decenije posle smrti Napoleona, Francuzi su podigli Trijumfalnu kapiju u Parizu, u slavu najvećeg vojskovođe kog su imali. U mermer su uklesane sve Napoleonove pobede, ali i imena više od 600 maršala, admirala, generala, komandanata, pukova njegove pobedničke armije. Srbija i Srbi nemaju svoju Trijumfalnu kapiju. Trebala je ona da bude podignuta i planirala se nakon ubistva Aleksandra u Marseju i trebalo je da u mermer srpske Trijumfalne kapije budu uklesane sve Aleksandrove pobede: Cer, Kolubara, Kumanovo, Bregalnica, Kajmakčalan, Solunski front itd... Trebalo je da u mremer budu uklesana imena njegovih maršala, vojvoda, generala, spartanskih vojnika i komandanata njegovih trupa i da budu uklesana imena junaka iz Crne Gore. Broj uklesanih pobeda i maršala ne bi zaostajao iza Francuskog u Parizu.

Zašto nismo izgradili Trijumfalnu kapiju?

- Raspad, okupacija Jugoslavije i pobeda komunista okrenula nas je u drugom smeru da zidamo drugu kapiju srpskog poniženja i sramote. Prošlost je ono što znamo, a mi o svojoj prošlosti gotovo da sve što znamo je izmišljotina, sa ciljem izazivanja nacionalne mržnje.

Zašto mislite da Srbi ne znaju ništa o svojoj prošlosti?

- U Beč kada odemo ne možemo zaobići muzej u kome ćemo naći automobil u kom su ubijeni Ferdinand i Sofija u Sarajevu, kao i njenu haljinu sa tragovima krvi i kuršuma. To je meka za turiste. Nama je u Beograd 1935. godine Vlada Francuske poslala i ustupila automobil u kojem je ubijen srpski Bonaparta, uniformu, okrvavljenu, revolver iz koga je ustreljen... U tom automobilu, u posleratnom Beogradu prevoženo je smeće i završio je na otpadu.

Da li je sve baš toliko crno?

- Jeste. Srbi su se pokazali ko su na primeru vojvode Petra Bojovića, kojeg su za vreme okupacije poštovali i Nemci, Srbi, Skojevci su ga pretukli na smrt. Major Gavrilović, zatim... Komadant odbrane Beograda, koji je izgovorio one čuvene reči koje danas svi citiraju. Od crvenih epoleta njegove uniforme. Srbi - Skojevci pravili su zvezde petokrake.

Ima li možda takvih primera i u Hrvatskoj, Bosni i drugim zemljama bivše Jugoslavije?

- Nije u Hrvatskoj, Sloveniji, BiH nikla pesma: "Druže Tito, naš si vođa ruši krunu Karađorđa", već je u Srbiji. Nisu u Zagrebu, niti u Sarajevu. već su u Kragujevcu posle rata pevali: "Nosim pušku od tri metra da ubijem kralja Petra i Mariju i Tomislava i Andriju". Mi smo zidali takvu svoju kapiju. Nacionalnog poniženja i sramote, a ona se sada završava.

Kada kažete sada se završava, da li u to spada i to što nije adekvatno obeležena stota godišnjica probijanja Solunskog fronta?

Ovo je sto godina od najvećih pobeda i najvećeg ponosa u istoriji ovog naroda, a mi to nismo ni obeležili. A i kako bi, kada na našim medijima defiluju apostoli najvećih poraza i sramote. Srpski narod valjda ima pravo na ponos, imamo i s čime da se ponosimo, međutim nama se i danas za ponos natura ono što je za stid. Danas je najsnažnija optužnica protiv Aleksandra upravo u Beogradu i podižu je oni koji su srušili Jugoslaviju na kraju XX veka i okrivljuju njega za ratove i raspad države sa obrazloženjem da oni ne bi imali šta da ruše da on nije stvorio tu Jugoslaviju.

Kažu da Aleksandar nije voleo Srbiju?

- Aleksandar se ponosio srpskom vojskom, ponosio se i Kraljevinom Srbijom, jednako je voleo i kraljevinu Crnu Goru, ali je voleo i stvorio i Jugoslaviju. To je ono spajanje tri deteline - Srba, Hrvata i Slovenaca.

U ovoj, ali i vašim prethodnim knjigama može se naslutiti velika jugonostalgičnost, da li je Vuk jugonostalgik?

- Ja moju jugonostalgičnu sliku ne krijem. Nasilje nad istinom i nad istorijom često proizvodi stvarno nasilje i nesreću naroda. To se nama desilo. Naročito u Hrvatskoj. Na sceni je sada optužnica protiv Aleksandra da je stvorio grobnicu naroda u toj državi. I da je Jugoslavija veliki zločin.

I Hrvati napadaju tu Jugoslaviju?

- Oni ga optužuju da je jugoslovenska ideja velikosrpska ujdurma i da je ideja Jugoslavija ponikla među Hrvatima u Zagrebu. Hrvati zaboravljaju da današnje države Hrvatske ne bi bilo da nije bilo Jugoslavije 1918. godine.

I Vi ste rođeni u Jugoslaviji?

- Ja sam rođen i odrastao u drugoj Titovoj komunističkoj Jugoslaviji, ali i ona je bila Titova i komunistička samo po uređenju, ali po krštenici i rođenju bila je Aleksandrova. Bukvalno da nije stvorena Jugoslavija 1918. ne bi bilo nje ni 1945. godine.

Baš zbog toga pojedini i optužuju kralja Aleksandra?

- Srbi ga optužuju na kraju XX veka za zločin da nije stvorio Veliku Srbiju, a mogao je. To je velika laž! Aleksandar je stvorio najveću moguću Srbiju. Prvi put u istoriji Srba i njihovog doseljenja na Balkan, gotovo svi oni našli su se pod istim državnim krovom. Od Soluna do Alpa. Oni koji ga optužuju da nije stvorio Veliku Srbiju, optužuju ga zato što on u toj njegovoj Velikoj Jugoslaviji ni pomišljao nije o projektima etničkog čišćenja, pokrštavanja i slično. On je verovao u ujedinjenje i u tu državu. Verovao je u to da su Srbi, Hrvati i Slovanci jedan isti narod sa tri različita imena. I da je to detelina sa tri lista.

Kako danas stoje stvari?

- Nemoguće je porediti 1918. godinu i gledati na nju kroz naočare iz 2018. godine. Sasvim su drugi odnosi Hrvata, Slovenaca, bosanskih muslimana, osećanja prema Srbima i Srbiji pre sto godina nego danas. I naša osećanja takođe su drugačija prema njima.

Na šta konkretno mislite?

- Danas je nemoguće zamisliti da Hrvat, katolik recituje stihove u slavu pravoslavlja na Markovom trgu u Zagrebu, kao što je to uradio Tin Vujević: "Danas rasteš samo iz krvi najboljih, što su maču dali svoja tela spravna, blešteći i u duhu i u čistoj volji božanstvena sveta zemljo pravoslavna". Danas ne možemo da zamislimo najveću euforiju koja je vladala u Splitu kada je došla srpska vojska 20.11.1918. Koje je to bilo oduševljenje, grljenje vojnika, ljubljenje. Josip Smodlaka govori tada: "Neka su blagoslovene utrobe majki, braćo najmilija koja vas je rodila". Posle 1918. godine u Sloveniji deca po prvi put dobijaju imena Milan, Dušan, Uroš, Nemanja, to je bilo takvo vreme. Danas je sve to nezamislivo, nažalost.

Čega se plašite?

- Plašim se proroštva Aleksandrovog očekujući da će umreti na operacionom stolu u Parizu, on je napisao testament da regent bude knez Pavle i rekao mu je: "Treba mudrosti, strpljenja, čak je i normalno da u Jugoslaviji u kojoj su pravoslavci, katolici, muslimani, tradicije istoka, zapada bude i sukoba, pa čak i mržnji, ali da se sve to može primiriti dok smo zajedno. Ako i nismo trebali da stvorimo Jugoslaviju stvorili smo je i moramo da je čuvamo i sačuvamo, jer ako se raspadne oči ćemo jedno drugima vaditi". To se pokazalo kao istina, nažalost. To smo shvatili u onim godinama kada nema Jugoslavije tokom Drugog svetskog rata, to su shvatili i Tito i Draža te i jedan i drugi imaju cilj obnovu Jugoslavije. Sada te zajedničke države nema, na sve strane je mržnja i neograničena sloboda da se mrzi.

Da li ćemo okajati grehe?

- Nadam se da ćemo okajati grehe, drugačije ćemo se osećati kada prođemo pored spomenika ili kroz Trijumfalnu kapiju, kada je ozidamo u kojoj ćemo se slikati sa onima i pored onih čiji smo potomci. Valjda će to podstaći i pokajanje da im (onim čiji smo potomci) budemo dostojni jer smo se od njih odmetnuli, njih smo zaboravili, njih smo osramotili.

Bonus video: