ON JE BIO GODINAMA SVAKE SEKUNDE UZ RATKA MLADIĆA: Vlasti su znale gde se Ratko nalazi, krio se u vojnim objektima!

Bivši šef ličnog obezbeđenja Ratka Mladića, Branislav Puhalo, bio je gost Espreso intervjua.

S njim smo razgovarali o ratnim godinama, ali i osvim onim godinama koje je proveo u Mladićevom obezbeđenju, kao i o njegovom političkom angažmanu u Srpskoj desnici.

Pitali smo ga da li je u kontaktu s Mladićem otkako je u Hagu, gde se krio dok je bio pod zaštitom vojske i države, a gde posle toga, o njegovom ranjavanju, o događajima iz Bihaća, Srebrenice i ostalih bojišta iz period od 1992. do 1995. godine, kao i o samoubistvu Mladićeve ćerke, svađi s Radovanom Karadžićem zbog skidanja zastave sa Bjelašnice.

Branislav Puhalo pričao je za Espreso.co.rs i o tome kakav je Mladić bio kao čovek, a ne samo kao vojskovođa, te kako mu je sada u Hagu.

Na dnevnom redu našli su se i izbori koji će biti održani u BiH 7. oktobra, a kome Puhalo daje svoj glas saznajte u intervjuu.

Deset godina čuvali ste Ratka Mladića, od 1992. do 2002. godine. Iako ste iz istog mesta Kalinovika i iako je Ratko Mladić išao u razred s vašom tetkom Desom Puhalo vi za njega niste znali sve do sukoba u Kninu. Sećate li se kako je izgledao taj trenutak vašeg upoznavanja i kako ste se našli u njegovom ličnom obezbeđenju?

- Kako da ne. Sve to što ste rekli je živa istina. To je bilo 1992. godine. Bio sam pripadnik Jugoslovenske narodne armije i bio sam na službi u Beogradu. Dok je Jugoslavija bila cela, mi smo bili jedna vojska na prostoru BiH i svih bivših jugoslovenskih republika. Kad su počeli nemiri u Sloveniji, kad se Slovenija otcepila, a potom i Hrvatska, kad su počele borbe oko Vukovara, u Bosni i Hercegovini još nije počelo, ali je počelo mislim 1. aprila ili marta 1992, tad je Ratko Mladić bio komadant Kninskog korpusa na području Dalmacije, Like i Srpske Krajine. Taj korpus je pripadao Drugoj vojnoj oblasti, kojom je komandovao gospodin general, pokojni Milutin Kukanjac. Ratko je naredbom predsedništva, tadašnje krnje Jugoslavije, postavljen za komadanta Druge vojne oblasti i on je primio tu dužnost od Kukanjca u Sarajevu na Trebeviću. Prisustvovao sam tome. Milutin ga je pitao, verovatno žaleći što nije uspeo da spase i spreči pogibiju vojnika, ali i zarobljavanje svojih stariješina od strane tzv. Armije Bosne i Hercegovine Alije Bojovnika: "Ratko, šta da radim u ovom momentu?". Ratko mu je rekao "Gospodine generale, najbolje bi bilo da uzmete pištolj i da se ubijete". Tim jezikom pričali su generali i oficiri. To je ona vojnička čast koja se ne poriče. U to vreme bio sam na službi u komandi Armije u Topčidaru. Sve starešine s prostora BiH pitali su: "Ko hoće dobrovoljno da ide u BiH da brani svoj narod, na dobrovoljnoj osnovi?".

To je bio neki član 271 i termin boravljenja je bio oko četiri meseca. Ja sam se odmah prijavio, pošto sam rodom iz Kalinovika i za nekoliko dana dobio sam naredbu, dišao sam u Han Pijesak. U Han Pijesku su me rasporedili u Zaštitni puk, tad je formirana vojska Republike Srpske. To je bilo 12. maja 1992. Ratko Mladić je postavljen za komadanta te vojske. Tada se zvala Republika Srpska Bosna i Hercegovina. Ratko Mladić došao je na komandno mesto u Han Pijesak sa devet svojih oficira iz Knina u Crnu rijeku. Ja sam došao 16. maja i isto veče sam primio dužnost da obezbeđujem generala Mladića. Kad sam došao kod njega, tad je bio u Sarajevu, jer su izvlačili kasarne JNA koje su ostale u gradu Sarajevu. Sećam se tog prvog susreta. Bilo je malo i zanimljivo. Uveo me je general Tolimir, tad je bio pukovnik jer je bio načelnik Bezbednosti, a Vojna policija je bila pod upravom Bezbednosti. Upoznao me je s Mladićem. Rekao je da mu je poznato moje prezime s Kalinovika i pitao me: "Čiji si?". Rekao sam čiji sam, ko mi je deda, zatim i gde sam bio na službi. To je kratko trajalo, pet-šest minuta i ja sam odmah primio dužnost da ga obezbeđujem. To je bilo fizičko obezbeđenje, koje je obezbeđivalo komadanta vojske u mestu i u pokretu.

Bili ste šef njegovog ličnog obezbeđenja, što znači da ste osmišljavali načine za njegovu zaštitu. Koliko ljudi je još pored vas štitilo Ratka Mladića, kako je sve to izgledalo?

- Tada nije bilo puno ljudi. Bilo je jedno protivterorističko odelenje od 8 do 10 ljudi. Znači, osam-devet i ja deseti tad u ratu. Protivterorističko odelenje vodilo je brigu o fizičkoj bezbednosti komadanta glavnog štaba u mestu i pokretu.

Koliko vam je on bio od pomoći u tom vašem zadatku?

- Ratko Mladić bio je težak za obezbeđenje. On je pre svega bio neustrašiv čovek, poznavao je svu situaciju na ratištu, baratao je područjima i mestima na koja je išao i dosta puta je bio u pravu. Znao je i imao je prave informacije što od obaveštajne, što od bezbednosne službe. Bio je hrabar i njega je bilo teško obezbeđivati. Bilo je par opasnih situacija, na primer kad smo oslobađali Jajce, deo oko Bočca 1 i Bočca 2. U Bočcu 2 bila je zapaljena hidroelektrana, mi smo ušli u jedan tunel, bio je veliki mrak i Ratko je znao da je to minirano i hteo je da on lično razminira taj deo. Skinuli smo nekoliko mina i što smo dublje ulazili bio je veći mrak, video sam da preti opasnost, a nismo imali čak ni baterijske lampe. Tu je bio i general Tolimir. Uhvatio sam Mladića fizički, ispod ruke, okrenuo leđa, on se otimao, galamio, vikao na mene: "Pusti me", ali ja sam ga sprečio da ode dalje. Sutradan na isto mesto došao je pukovnik inžinjerac iz Prvog krajiškog korpusa koji je na možda dva metra od mesta na kojem sam sprečio generala da ide dalje izgubio obe noge - stao je na minu.

Kad se prisećate tih ratnih godina, koje anegdote biste izdvojili? Koji događaji najviše karakterišu i opisuju ličnost Ratka Mladića? I koje vam je najdraže sećanje na godine provedene u njegovoj službi?

- Bilo je tu lepih i teških trenutaka. Mislim da je najteža bila 1992. godina, jer se te godine formirala vojska. Tad su postojale autonomne oblasti - SAO Krajina, SAO Hercegovina, SAO Romanija. JNA je mobilisala teritorijalce koje je imala svaka opština. Vojska Republike Srpske je formirala šest korpusa, vazduhoplovstvo i protivvazdušnu odbranu - 1. krajiški korpus, 2. krajiški korpus, Istočno bosanski korpus, Sarajevsko romanijski korpus, Hercegovački korpus i naposletku formiran je i Drinski korpus i vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana sa sedištem u Banjoj Luci. Tad je valjalo formirati prvo čete, pa bataljone, pa brigade i odrediti im zone odgovornosti. To je bio dosta težak i naporan posao. 1992. godine front je bio otvoren na svakom delu Republike Srpske. Od Glamoča, Grahova preko Ozrena, Majevice, Zvornika, Podrinja, Romanije, Višegrada, Hercegovine, Konjica. Na svakom mestu je bilo žarište. Znači, formiraš vojsku i ujedno se braniš od najezde i napada Alije Bojovnika.

Ratko Mladić je bio ranjen u Bihaću. Možete li da nam opišete kako je to izgledalo i šta se dalje dešavalo?

- To se zbilo na visoravni po imeni Grabež, u Bihaću. Na tom pravcu na kome smo mi bili, bila je najozloglašenija Alijina brigada, 505. božinska brigada 5. korpusa. Taj celi dan proveli smo na prvoj bojnoj liniji. Tu je bilo nekoliko brigada Ključka, Mrkonjićka, Petrovačka... Ne znam koliko ih je još bilo, ali bilo je dosta vojske. Bio to je žestok napad od strane 505. božinske brigade, odnosno od Dudaković korpusa. Vojska Republike Srpske je tu uspešno i odbranila je taj deo. Negde predveče kad smo mi završili i vraćali se oni su tukli minobacačima od 120 milimetara. Stali smo iza nekog drveća koje je tu bilo naslagano, da malo odmorimo i u jednom trenutku je pala minobacačka granata, srećom iza drveta. Geleri te granate idu levkasto, tako da je on tu malo ranjen u vrat. Geler ga je udario plostimice, nije ga udario rezom. Da ga je udario rezom to bi bilo veoma opasno, moglo je da mu preseče vratnu žilu. Pošto je udario plostimice, Mladić je osetio toplotu, a i dodirnuo se na tom mestu, tad je video krv. Srećom, u blizini je bio Vojni sanitet, to je sanirano na licu mesta, tako da nije pretila neka infekcija ili zaraza.

24. marta 1994. godine kćerka Ratka Mladića izvršila je samoubistvo. Sećate li se kako je on primio tu vest i da li ga je taj događaj promenio?

- O tome ne bih puno da govorim. To je jedna lična, porodična tragedija. Da li je to bilo samoubistvo ili je nešto drugo po sredi, još uvek nije ispitano. Ja lično mislim da pokojna Ana nije izvršila samoubistvo, da je to neka služba odradila i da je to određeno na jedan profesionalan način da se poljulja Ratko Mladić i njegova borba.

Srebrenica. Šta pamtite iz tih dana? Postoji li nešto posebno što biste izdvojili, a što se dešavalo za vreme tih akcija?

- Srebrenica je bila zaštićena zona Ujedinjenih nacija - Srebrenica, Žepa, Goražde i Bihać. Holandskom bataljon Ujedinjenih nacija misija je bila da razoruža 28. diviziju Nasera Orića Armije Bosne i Hercegovine, a ne da ih naoruža. Nažalost, UN su tada radile za NATO, nisu bile u svojoj pravoj misiji. Najviše ubistava se desilo upravo pod okriljem holandskog bataljona. Naser Orić je iskorištavao njihovo prisustvo, da pobije oko 3-4 hiljade ljudi oko Bratunca u srpskim selima - od Kravice, Zalužja sve do Fakovice. Dakle, oni su zloupotrebljavali tu zaštićenu zonu da bi vršili zverstva i ubistva srpskog naroda. Ubijali su čak i kokoši u dvorištu. Gde su ušli ništa nije živo ostalo - ni životinja, ni dete, ni baba, ni deda, ni staro ni mlado. Stvarno su činili velika zverstva.

Ratko Mladić osuđen je na doživotni zatvor zbog genocida u Srebrenici, progona muslimana i Hrvata širom Bosne i Hercegovine, terorisanje stanovništva Sarajeva dugotrajnim granatiranjem i snajperisanjem i uzimanjem za taoce pripadnika Unprofora od 1992.-95.

- Kad je ta optužnica formirana 1995. godine, sve su radili da ocrne srpski narod i da jedan jedini krivci budu Srbi. Ratko Mladić jeste bio komadant u vojsci. Što se tiče Srebrenice, niti je civilno, niti je vojno rukovodstvo ikad naredilo bilo kakvo ubistvo. Ubistvo se desilo, ali nije bilo toliko ubistava koliko se priča - sedam-osam hiljada, toliko ubijenih nije bilo. Prvo je to bila osveta od strane Bratunčana, jer su im pobijeni najmiliji. To nije moglo sve da se kontroliše. Radile su tu i neke paravojne jedinice, koje su upadale. Mnogo njih je poginulo jer nisu hteli da se predaju, nego su se probijali kroz borbu, da pređu na muslimansku teritoriju. Ratko Mladić je uveče u Bratuncu dogovorio s predstavnicima muslimana u Srebrenici, gde je bio i Karamali s pukovnikom holandskog bataljona, da svi koji dođu na ček point Potočari da ih se preveze na mesto na koje god budu hteli da idu. Ja sam bio prisutan, čekalo ih je dvesta autobusa za prevoz na željeno mesto. Međutim, ti okoreli Naserovi bojovnici verovatno nisu smeli, znali su šta su radili. Tu ih je najviše poginulo. To je legitimno. Bilo je i ubistava. Ubijeno je oko 1.000 ljudi, ali nikako sa znanjem komadanta glavnog štaba i naređenja. Bilo je aktivnih oficira koji su radili na svoju ruku. Neću sad da im pominjem imena. Nije ni korektno. Što se tiče granatiranja Sarajeva, ono nije granatirano neselektivno. Oni su imali snajperistu na džamiji. Stavljen je snajperista na džamiju da ubija Srbe i on je vojni cilj, nema veze što je na džamiji. Vojska Republike Srpske i komandni kadar je znao sva mesta na kojim su im bila komandna mesta, snajperisti, linije itd. Granata je gađala tačno te ciljeve.

Nakon podizanja Haške optužnice, Ratko Mladić bio je pod zaštitom vojske i države, a onda je 2002. godine njegova bezbednost narušena. Te godine rasformili su jedinicu koja ga je obezbeđivala. Gde je boravio u to vreme kad je još bio pod zaštitom vojske i države, pod vašom zaštitom, a gde posle?

- Što se tiče boravka u vojnim objektima, to znam i to mi je poznato, jer sam još uvek ja rukovodio tim. Ratko je prvo boravio u objektu Rajac, taj objekat nalazi se na jednoj planini iznad Ljiga, gde je i vojno odmaralište. Boravio je u objektu Stragari koji se nalazi na potezu prema Kragujevcu. Jedno kratko vreme bio je i u objektu Krčmari u Valjevu. To je podzemno komandno mesto 1. armije. To su svi ratni objekti u kojima je ratko Mladić boravio. Ono što se pričalo za Karaš i vojnike nije istina. To su "lupali" i "mlatili" kojekakvi strani plaćenici, podrepaši. Izmišljali su da je sve to Ratko radio sa svojim obezbeđenjem, a on je na dve godine pre toga raspustio obezbeđenje i nije imao nikoga sa sobom. Kasnije sam čuo, mogao sam da pretpostavim, ali nisam znao za sigurno, da je boravio na Novom Beogradu, da se tu krio. Najduže je boravio na mestu gde je uhapšen od 2006. do 2011. godine, u Lazarevu kod rođaka svoga brata - Brana pokojnog. Lično smatram, a i znam da su tadašnje vlasti znale sve vreme gde je on bio, jer je čovek bio bolestan. Imao je tri moždana udara. Da li su oni kalkulisali ili šta su radili ne znam, ali sve vreme su znali gde se nalazi, u to sam siguran. Dve godine pre nego što su ga uhapsili pretresali su tu novu kuću gde je Brane bio, a stara kuća koja je pet metara od tog objekta navodno nije pretresana, a u njoj je bio Ratko Mladić.

S obzirom na to da ste mu bili jedan od najbliskijih ljudi, kroz šta ste vi prolazili nakon što je država odlučila da ga uhapsi? Da li ste pozivani na ispitivanja? Pamtite li neke neprijatnosti?

- Godinu dana, gotovo svaki dan, pozivan sam na ispitivanja, sve dok sam bio aktivno vojno lice do 2006. godine, a onda me je Boris Tadić isterao iz vojske zbog toga što sam radio svoj posao. Izgubio sam službu 12. decembra 2006. To je bila politička odluka tadašnje žute vlasti i Tadića - bez prava na penziju, bez ičega. Ni danas nemam prava na penziju, ni zdravstveno osiguranje, ni knjižicu, ni bilo šta.

Da li ste u kontaktu s Mladićem otkako je u Hagu?

- Povremeno se čujemo telefonom. Tamo je u Haškom kazamatu. Fino priča. Pričamo o nekim stvarima i dogodovštinama. "Sećaš li se ovog, sećaš li se onog". Ispričamo se tako nekih pola sata, 45 minuta. Onako po glasu je jak, rezak, oštar - vojnički glas. Ponekad izda i neku naredbu: "Obiđi ovoga ili onoga".

Mladić je cenio Radovana Karadžića. Uvek ga je oslovljavao s predsedniče. No, nakon što je Karadžić naredio da se s Bjelašnice skine srspka zastava i da se ona preda Unproforu, Mladić je bio besan. Sećate li se tog događaja, kako je to izgledalo?

- Sećam, kako da ne. Vojska Republike Srpske tad je oslobodila Bjelašnicu i Igman. Ratko je imao plan da presečemo preko Prozora i izađemo na Kupres. Vazda je govorio: "Ko vlada situacijom, ko drži Bjelašnicu, Vlašić, Kupres, on je gospodar Bosne". Ta bi se operacija sigurno desila da ga razni mešetari, pa i iz Srbije nisu pozivali na sastanke, samo da njega sklone, da ne može da ispuni svoje zacrtane ciljeve. Mi smo sleteli na Bjelašnicu. Gore je bio belgijski general Brikman iz Unprofora i on je pitao: "Gospodine generale, uprkos zabrani letova vi ste ipak došli helikopterom?". Mladić mu je odgovorio: "Gospodine generale, ja sam komadant vojske, nisam čoban, neću da dođem na konju, čime drugim da dođem nego helikopterom?". Tad je dao i intervju na 14. platformi za radio na relejnom tornju na Bjelašnici. Naša vojska je bila tu, zastava se vijorila, a Mladića su kasnije primamili na neki sastanak u Beogradu. On je otišao, u međuvremenu, verovatno, Radovan Karadžić - i on je to predpostavljam uradio pod pritiskom i Zapada i Srbije i predsednika Miloševića, neću o tome da licitiram, uglavnom Bjelašnica je tog dana predata i vraćena. Jedno vreme na njoj je bio Unprofor, a kasnije je predata muslimanima. Ratko je bio besan i ljut zbog tog čina i gesta, jer je dosta ljudi poginulo oslobađajući Bjelašnicu. Niko nema pravo da nečije glave baca, a kasnije da poklanja teritoriju za koju su ljudi dali živote. Zvao je Radovana Karadžića i rekao mu: "Radovane, nemaš pravo da skidaš srpsku zastavu, ti imaš pravo da skineš gaće svoje žene, a srpsku zastavu nemaš."

Vi ste se nakon svega odlučili za politički angažman. Zašto je vaš odabir pao na Srpsku desnicu?

- To je moj prirodni izbor. Srpska desnica baštini stare srpske običaje, stare srpske vrednosti, vrednosti porodice. Srpsku desnicu sačinjavaju mladi, obrazovani, talentovani ljudi. Nekorumpirani ljudi. To uspešno predvodi Miša Vacić. Srpska desnica je pokret, nije stranka. Radimo na tome, osnovali smo odbore širom Srbije. Srpska desnica je jedan mladi pokret koji ceni sebe i svoj narod, a poštuje i druge. Znači, sve narode koji žive na prostoru Srbije. I koji brani Republiku Srbiju od njenih neprijatelja.

Izabrani ste na čelo Saveta za bezbednost Srpske desnice, kako vam deluje bezbednonosna situacija u Srbiji?

- U ovom trenutku bezbednosna situacija u Srbiji je stabilna, izuzev u južnoj srpskoj pokrajini Kosovo, dole verovatno nije na jugu Srbije, jer je Kosovo uz pomoć Amerike i zapadnih sila privremeno dato albanskim separatistima da rukovode s njim. Predsednik Vučić dobro vodi Srbiju i politiku Republike Srbije - spoljnju i unutrašnju. Ja se nadam da će on svojom mudrom politikom i odanošću prema Srbiji da nađe najbolje rešenje za Kosovo i celu Republiku. Dok jednom ne bude sazrelo vreme da Kosovo opet bude srpsko. Ono je i sad u sklopu Republike Srbije, ali je privremeno oteto.

Da li Srbiji preti opasnost od terorizma s obzirom na to da se na njenoj teritoriji zadržavaju migranti?

- Ne verujem. Migrantima nije cilj da se zadrže u Srbiji, njima je cilj Zapadna Evropa. Tačno je da je Evropa zatvorila granice i da im ne dozvoljava ulazak, ali verovatno će jednog dana da otvore granice. Imamo jake službe, imamo BIA, imamo Vojno-obaveštajnu agenciju, imamo Vojno-bezbednosnu agenciju. Ja mislim da ti ljudi uspešno i profesionalno rade svoj posao. Da to prate, pravilno cene i pravilno obaveštavaju svoje pretpostavljene i da uspešno brane i štite i obaveštajno i kontraobaveštajno Republiku Srbiju od unutrašnjeg i spoljašnjeg neprijatelja.

Srpska desnica pokrenula je inicijativu za vraćanje obaveznog služenja vojnog roka u Srbiji. Zašto? I na koji način bi to uticalo na bezbednosnu situaciju u Srbiji?

- Prostori na Balkanu vazda su bili trusno područje i područje na kome je maksimalno 30-40 godina mirno, bez sukoba. Republika Srbija u svojoj tradiciji ima to da ima svog vojnika. Srbija nikad nije išla u napadačka osvajanja, uvek je sebe branila. Nije nikad napadala, niti pretendovala na tuđu teritoriju. Zašto onda vredi služiti vojni rok? Nije služenje vojnog roka samo da vojnici nauče pucati i ubijati. Jeste i to, prvenstveno da se nauče rukovati vojnim naoružanjem, da se obuči da brani svoju zemlju, da dobije taj neki moral i treće - vi znate da svi vojnici i u bivšoj Jugoslaviji koji su služili vojni rok, formiraju se kao ljudi, jer je to neki period od 18 do 20 godine kad čovek postaje punoletan. Vojska te jednostavno formira kao ličnost iz više razloga.

Kakav je vaš stav prema tome kakav je tretman Ratko Mladić dobio u zatvoru u Hagu? I da li je prema vašem mišljenju imao pravedno suđenje?

- Što se tiče suđenja, ta optužnica je napisana 1995. U toj optužnici od tada ništa nije promenjeno osim datuma i godine. Sad su promenili trojicu sudija iz prvostepenog veća, on je još drugostepeno osuđen, znači nije pravosnažno. Nadam se da je američka administracija na čelu s predsednikom Trampom u stanju da to sagledaju drugačije. Jer Haški sud deluje pod patronatom Amerike. Mislim da Ratko Mladić nema adekvatan tretman u Haškom tribunalu. On je, ipak, čovek koji je obeleo, koji je imao tri moždana udara. I zub kad te zaboli moraš da imaš adekvatno lečenje, a ne glava. Mislim da oni njega tek toliko održavaju u životu, da ne umre, a tretman koji bi trebao da ima mislim da mu ne pružaju.

Izbori u Bosni i Hercegovini i Republici srpskoj održavaju se sutra. Vaša prognoza?

- Republika Srpska je mlada država koja je napravljena krvlju i u čije je temelje postavljeno 20.000 najboljih srpskih ćeri. Sa RS ne sme niko da licitira, da se igra, da je deli, a ne daj bože da je prepušta neko drugi. Ovog momenta, lično smatram da Republiku Srpsku najbolje čuva Milorad Dodik.

Bonus video:

Espreso intervju - Jadranka Joksimović