ZAŠTO NE SLAVIMO PRAVI DAN NEZAVISNOSTI: Na današnji dan desilo se nešto vrlo važno za Srbiju, ali svi smo to zaboravili

13. jula pre 140 godina Srbiji je međunarodno priznata nezavisnost na Berlinskom kongresu 1878. godine, ali taj dan gotovo da više niko i ne spominje, a kamo li proslavlja.

Berlinski kongres bio je jedan od najznačajnijih međunarodnih skupova, na kome se od 64 člana Berlinskog ugovora, osam odnosilo na Srbiju. Tog dana Srbija je postala 27. nezavisna država na svetu. Bio je to veliki trijumf srpske neformalne diplomatije predvođene Jovanom Ristićem.

Srbija je do tada bila osmanski vazal, zbog čega nije bilo dopušteno njenom predstavniku da učestvuje u odlučivanju skupa. Ristić je u susretima s predstavnicima velikih sila iznosio argumente u prilog rešenju "Srpskog pitanja". Uputio je i Memoar Bizmarku, predsedniku Berlinskog kongresa, u kome je predstavio u najkraćem vekovne težnje srpskog naroda. Nepopustljivost suprotstavljenih po "Srpskom pitanju" dovela je do usijanja polemiku, koju je Bizmark prekinuo pitanjem "Zar svetski mir zavisi od srpskih granica?"

Tom prilikom Ristić se zahvalio čelnicima velikih sila što su ga saslušali i podržali zahteve Srbije, što je bilo presudno da bi se odbacio ranije nepravedan "Sanstefanski ugovor".

Iako, Sanstefanski sporazum nikada nije sproveden u delo, imao je dalekosežne posledice za Južne Slovene i njihove odnose s Rusijom. Do trenutka potpisivanja ovog sporazuma knez Milan bio je odan Rusiji, videći u njoj branioca Srbije, no nakon što je uvideo loše uslove za Srbiju, a koji su se nalazili unutar Sanstefanskog sporazuma, odlučio je da gleda samo interese svoje države.

Naime, Sanstefanski sporazum, zadovoljio je većinu zahteva Crne Gore, ali je izazvao otpor Rumunije i Srbije. A, Bugari su bili i više nego zadovoljni. Neravnopravan tretman balkanskih naroda, pogoršao je njihova unutrašnja suparništva i time počeo da ih udaljava od "saveznika" Rusije. Sporazum je Srbiji dao nezavisnost, ali je ispunio tek delić njenih teritorijalnih zahteva.

Nakon toga, Jovan Ristić diskretno je i obazrivo izveo zaokret ka austrijskoj spoljnoj politici. Zatražio je austrijsku zaštitu i podršku, dobivši je bez uvrede za Rusiju, na koju je i dalje računao tokom svoje bečke misije i na Berlinskom kongresu, na kome je kako smo gore naglasili izvojevao nezavisnost za Srbiju i nadomestio nepravdu koja joj je bila učinjena Sanstefanskim sporazumom.

Zašto danas, ipak, ne slavimo 13. juli kao Dan nezavisnosti?

Više je razloga za to.

Jedan od njih je to što se u srpskoj istoriji Berlinski kongres nije uvek doživljavao kao apsolutno, ili u dovoljnoj meri pozitivan istorijski događaj, iako je Srbiji ponudio mnogo bolja rešenja od prethodnog Sanstefanskog mira pod patronatom Rusije. Pre svega zbog tadašnje sudbine Bosne i Hercegovine, koja je kao protektorat pala u ruke Austrougarskoj i time osujetila ideju za ujedinjenjem tamošnjih Srba sa maticom i obesmislila napore tamošnjih ustanika u doba srpsko-turskih ratova koji su neposredno prethodili.

Drugi razlog, koji se uveliko nadovezuje na prvi jeste to što se Berlinski kongres shvata kao zaostavština obrenovićevske vladavine, što na kraju 19., a početkom 20. veka samo po sebi predstavlja nešto negativno, ako imamo u vidu osporavanje proaustrijske politike koja je vođena, koja je bila jedna od posledica Kongresa i koja je, na kraju, i stvorila nezadovoljstvo što će dovesti do smene dinastija.

Ono što je apsurdno u celoj ovoj priči jeste to što neki državni simboli potiču upravo iz tog perioda obnove nezavisnosti i obnove Kraljevine Srbije - grb i himna.

Što se tiče nekih "savremenijih razloga" za zanemarivanje ovog datuma, njih treba potražiti u turbulentnoj istoriji 20. veka.

Nezavisnost koju sada Srbija uživa, a koja je obnovljena 2006., nije nezavisnost za koju se borila, ona ju je zatekla.

Srbija je nezavisnost dala kao zalog u izgradnji zajedničke države, koja se kasnije raspala.

Bonus video:

Espreso intervju - Borko Stefanović

(Espreso.co.rs)