TITOV TAJNI PLAN ZA LIKVIDACIJU JUGOSLAVIJE: Još 1971. Kardelj je priznao da je projekat zajedničke države propao!

Hrvatski novinar Darko Hudelist u svom feljtonu za "Jutarnji" pisao je rukopisima čuvenog istoričara Dušana Bilandžića, u kojima je, kako se navodi, predvideo raspad Jugoslavije.

On je analizirao najintrigantniji i najkontroverzniji Bilandžićev rukopis unutar celoga njegovog bogatog opusa. U njemu se, kako je primetio Hudelist, daje pravo srpskim nacionalistima u tumačenju Titove/Kardeljeve ostavštine i raspada SFR Jugoslavije.

Hudelist navodi nekoliko teza kako bi to dokazao, a one , metaforički rečeno, čine “kičmu” tog Bilandžićevog rukopisa.

Prvo, Tito je, po Bilandžiću, doista “mrzeo” Srbe, u najmanju ruku zazirao je od njih i ujedno ih se plašio. Zato je, tokom svoje vladavine, i micao na stranu, tj. politički uklanjao, najjače i najutjicajnije predstavnike srpskog naroda u najužem vodstvu KPJ i države, uključujući Blagoja Neškovića (1952.) i Aleksandra Rankovića (1966.)

Drugo, način na koji je Tito politički eliminisao Rankovića - po Bilandžićevom opisu - prilično je dvosmislen i, u suštini, nemoralan. Tito je najpre hteo da ga diskvalifikuje kao srpskog nacionalistu, ali kada baš niko od vodećih srpskih/crnogorskih političara u vrhu Partije i države nije bio spreman podržati takvu optužbu (pa čak ni Svetozar Vukmanović Tempo, kao jedan od najvećih titovaca u vodstvu SFRJ), Tito se odlučio za scenarijo br. 2, u kojem je Rankovića eliminisao tako što mu je “natovario na vrat” aferu prisluškivanja.

Treće, Bilandžić u svom rukopisu prihvata srpsku tezu (svojevrsnu žalopojku) da zbog poraza srpskih partizana 1941. (pad Užičke republike) Srbija nije imala “legitimnu” delegaciju na Drugom zasedanju AVNOJ-a 1943., kada je osnovana nova Jugoslavija. Nego su njeni delegati - kako piše Bilandžić - “bili iz partizanskih jedinica koje su krajem 1941. prebegle u BiH”. Iz toga, naravno, implicitno proizlazi zaključak da Srbija na tom vrlo važnom i istorijskom političkom skupu, na kojem su udareni temelji nove, federativne jugoslavenske države (podeljene na šest republika, s tzv. avnojskim granicama, koje će u Ustavu iz 1974. biti pretvorene u državne granice), nije bila ravnopravno zastupljena.

Četvrto, Bilandžić - pozivajući se pritom i na Edvarda Kardelja, tj. na Kardeljeve reči izgovorene u njihovom poverljivom susretu i razgovoru vođenom 20. maja 1971., u okviru onoga famoznog «naučnog centra» CK SKJ, u kojem je Bilandžić bio direktor - prihvata srpsko gledanje na Kominternu, odnosno srpsku tezu da je KPJ zapravo od Kominterne nasledila strategiju razbijanja Jugoslavije (one prve, Kraljevine Jugoslavije), s ciljem rušenja srpske «hegemonističke buržoazije i njene vojne monarhije», a u kojoj se (kominternovskoj) strategiji i politici kriju uzroci nekih bitnih problema s kojima su se Srbi suočavali i u drugoj, Titovoj Jugoslaviji.

Peto, Bilandžić, štoviše, citira Kardeljeve reči izgovorene 20. maja 1971. - da je taj projekt Kominterne (iz 20-ih), o rušenju Jugoslavije kao “tamnice nesrpskih naroda” “bio realan i istorijski ostvarljiv” - za razliku od (Titova) projekta obnavljanja Jugoslavije, za vreme i neposredno nakon Drugog svetskog rata, koji je, u poređenju s ovim Kominterninim, ispao nerealnim i istorijski neostvarljivim (na duži rok). U tom mu je razgovoru Kardelj ujedno otkrio i pravu, skrivenu bit njegova i Titova projekta ustavnopravne reforme federacije, u razdoblju 1968.-1974. Ovako mu je rekao:

- Što se tiče budućnosti Jugoslavije, mi ćemo sledećega meseca (dakle u junu 1971. - op. a.) izvesti reformu postojeće federacije, a u drugoj, kasnijoj fazi stvoriti konfederaciju, u nadi da će to biti održivo rešenje. Međutim, ako ni to ne osigura normalno stanje i funkcionisanje federacije, Jugoslavija se mora razdružiti, jer u takvoj zajednici nema budućnosti i ona takva ne može opstati.

Drugim rečima, Kardelj je Bilandžiću - po Bilandžićevoj interpretaciji - priznao da su se on i Tito dogovorili da idu u “razdruživanje”, tj. (u srpskoj interpretaciji) razbijanje Jugoslavije, i da je u tome, zapravo, pravi smisao započete reforme federacije, čiji će zadnji čin ili epilog biti donošenje (u biti konfederalnog) Ustava iz 1974.

Ovde, piše hrtvatski novinar, ne bi bilo naodmet pokušati odgovoriti na dva nimalo nevažna pitanja (a koja se nekako sama od sebe nameću).

Prvo, zašto je Dušan Bilandžić ovakvo što napisao i objavio (tada, 2011., četiri godine pre svoje smrti)? I drugo, zašto je taj njegov feljton u Jutarnjem listu prošao bez ikakvih odjeka i reakcija, kao da uopšte i nije bio napisan i objavljen?

Na prvo pitanje možemo dati i “pozitivno” i “negativno” intonirani odgovor. “Pozitivan” odgovor glasio bi da je Bilandžić bio savršeno informisani politički radnik, obaveštajac, analitičar i istoričar (kao što smo to u prvom delu konstatovali, bio je u tesnim kontaktima i s KOS-om), koji je toliko mnogo znao - i na temelju toga svog golemog znanja bio kadar skupiti sve kockice u celovit i koherentan mozaik - da je pred smrt odlučio, prvi put u svome životu, izići u javnost s kompletnom i necenzuriranom istinom, ma kako ona nezgodno i kontroverzno zvučala (u odnosu na hrvatsku javnost). Drugim rečima, broji svoje poslednje dane i godine i nema više što kalkulisati i igrati na sigurno - pa kako bude - bude.

Drugi, “negativan” odgovor Hudelistu je ponudio ključni (neimenovani, iz političko-obaveštajnih struktura) sagovornik iz prvog dela teksta, koji je Bilandžića poznavao u dušu. I mu je, kako je rekao, uočio da Bilandžić u ovome svom feljtonu, u Jutarnjem, ide Srbima “niz dlaku”, a na pitanje zašto je to učinio, da je ovakav odgovor:

- Kao što se onomad, 1972., dodvoravao KOS-u (objasnili smo u prvom delu kako - op. a.), tako se sada, 2011., dodvoravao i Srbima. Voleo je praviti ravnotežu. To što je sada, 2011., rekao Srbima, i o Srbima, to je bilo s pozicije “iznad svega”. To je njegov stil i način komuniciranja - s odnosnom snaga u Jugoslaviji. Jer, on je uvek bio u žarištu. Pred smrt je imao osećaj potrebe za kompenzacijom - i zato je to učinio. Njemu to nije bilo potrebno - gledano samo po sebi - ali on je hteo biti važan do kraja života...

A to kako je taj Bilandžićev feljton objavljen u Jutarnjem listu mogao 2011. proći bez ikakvih odjeka i kontroverzija, posebna je priča.

Prvo, period oko 2010. bio je najgori period za pisanje (i objavljivanje tekstova) o hrvatsko-srpskim odnosima (ali ujedno i najbolji ako se hoće da ti tekstovi prođu što bezbolnije i bez i najmanjeg rizika). U većem delu hrvatske javnosti vladalo je uverenje (sasvim pogrešno, mogli bismo ga nazvati “ahistoričnim”) da ulaskom Hrvatske u vuropsku uniju prelaze u drugi ili treći plan sve teme koje se tiču Srbije i budućnosti hrvatsko-srpskih (srpsko-hrvatskih) odnosa, da je to sada passe i da se Hrvatska sada potpuno mora okrenuti nekim posve drugim i novim (“evropskim”) temama, u kojima Srbija više nije važna ni zanimljiva.

A drugo, tadašnji predsednici Hrvatske i Srbije Ivo Josipović i Boris Tadić pokrenuli su proces dugoročnoga hrvatsko-srpskog pomirenja koji je značajno smirio tenzije i svako ozbiljnije i kritičnije preispitivanje realne prirode i dosegnutog stupnja hrvatsko-srpskih odnosa unapred učinio nerelevantnim (pogotovu na dnevnopolitičkoj razini). Međutim, bila je to samo maska ispod koje se prikrivalo realno stanje stvari.

Čim je u Srbiji došao na vlast Aleksandar Vučić - koji je, za razliku od Tadića, istinski, autentičan zastupnik srpskoga nacionalnog bića (što god ko o njemu mislio) - stvari su se, da tako kažem, “vratile u normalu” (koliko god da se na prvi pogled čine nenormalnima).

Danas je, naime, posve jasno da između Hrvata i Srba još nije rešeno ni pitanje Drugog svetskog rata (Stepinac, Jasenovac), a da o ratu/ratovima iz devedesetih i ne govorimo. “Strategija” Tadića i Josipovića - da je dovoljno sesti na dva-tri zajednička ručka ili večere, pokloniti jedan drugome CD i međusobno se patetički izviniti za sve ružno učinjeno u prošlosti - pokazala se skroz promašenom i jalovom (odnosno, kako mi je to Dobrica Ćosić tada rekao, “operetnom”).

Hudeliste je odneo Bilandžićev rukopis Dobrici Ćosiću u Beograd i zamolio ga za širi komentar, u kojem bi, zapravo, sve što se tiče hrvatsko-srpskih odnosa stavili na sto i, uza sve ostalo, napravili jedan širi popis tema i pitanja za koje obojica smatraju da su praktički nerešiva i da je u njima i oko njih između Hrvata i Srba nemoguće uspostaviti bilo kakav kompromis ili konsenzus, ali, s druge strane, i onih tematskih sklopova u kojima bi se Hrvati i Srbi mogli eventualno (već sada) složiti - pa da to, u nekoj idealnoj projekciji, bude nekakva polazna tačka i putokaz za buduća (za 5, 10, 20 ili 50 godina) preispitivanja odnosa između dva naroda, pa, u najboljem slučaju, i za stvarna, održiva i nefingirana pomirenja.

Ćosića je zamolio da prihvati Bilandžićevu rukavicu i izloži svoje vlastito mišljenje o sadašnjosti i budućnosti srpsko-hrvatskih odnosa. Ćosić je malo gunđao, osetio je da ga Hudelist navodi na tanak led, ali je ipak pozitivno odgovorio njegovu inicijativu.

Kad je pročitao Bilandžićev feljton “Tito i raspad druge Jugoslavije”, Ćosić je dao o njemu ovakvu ocenu:

- Moram vam reći da me Dušan Bilandžić iznenadio radikalnim stavovima o Titu. Ugodno me iznenadio. To je prvi Hrvat, po mom mišljenju, ne računajući Vladu Gotovca i desničare, koji radikalno kritički misli o Titu. Ja istinitiji tekst o Titovoj unutrašnjoj politici nisam pročitao! Meni nije poznata uverljivija, dokumentiranija analiza Titove unutrašnje politike od ove Bilandžićeve. Srbi, vidite, imaju o tim pitanjima partikularne stavove, ili generalno ideološke stavove - kao ja, na primer, koji sam titoizam izjednačio sa samoupravljanjem, odnosno samoupravljanje protumačio kao mimikriju nacionalizma, i to još 1963. Ali ja nisam znao - i niko nije poznavao - taj partijski mehanizam koji je otkrio Bilandžić, konkretne odluke Partije i svih tih plenuma u kojima su Kardelj i Tito vršili te takozvane reorganizacije. Sjajna je Bilandžićeva formulacija da su sve Kardeljeve reorganizacije bile na porazu prethodnih, tj. popravci - tobožnji popravci - prvih rezolucija, prvih deklaracija i prvih ideja. Kardelj se tu pokazuje velikim političarom. On je izvanredan političar, on je prividno demokratskom retorikom uspevao najteže odluke pokriti ideologijom samoupravljanja i opštim tobože ideološkim marksističkim frazama i tezama...

Štaviše, za Bilandžićevu interpretaciju njegova poverljivog razgovora s Kardeljom 20. maja 1971, u kojem mu je Kardelj otkrio prikriveni smisao tada aktualnog projekta ustavno-pravne reforme federacije, Ćosić nije skrivao reči divljenja, ističući:

- Kolosalno priznanje Dušana Bilandžića! Kolosalno priznanje od najvećega historijskog značaja! Alal mu vera! Čestitam na iskrenosti i na poštenju da to zapiše i da to ostane kao dokument...

Dobrica Ćosić je istaknuo:

- Mislim da su hrvatsko-srpski ili srpsko-hrvatski odnosi veoma loši i zabrinjavajući. Ja smatram da je rešenje srpsko-hrvatskog pitanja obostrano važno i da je u interesu i srpskog i hrvatskog naroda da uspostave normalnu, ravnopravnu, poštenu saradnju. Razume se, poštujući činjenice i poštujući istorijske istine. Jer, drama i jednog i drugog naroda je što ne zna istorijsku istinu... Nama, i jednoj i drugoj strani, nedostaje ta istina. Ona je prepuštena novinarima, obično režimskim i pretežno neobaveštenim ljudima, da tumače te događaje po vlastitom uvidu. Mi dosad nemamo nijednu ozbiljnu istorijsku studiju o tim događajima. Imamo samo fragmentarne memoare, kao, na primjer, one Borisava Jovića, Veljka Kadijevića i sl...

Posebno su izdvojilii ovih pet problemskih sklopova: Jasenovac (1), Stepinac (2), agresija na Hrvatsku 1991. (3), interpretacija Domovinskog rata u Hrvatskoj devedesetih (4) i akcija Oluja iz 1995. (5).

Za pojmove “agresija na Hrvatsku” i “Domovinski rat” Ćosić e odmah rekao da ih “ne priznaje” (kao što, po vlastitu priznanju, nije priznavao ni republičke granice u SFRJ kao državne), pa je to ključna razlika i kamen spoticanja odnosa dve zemlje.

- Nepremostiva je (razlika). I onda će generacije morati da podnose te teškoće...

Ćosić je Hudelista iznenadio sledećim komentarom.

- Verovatno sam ja jedan od prvih, ako ne i prvi čovek, koji je - iz srpskog javnog života ovoga vremena, moje generacije - upozorio na pravo hrvatskog naroda da stvori svoju državu! I na ravnopravnost, i na nerazumevanje Jugoslavena, srpskih Jugoslavena, hrvatske nacionalne ideologije. A u tome su im izdašno pomagali hrvatski Jugoslaveni, koji su malobrojniji... Svi smo se nadmetali u jugoslavenstvu, i nije se nikad pravila analiza međunacionalnih odnosa u Jugoslaviji, ona nikada nije ni na jednome partijskom kongresu izvršena, nikada se pošteno i istinito nije o tome govorilo...

Ćosić je bio ljudski dirnut Bilandžićevim nastojanjima da maksimalno razume Srbe i srpske nacionalne probleme i traume, i sada je želeo da uzvrati istom merom, tako što je rekao, i taj svoj stav podvukao debelom crtom, da su hrvatske težnje za uspostavljanjem samostalne hrvatske države bile sasvim O.K. i da je velika srpska zabluda bila u tome što to nisu razumeli, nego su Hrvatima na tome zamerali i optuživali ih.

Dobrica Ćosić je - sa svojim statusom “oca srpske nacije” i najvećeg srpskog nacionalista u drugoj polovini 20. veka - već tada, u maju 2011., jasno i glasno podržao pravo hrvatskog naroda da ima svoju državu.

Ćosić je - odgovarajući na Hudelistovo konkretno pitanje: “Ko je u Hrvatskoj, početkom devedesetih, vodio rat? - rekao:

- Rat je vodila Jugoslovenska armija. Opkoljeni garnizoni i rat protiv Jugoslovenske armije. Nesreća je i tragična srpska politika u tome što je prihvatila Jugoslovensku armiju i što je sudjelovala u obrani te Jugoslovenske armije, pa se i uključila u taj rat.

Hudelist je pitao i ko se tačno u taj rat uključio, a Ćosić je odgovorio:

- Srbi, Miloševićeva politika. To je njegova politika, jugoslovenska, koja se pretvorila u nacionalnu i nacionalističku. Ja smatram da to - ta obrana Jugoslavije 1991. godine - teško tereti Srbiju, odnosno srpsku državnu politiku... Tragedija je Srba i srpskog naroda, odnosno Miloševićeve politike, što je prihvatio tu hipoteku Titovu, najznačajniju i najkobniju Titovu ustanovu, vojsku...

Hudelist je primetio i da je Ćosić bio u kontaktu sa Miloševićem, na šta mu je srpski pisac odgovorio:

- Kako da ne. S Miloševićem sam sarađivao i oštro ga oko ovoga kritikovao. O vojsci. On je meni govorio: “Mi drugačije ne možemo, nemamo s čim da branimo Srbe. Hrvati su se naoružali pre početka.” On se pozivao na to da je Špegelj naoružao Hrvate, a da mi, Srbi, nismo naoružani. I da mi moramo da koristimo vojsku, JNA.

Na pitanje da da lični komentar o ulozi JNA u ratu u Hrvatskoj 1991., Ćosić je rekao:

- U mom prvom susretu s načelnikom Generalštaba JNA Životom Panićem, koji je bio komandant u Vukovaru, moje prvo pitanje bilo je: “Pobogu, generale, zašto ste srušili Vukovar? I zašto se ratovali za Vukovar?” Bio sam tada predsednik SR Jugoslavije i u tom našem prvom susretu, kad sam ga pozvao na referiranje, ja ga odmah pitam to, a on pocrveni, zbuni se, neprijatno mu pitanje, pa mi kaže: “Gospodine predsedniče, da li vi znate da osvajanje jednoga grada traje dve godine, ne znam koliko, a ja sam taj grad osvojio, oslobodio od ustaša, za 40 dana.” Ja kažem: “Niste ga oslobodili, nego ste ga razrušili!”

Ćosić je na to dodao:

- Takođe sam bio i veliki protivnik uznemirivanja Hrvatske u Dalmaciji, odnosno rata za Dubrovnik. Mislim da je to jedna velika - nije greška, nego velika nesreća, jedan težak čin srpske, jugoslovenske vojske, uz participaciju crnogorskog rukovodstva. Tu je Crna Gora išla na ujedinjenje s Hercegovinom, išla je na osvajanje Hercegovine, pa je išla na Dubrovnik zajedno s Jugoslavenskom vojskom, i učinila te grdne štete... Tu je, u stvari, najborbeniji bio Milo Đukanović.

Sve to, naravno, ne znači da Dobrica Ćosić, u razgovoru sa Hudelistom, nije bio vrlo kritičan prema politici HDZ-a devedesetih, a posebno prema vojno-redarstvenoj akciji Oluja iz 1995. . Politiku HDZ-a 1990. na 1991. okarakterisirao je “ne samo proustaškom nego i ustaškom”, rekavši pritom:

- Ta antisrpska politika bila je toliko intenzivna da je ona izazvala strah kod Srba od ponavljanja genocida. I razume se da se Krajina, kao partizanska i kao neposredno ugrožena, s preživelim ostatkom naroda koji nije malen, pobunila. E sad, ta pobuna je, po mom mišljenju, loše vođena, ekstremno vođena, i s jedne i s druge strane. Od HDZ-a da očisti Srbe...

A što se Oluje tiče, to, po Ćosiću, nije bilo oslobođenje Hrvatske, nego proterivanje Srba iz Hrvatske, uz ovu argumentaciju:

- Hrvatska nije legitimisala taj svoj čin davanjem srpskom narodu prava na samoupravu, političke slobode, nego je govorila o proterivanju neprijatelja, agresije, velikosrpstva... Nijedna demokratska ideja nije bila izrečena od strane Tuđmana i vodstva HDZ-a, odnosno Vlade Hrvatske, čak ni demagoška. To je izvršeno brutalno ustaški, cela ta akcija. Evo, danas čitam u novinama, negde je pronađeno, da je u koloni ubijeno dve hiljade ljudi koji su bili u povlačenju. Dve hiljade ljudi - to nije manji zločin od srpskog zločina ubijanja zarobljenih muslimana...

Bez ikakve dileme, Oluja je jedna od onih hrvatsko-srpskih tema oko koje je čak i teorijski nemoguće uspostaviti zajednički naziv, jer zadire u identitet jednog i drugog naroda, i s tim se, smatra Hudelist, moramo pomiriti.

U drugom delu razgovora Dobrica Ćosić i novinar su definirali tri tačke u kojima bi se Hrvati i Srbi mogli složiti (ako već nisu), a to su: kritički stav prema Jugoslaviji - doduše, svatko sa svoga stajališta (1), kritički stav prema Titu - također svako iz svog ugla (2) i osuda četništva (3).

O Jugoslaviji mi je Ćosić rekao:

- Ja smatram da je za srpski narod kobno prihvatanje Jugoslavije... Smatrao sam da je srpsko insistiranje na jugoslavenstvu i na Jugoslaviji teška i opasna zabluda...

Za Tita je rekao sledeće:

- Tito je najveća istorijska ličnost hrvatskog naroda, i on je u stvari omogućio stvaranje hrvatske države. On je po ideologiji autentičan kominternovac.

A o četnicima rekao je ovo:

- Ja četništvo smatram talogom, mračnim, otrovnim talogom srpskog naroda - to ravnogorsko četništvo, koljačko četništvo. To je najveća sramota i najveće zlo srpskog naroda. Ja toliko prezirem i toliko se stidim četništva da sam, dok sam bio Jugoslaven, uvek pisao, govoreći o neprijateljima: prvo četnici pa tek onda ustaše... Bilo je jedno vreme (u ratu - op. a.) kad u Zapadnoj Moravi seljaci nisu mogli da se kupaju od leševa (žrtava četničkog terora - op. a.), usmrdelih leševa. Morava je tekla i nosila te leševe. Pa žene više nisu mogle da peru onaj grubi veš, posteljinu, u Moravi, od straha od tih leševa.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs/Jutarnji.hr)