BRANISLAV LEČIĆ: Demokratska stranka je pala, nije nokautirana, ali je u NOKDAUNU! Treba joj ŠOK kao što sam ja! (VIDEO)

Branislav Lečić, jedan od tri kandidata za predsednika Demokratske stranke, bio je gost Espreso intervjua nedelje. Sa Lečićem smo pričali o kandidaturi za ovo mesto, zašto da glasaju za njega, šta će prvo promeniti ako postane lider ove stranke, kako da se povrati poverenje u Demokratsku stranku, zašto misli da je on pravi izbor za ovo mesto, zašto je bolji od druga dva kandidata, da li postoji rivalitet između njih, gde je i u čemu grešilo prethodno rukovodstvo DS...

Lečić nam je pričao zašto je savez sa Đilasom dobra ideja, šta koči opoziciju da se ujedini, ako ne bude predsednik da li će se povući iz politike, zašto ga prozivaju na društvenim mrežama i pitaju se kakvu perspektivu DS ima sa njim, otkud mu snaga da se kao vrhunski glumac bavi politikom, zašto je menjao stranke od '91. zbog čega mu mnogi zameraju i tvrde da nije veran jednoj ideji, trpi li gluma zbog politike, ko je najbolji srpski političar u poslednjih 30 godina, kako bi rangirao od najboljeg ka najgorem sledeće političare Mloševića, Koštunicu, Đinđića, Vuka Draškovića, Tadića, Dačića, Nikolića, Šešelja, Vučića...

Pogledajte video intervju sa Branislavom Lečićem:

Kandidat ste za predsednika Demokratske stranke. Zašto da glasaju za vas?

- Zato što Demokratskoj stranci treba šok, kao što sam ja. Pala je, nije nokautirana ali je u nokdaunu, i sad, da ne bismo sačekali onaj završni broj 10 što znači da smo igubili meč, potrebno je da je neko snažno digne, da se sve ono što je bilo stavi u drugi plan, i da se pojavi novo lice Demokratske stranke, baš u prvom, da bi percepcija DS bila potpuno na nov način. Ja sam spreman da svoj celokupni rad, imidž i sve ono što sam stekao decenijama dam u funkciju preobražaja Demokratske stranke. Tačnije rečeno, demokratska ideja ponovo mora da zaživi u Srbiji i da pokušamo da snažnom opozicionom borbom, u nekakvom savezu ili nekakvoj koaliciji, sa svima koji su raspoloženi da se suprotstave ovoj koaliciji na vlasti, ili ovom režimu udruženi.

Šta ćete prvo promeniti ako postanete lider DS?

- Prva stvar koja je neophodna je organizacija na nov način. Stranka mora da funkcioniše sa daleko bržim načinom odlučivanja, i jačom komunikacijom između najosnovnije ćelije - mesnih odbora, do samog rukovodstva. Samo pod tim uslovom stranka će pravovremeno reagovati i stati na stranu svih onih ugroženih pojedinaca, ne moraju biti samo članovi DS, nego i bilo kom ugroženom građaninu, na način da gubi posao, da gubi šansu, da biva oštećen, fizički ugrožen. Mi kao stranka moramo to da zaštitimo, da stavimo u prvi plan te pojedinačne primere ne bi li sprečili bilo koju drugu akciju, koja postaje univerzalna i postaje apsolutistički način ponašanja koji ugrožava slobodu prava i svega onog što nam pripada.

Rezultati na prethodnim izborima pokazali su da su ljudi izgubili poverenje u DS. Kako to povratiti?

- Ljudi su izgubili poverenje, ne samo u Demokratsku stranku, već da je iole moguće ponovo rasplamsati onu vatru koja je neophodna da ova država najzad postane stabilna, da u nju uvedemo sistem koji će svi poštovati, koji će dati šansu svim građanima da nađu mesto i u životu i u tom društvu kome svi zajedno pripadamo. A što je najvažnije, izgubili su poverenje da će inteligentni, mladi, pametni ljudi zahvaljujući obrazovanju steći svoje pozicije ovde i želeti da formiraju porodicu i produže vrstu, što direktno utiče na natalitet i egistenciju i opstanak ove nacije i samog društva. Odlaze napolje, beže, već u 8. razredu razgovaraju o tome gde će, da li imaju neke rođake u Australiji, Kanadi, severnoj Evropi ili nekoj drugoj zemlji koja će im omogućiti da ostvare svoje snove, odnosno da se zaposle i da žive. To je poražavajuće za jednu zemlju, to moramo da zaustavimo i sprečimo, i zato vidim svoj glavni zadatak u ovoj kandidaturi da Demokratska stranka svojim potencijalima da lični primer da je angažman u politici neophodan pametnih, odgovornih ljudi koji ulažu u stranku svoju karijeru i kredibilitet, a ne da su došli u stranku da stvaraju karijere. To je ono što fali Srbiji, to je davno zaboravljeno, na pola puta ostavljeno. svaka demokratska promena nije uspela ukoliko nije do kraja završena, ova nije.

Postoji li rivalitet između vas i druga dva kandidata za ovo mesto, gospođe Čomić i gospodina Lutovca?

- Postoji svakako. U svakom takmičenju postoji rivalitet. Samo što ja poštujem i jednog i drugog kandidata. Oni su članovi Demokratske stranke kao i ja, i uvažavamo se međusobno. Mogu otvoreno da kažem da je gospođa Čomić bila sjajan poslanik dugogodišnji u Skupštini, isto tako i predsednik političkog saveta u bivšem mandatu Zoran Lutovac je dobro radio svoj posao. U ovoj konkurenciji za ovo mesto, smatram da sam u prednosti iz jednog razloga, da sam bolje rešenje, zato što stranka koja je doživela sve to što je doživela traži promenu i u formi i u nastupu. Ono što je svakako moja prednost je što znam da motivišem i pokrenem ne samo stranku i ljude u njoj, nego da napravim most između stranke kao političke organizacije i javnosti, a svaka stranka postoji zbog glasača. U ovom slučaju je bitno projektovati biser i ideju koju DS ima, zbog koje je i napadnuta, i zbog čega je i vlast i opozicija za nju zainteresovana, jer ona nosi poreklo demokratije, ona je semenište i tvorac demokratije u ovoj zemlji. Taj vrednosni sistem koji ona u svom programu ima, u načinu ponašanja, a vidite da su i ovi izbori demokratski način, stabilizaciju demokratije u ovoj zemlji jedino ona može da ostvari. Zato je važno da se u ovom trenutku pojavi onaj čovek koji će uspeti to da odradi na način da građani to što pre i brže prepoznaju, da se ne bismo još uvek motali oko cenzusa. To više sebi ne smemo da dozvolimo, jer je to opasnost da nestanemo sa političke scene, da nas, možda našu ideju, našu baklju preuzme neko drugi, koji u ovom trenutku, prema mom mišljenju nemaju kapaciteta za to. Ja tu, čak mislim i na neke pokrete. Pokreti su uvek kratkoročni, oni su slabog daha. U ovom trenutku je jako važno ponovo steći potencijal, da se građani i uopšte opozicioni politički faktori vode, a građani ne samo zavode, kao što je slučaj sa vladajućim režimom, nego stvarno vode u pravcu stabilizacije društva u kome želimo svi zajedno da živimo i da ostvarimo sve svoje ambicije i želje.

Gde je i u čemu grešilo prethodno rukovodstvo Demokratske stranke?

- Suviše meki zubi. Za opoziciju to je nedozvoljeno, pogotovo ne za trenutak u kome se nalazimo, za projekciju vladajuće koalicije na vlasti, apsolutističkog režima koji je dominantan, oblika ponašanja koji je zasejao i posejao strah u građane. Ne samo građane kao građane, koji su naravno izloženi tom načinu ponašanja po raznim osnovama kako na poslu tako i u životu, nego i ljudi koji bi trebali i profesija koja bi trebala da zadrži pravo i slobodu, kao što su mediji, kao što su neki drugi politički faktori koji su u konkurenciji sa vladajućom koalicijom. Generalno, u društvu je zavladao jedan način ponašanja koji je samo svođenje svega na interes, na puki interes i opstanak, ali na opstanak u društvu u kome nema motivacije i vere da se društvo može promeniti i da može da ga nadahne i individualizacija i projekcija različitih pogleda na stvarnost koja mogu negde u zajedničkom imenitelju da predstavljaju ozbiljan politički potencijal za realizaciju upravo te vizije te stvarnosti. To je zaboravljeni Zoran Đinđić i njegov program, i ja upravo svojim angažmanom i svojom kandidaturom želim da ga vratim u fokus, jer tamo je sve zapisano. Ako bi čovek počeo da ga čita, ozbiljno politički da ga prezentuje u javnosti, u svakodnevici i u političkim nastupima, mislim da bi se jako dobro čuo i da bi građani to itekako brzo prepoznali kao sopstvenu snagu i počeli da prepoznaju DS kao mesto u kome mogu da realizuju upravo te želje i ambicije.

Najavili ste savez sa Đilasom, ako postanete predsednik DS. Zašto je to dobra ideja?

- Savez sa opozicijom i svim opozicionim snagama je neminovan da bismo mogli uopšte da konkurišemo postojećoj vlasti na bilo kojim izborima lokalnim i republičkim. U ovom trenutku izbori u DS-u definišu tu stvar, ali ja mislim da smo mi u ravnoteži, a ne da budemo poniženi na način da dođemo i da na neki način prosimo ili da budemo jeftino kupljeni. Prodaja i kupovina ne dolaze u obzir. Trgovina ovde mora biti izbačena. Mislim da na ovim izborima DS-a, zakazanih za 2. jun, postoje dve struje, ona koja želi da kraćim putem dođe do vlasti, a to je neminovna kohabitacija. Ja na to ne pristajem, mislim da je to izdaja stranke i njenih osnovnih postulata postojanja. Druga je meni mnogo bliža, ali ipak ima jedan element koji mi se ne sviđa, a to je da budemo jeftino u celoj priči, jer ja smatram da u ovom trenutku sa Đilasom, ali i sa svakim drugim treba da razgovaramo ravnopravno. To znači da budemo partneri u dogovoru, a ne da budemo nešto što je dug, zato što je on bio u situaciji ili neko od njegovih, a ja mislim da takvih ima u stranci koji su spremni da svoju političku karijeru zidaju van Demokratske stranke sa njom. Znači, da stranka bude ulog da bi se zidala neka druga politička karijera u savezu ili u nekom frontu, udruženja opozicije. Demokratska stranka ima sama sopstveni identitet i potencijal. Ja nastojim da se sa svojom kandidaturom postavim ispred tog potencijala da ga zaštitim, da ga motivišem, regrutujem i kao takav nastupim potpuno ravnopravno, partnerski u razgovor i sa Đilasom i sa svim drugim mogućim kandidatima za ujedinjenu opoziciju.

Šta koči opoziciju da se ujedini?

- Izgledaće pretenciozno, ali ja smatram da je rešenje u Demokratskoj stranci. DS ima i taj potencijal, ima infrastrukturu, ali mora da ima i političku odluku za takvu stvar. Ono što je u ovom trenutku očigledno za ove izbore, i ja se nadam se da će kandidati biti dovoljno osvešteni da to shvate i da biraju onu opciju koja Demokratsku stranku vraća u njeno sedište, u njen izvor, u ono što joj je misija, zbog čega je osnovana, da poveruje u sebe. Opet kažem, možda će izgledati pretenciozno, ali ja sam stvarno predstavnik toga, jer ja ulažem svoje ime i svoju karijeru. Nisam došao u stranku kada je ona na vlasti, da bi baštinio neki kapital ili neku poziciju, meni to ne treba, čak mi ne treba ni ideja o tome da ja pravim neku karijeru, ako sam predsednik DS, u smislu budućnosti, kao premijer ili predsednik, to nije moj fokus. Moj fokus je da postoji stranka koja je u stanju da kao motor promene, nezaustavljive promene, nestaje, ne koči, ne sklanja se u ćošak, nego bude pogon za prepoznavanje najkvalitetnijih ljudi i u stranci i u Srbiji i van Srbije u svetu, koji bi bili u stanju da Srbiju svojim angažmanom, svojim potencijalom na pozicijama koje su važne, dovede do stanja da ona bude ravnopravna u evropskom okruženju.

Ako ne budete predsednik DS, kako ćete to shvatiti? Da li ćete se povući iz politike ili makar iz DS-a ukoliko vas ne izaberu za lidera?

- Ne. Ja sam ušao u DS verujući u njenu ideju i u ono šta je njena misija. Tako da nema nikakvog povlačenja, naprotiv, ima samo rada i doprinosa da mi uspemo. S tim što može da se desi, to ne mogu da predvidim, naravno, ja se neću tako ponašati i ne bih se nikada tako ponašao, da eventualno kao pobednik diskvalifikujem po nekoj osnovi ili skrajnem svoje konkurente. Namerno sam stvarjući tim u Demokratskoj stranci rekao da je moj tim cela DS. Ja mogu da sklopim tri, četiri različita tima koja bi mogla reprezentativno da predstavljaju DS-u, ali nije mi to ideja, namerno sam stavio da mi je i potpredsednički kandidat u redovima Gordane Čomić, znači u njenoj ekipi, a to je Sreta Malinović, koji ima jedan patriotski duh koji je neophodan Demokratskoj stranci, a isto tako imam i kandidata koji je bio bivši ministar u Zoranovoj vladi, a to je Šumarac koji je u timu Zorana Lutovca. Znači, ja imam svoj tim, ali imam i ljude izvan njega. Poruka je vrlo jasna, moj cilj je da objedinim ceo potencijal, reprezentaciju Demokratske stranke i da onda delajući tako najzad pomirimo sve antagonizme, sve sukobe i sve struje. Nijedna struja ne treba da trpi zbog toga što je neko pobedio.

Prozivaju vas na društvenim mrežama. Nebojša Krstić se na primer pita kakvu perspektivu DS ima sa vama? Šta vi kažete?

- Perspektiva je vrlo jednostavna, ona je skrajnuta u ćošak, zatamljena, ponižena, uvređena, po mnogo čemu i nepravedno sa nekim etiketama, koje apsolutno ne stoje, zato što je DS zaista tvorac demokratije u ovoj zemlji. Na kraju krajeva, ako hoćete, sadašnji režim, pa čak i cela koalicija na vlasti, sve te partije su tu zahvljujući Demokratskoj stranci. Naprednjačka stranka je uzela politiku Demokratske stranke i sad je ona kao nosilac barjaka za ulazak u Evropsku uniju, znači za ulazak u civilizaciju. Nećemo ulaziti u tu analizu, ali je očigledno da je tako. Dakle, šta mogu da mu kažem? Mogu da mu kažem da ću stranku da izvučem na ono mesto koje joj pripada. Ona u stvari mora da postane tačka okupljanja i celokupne opozicije, i ne samo to, ona je i infrastrukturno i ideološki iliti u svojoj samoj biti, kako ja to zovem - biseru koji ona neguje i čuva, ona je ta koja mora da ponese ideju demokratije, nastavku reforme i demokratizacije društva. Mislim da za to ima potencijala, ali je u isto vreme i motivaciona stranka i zato smatram da je savremeni lider danas motivator, koji je u stanju da motiviše i članove partije, ali i da motiviše glasače, a isto tako da motiviše i sve opozicionare, da se udružimo, objedinimo i da predstavljamo silu koja je nezaobilazna u političkom životu Srbije.

Otkud vam snaga da se kao vrhunski glumac bavite politikom, i tu u nekoliko stranaka od 1991. do danas?

- Imam dva razloga. Prvi razlog je sebičan i reći ću ga otvoreno - moja deca. Ne želim da mi deca odu iz ove zemlje sa ambicijom - jaošto smo ovde rođeni, idem tamo negde da tražim svoju sreću. Imam troje dece, imam dva sina, jedan je na pravima, ćerka je pošla mojim putem i imam malog Lava koji sada polazi u školu. Ne bih voleo da mi se desi da mi deca kažu: "Tata šta si ti učinio da bi nama ova zemlja bila, zaista kuća?" Ja hoću da se borim za to i ovaj moj angažman je, bez obzira kako se završi, signal mnogim ljudima, ako me čuju, a ja mislim da ipak moramo da zadržimo minimum sluha, da kao odgovorni ljudi bez obzira da li smo uspešni, da li smo na poziciji ili nismo, da li smo ostvareni do kraja ili nismo, ali ako razmišljamo moramo da imamo odgovornost za svoju decu i da kažemo, čekajte pa šta smo mi uradili da se uspostavi jedan sistem koji omogućava da naša deca zaista nađu svoju sreću i život i produže vrstu. Mislim da je nacija u pitanju, da je opstanak naroda u pitanju. Zaista to mislim. To je jedan razlog, to je privatni razlog. Drugi razlog je što naravno kroz moju decu prepoznajem i generaciju koja odlazi, koja nalazi sreću tamo negde. To je zapanjujući luksuz za jednu zemlju kao što je naša, zato što naši građani finansiraju njihovo školovanje svojim poreskim obavezama, bez obzira što su negde privatni fakulteti. Generalno školstvo je jeftinije, nego što u samoj svojoj završnici daje onome ko je završio, znači i znanje i vreme. Umesto da taj naučeni čovek, osposobljen čovek živi i stvara ovde, on odlazi negde napolje. Mi finansiramo bogati svet sopstvenim parama, odričući se svoje inteligencije i mladosti. To je nedozvoljivo. To nije pitanje etike i morala, to je jednostavno suprotno svakoj logici, to je zločinački akt prema sopstvenoj zemlji. Što znači da sami sebe unižavamo, upropaštavamo za veke vekova. To ne sme da se desi. Moramo, pre svega da afirmišemo Demokratsku stranku, onda samim tim i opoziciju, da je udružimo, da konkurišemo režimu i da budemo faktor koji će stvoriti nastavak reformi u pravcu da zemlja bude stabilna i da bude interesantna i politički i ekonomski i kulturološki kao mesto i kuća ne samo za život onih rođenih ovde, nego i onih koji su rođeni u inostranstvu, a pripadaju našoj zemlji, da se vrate i svoje znanje ovde ulože.

Zašto ste menjali stranke, odlazili iz DS kod Čede, pa kod Batića, pa pravili svoju stranku, pa opet se vratili u DS? Mnogi vam to zameraju, tvrde da niste verni jednoj ideji, upoređuju vas čak s Majom Gojković?

- Nikada nisam menjao ideju. Svako ozbiljan, ko zna šta ja radim, zna. Nijednog momenta nisam odustao od ideje koju sam delio sa Zoranom Đinđićem, a to je promena društva, ozbiljna promena društva i pretvaranje Srbije u modernu, ozbiljnu i stabilnu demokratsku državu. Tako da sve ovo se bazira na tu vrstu promene koja je otprilike, slikovito rečeno, ovakva: Ako ja krenem iz Vranja za Beograd, pa mi neko zaustavi taj autobus, nek je autobus partija, u nekom manjem mestu usput i kaže evo sad smo na cilju, naravno neću ostati u tom autobusu, nego idem dalje. Ceo moj umetnički život bio je ovakav, ja sam želeo da svoju umetnost, u stvari svoj politički život, umetnički život je jasan on je ostvaren, nego sam ulagao sopstveno ime da bi podržao neku partiju ili nekog lidera sa željom da se obavi ovaj posao koji sam sanjao zajedno sa ljudima prve demokratske vlade i sa Zoranom Đinđićem. Ali, kada neko to ne radi, kada radi ličnih i egoističnih interesa zaustavlja taj autobus na mestu koje nije moj cilj, ja ću ako treba ići peške do cilja, zato što ja idem ka cilju, a ne interesuju me forme. Ali, u ovom slučaju da budem jasan, Demokratska stranka je uvek bila utočište, napravio sam jedan mali krug, ali taj krug nikada nije bio suprotan nijednoj jedinoj stavki, niti ideji unutar programa Demokratske stranke i nema šanse da bilo kada opet promenim partiju.

Trpi li gluma zbog poltike?

- Kako da ne. Ovde u ovoj zemlji svako ko hoće da ima svoju misao i da ima određeni stav, svoj stav je neko ko trpi. Ja to želim da ukinem. Ovaj moj angažman predstavlja i tu vrstu aktivnosti u politici koja će dozvoliti da ljudi imaju svoj stav, svoje mišljenje, a da zbog toga ne trpe konsekvence, jer to je odluka konzervativnog i zatvorenog društva u kome ljudi prestaju da misle, prestaju da saopštavaju ono što misle i ukidaju mogućnost da se na isti problem ili na neki problem u životu koji je na putu, rešava kolektivnim umom, tačnije rečeno stvaranjem više pogleda koji će na kraju dovesti do zajedničkog rešenja, iza koga svi stojimo. Ja tvrdim da se danas biti čovek, a to pratim ceo život, uspostavlja ovako to što misliš govori, a to što govoriš radi. Nikada nisam odstupio od toga. Svako ko misli drugačije, može slobodno da dođe i da mi saopšti istinu u lice, pa ćemo da vidimo da li je u pravu on ili ja, ili ona.

Ko je najboji srpski političar u poslednjih 30 godina?

- Nažalost, više ga nema. To je bio Zoran Đinđić. Siguran sam da je postojanjem njega, kao političara u nekom dugovečnom smislu, da je promenio nekoliko mandata, mogao da stabilizuje ovu zemlju. Ova zemlja bi bila stabilna i demokratska i sve ovo što danas živimo bi bile dečije bolesti.

Kako biste rangirali sledeće političare od najboljeg ka najgorem: Mlošević, Koštunica, Đinđić, Vuk Drašković, Tadić, Dačić, Nikolić, Šešelj, Vučić?

- Stavljam na prvo mesto Đinđića jer sam video kako je mislio i kako se ponašao. On je stvarao tim tako što je birao sebi ravne ili bolje od sebe. Tako treba da radi lider. Delegirao je odgovornost. Nikada nije mišljenje koje je bilo čak i suprotno njegovom eliminisao, uvažavao ga je, slušao je protivnika, a nije ga eliminisao, pa je posle tri dana bio u stanju i da prizna grešku, ali i da nastavi da bude protiv te misli, ako smatra da je on u pravu. Iza Đinđića bih mogao da stavim Tadića. Nije dovoljno uradio, suviše se zagledao u sebe i suviše je zakasnio u procesu, opustio se. Nije shvatio da reforma mora da se nastavi svom žestinom dalje. Milošević zbog koga smo stradali, smatram da je bio suviše podložan politici u samoj kući sopstvene žene i da je neke šanse za Srbiju prosto prokockao i doveo nas u situaciju da budemo i bombardovani i da budemo na crnoj listi i prosto trpimo ozbiljne posledice sveta. Danas političar ne može da bude neko ko samo prati program svoje partije, nego mora da bude neko ko razmišlja kada i kako strateški da se ponaša u odnosu na konstelacije u svetu, usklađujući time i ponašanje sopstvene zemlje, to jeste štiteći interese sopstvene zemlje i pronalazeći način kako da ih u interesu velikih ipak udene. Vuk Drašković je jedna pojava koja je u datom trenutku bila hristolika. U trenutku kada smo u komunizmu bili zavedeni, poniženi, potcenjeni i pritisnuti, on se pojavio da politički razbudi narod. Slobodno se može reći, da je on u toj svojoj prvoj misiji bio jako važan i potreban, ali onda se pojavljuju neke druge stvari koje nisu bile ni malo civilizacijske po onom kako ja vidim politiku da je čovek dogovora, da je čovek lojalan, nego se osećalo prisustvo njegovog ega u svemu i želja da dominira. To ga je uvelo u neke ozbiljne političke promašaje, pa je zato sada na margini politike. Koštunica je lik, kako ga je na jednom mitingu nazvao Zoran Đinđić, trut. Čovek koji je verovatno promišljao dobre stvari za Srbiju, nemam u to sumnju, ali nije bio pripadnik one ekipe demokrata koja je u stanju da transformiše Srbiju na moderno. Mislim da je suviše u njegovoj politici dominirala ideja kako i na koji način da spreči uticaje koji su postojali u svetu da se stvari dese na štetu. U tom smislu bi se moglo reći da je na štetu, uslovno rečeno štitio zemlju od raspada, ali nije dovoljno moderan i fleksibilan političar koji je mogao da igra tu igru tako uspešno da na kraju baštinimo rezultat, a to je moderna Srbija, koja je ekonomski napredna i prosperitetna do te mere da stvarno provocira i okolinu, a i da provocira građane u njoj da budu što bolji. Ima jedna senka, koja me jako smeta, a to je da je na neki način svojim ponašanjem omogućio i atentat. Ne mogu da kažem da je to radio direktno, jer takve stvari zaista ne znam. Ali, atmosfera koja je tolerisana vezana za stanje pobune JSO-a je bila nekako kohabitaciona sa tom pričom da se Zoran Đinđić sa političke scene ukloni. Najveći simbol za Dačića je vidra. On je sposoban političar, lako se uklapa, a i na neki način uspeva da sa svojom idejom ili sa svojom partijom kakva je da je, da se provuče. Mislim da je jedna od najvećih grešaka Tadića bila savezništvo, formiranje vlade sa SPS-om, gde sam se ja i odaljio od DS-a u tom trenutku i približio LDP-u. To je moja priča iz prošlosti, misleći da će Čedomir Jovanović biti taj koji će promeniti, nastaviti ono što je započeo Zoran. Ispostavilo se da to nije uspelo, zato što je Čeda verovatno bio opterećen, to sada ne dokazujem samo ja, nego i njegovo političko mesto u Srbiji, interesnim razmišljanjem da od svoje partije napravi firmu. Što se tiče drugih političara, kao što je Šešelj na primer, on je jedan snažan, ekstremni politički klovan. To je do te mere jako da izaziva, naravno, senzaciju, pažnju, kao i svaki takav artist, koji i zasmejava i zastrašuje. On je izabrao taj žanr, jedinstvo komedije i tragedije u sebi i on u tom smislu uspeva. On izaziva određenu pažnju, sad što nije u jednom ozbiljnom monitoringu sagledan njegov politički rezultat, kao što vidite i on je nizak, znači da njegova ideja nije prijemčiva za većinu, jer su se mnogi otreznili i više im taj šou ne odgovara, nego hoće praktične rezultate, koji zemlju mogu da povedu, a i njihovu egzistenciju u toj istoj zemlji u pozitivnom pravcu. Nikolić je čovek koji se pomalo čini zalutalo. On meni ne izaziva negativne emocije, on je meni čak simpatičan. Ali, njegovo snalaženje u smislu šta mu se sve desilo, nije u potpunosti poklopljeno sa onim šta on kao političar zrači. Šteta, zato što ne mislim da je loš čovek. Što se tiče Vučića, on je jako ambiciozan političar, energičan i može mu se slobodno priznati da je inteligentan i da ove kategorije ima. Šta Vučiću, koji je kao političar potreban Srbiji fali? Fali mu jedno duboko unutrašnje poštenje, da politiku ne shvata kao snažno sredstvo za ostvarivanje svih svojih ambicija i želja, jer kultura se izražava time što te svoje ambicije i želje ne treba ni u kom slučaju da budu vidljive, do te mere da postanu agresivne, da postanu na neki način neukusne. Kada počnemo od toga da je prisustvo u medijima tako veliko i konstantno, onda za svakog čoveka, koji ima bar malo ukusa to je nepristojno. Vučić ne zna šta je suštinski lider. Suštinski lider je neko ko delegira odgovornost. On mora da osposobi da se ovde formira sistem, a ne da dominira njegova pamet i njegov lik i njegovo delo, jer to više liči na retrogradne sisteme Josipa Broza i ambicije Slobodana Miloševića. Takvih ambicija ima uvek i biće ih uvek, da jak ego ne dozvoljava da se bilo ko približi, vine, nego je on sudija svega i svačega. To je onda jedan sistem, koji kao i u firmi zavisi od šefa, jednog čoveka i onda ako šefa nema ili mu se nešto desi sistem propada. Ne, upravo je suprotna i obrnuta priča. Danas Srbija mora da ima sistem koji ne zavisi od jednog čoveka, čak ni od jedne strukture, niti od jedne grupacije, niti od jedne partije. Ona mora da zavisi od uređenih institucija, koje funkcionišu po jasnim pravilima i da omoguće konkurenciju kvaliteta. Srbija tek kada se oslobodi od tog pritiska, kada razvije individualnost, slobodu, ukloni strah i kad počne da isijava ono gde je najbolja, a to su dokazali sportovi, individualne aktivnosti i u umetnosti i u ekonomiji i u politici. Svugde po svetu nalaze se ljudi, gde kada im sistem ponudi afirmaciju i ostvarenje, oni ostvaruju vrhunske rezultete. To treba da se desi i u Srbiji. To mora da uradi neko ko je na vrhum jer riba od glave smrdi. Sistem je takav, kakav je vrh. On se regrutuje, samo se preslikava. Vučićev apsolutizam se preslikava u ponašanje kompletne strukture društva, što znači da je svaki šef veliki šef, autoritarac, a svaki ispod njega je ponižen, a taj ponižava sledećeg i tako redom. Tu nema ničeg drugog osim ćutanja, slušanja, poniženja, robovskog osećanja i eksplatacije, što je najgore i manipulacije i samo projektovanje interesnih sfera. Na kraju, možemo zaključiti da kada se Vučićeva vladavina završi, da neki budu spremni i za ozbiljnu robiju.

Bonus video:

Predsednik Skupštine grada Nikola Nikodijević, Espreso intervju