ZVONE CRVENI TELEFONI U EVROPSKOJ UNIJI ZBOG SUKOBA SRBIJE I HRVATSKE: Ok, drugari, sad bi bilo DOSTA!

U Skoplju, na sastanku inicijative Brdo-Brioni, Kolinda Grabar-Kitarović i Aleksandar Vučić gotovo da nisu razgovarali. Susret dvoje predsednika bio je srdačan, ali dijaloga nije bilo jer se Vučić pojavio neposredno pred početak skupa i otišao s njega čim je sastanak lidera zemalja Inicijative Brdo-Brioni završen, piše zagrebački Globus.

Evo i nastavka teksta, koji prenosimo:

"Vučića je ponajviše u Skoplju zanimao odnos Srbije i Kosova, te kosovsko neispunjenje osnivanja Zajednice srpskih opšina, a druge teme, poput one o zaoštravanju hrvatsko-srpskih odnosa, ionako nisu bile na dnevnom redu.

I dok je skup u Skoplju prošao bez dijaloga dvoje protagonista politike pomirenja koja je zapala u slepu ulicu, na diplomatskom polju istovremeno se vodila dramatična bitka koja je imala odjeka i u međunarodnoj zajednici.

- Ovo hrvatsko-srpsko prepucavanje kao da je došlo naručeno za jednu i drugu stranu. Plenkoviću je trebalo da pokaže čvrst stav i zadovolji stranačku desnicu nakon ratifikacije Istanbulske konvencije, a Vučiću da nedopuštanjem da se "ponižava" Srbija ublaži činjenicu što će Srbima uskoro morati da saopšti da je Kosovo zauvek izgubljeno - rekao je jedan strani diplomata u Zagrebu nakon sastanka lidera zemalja regije u Skoplju.

Ali, koliko god sve izgledalo kao dobro režirana predstava na kakve smo poslednjih dvadesetak godina itekako navikli, ovaj put je nervoza među Evropljanima bila veća nego pre. Zvonili su telefoni u kabinetima političara, evropski predstavnici su upozorili i jedne i druge da je “sada dosta”. Evropi je već preko glave sukoba Hrvata i Srba, Srba i Albanaca, Bošnjaka i Hrvata, Slovenaca i Hrvata i koga sve ne na ovim trusnim područjima.

Hrvatska predsednica Kolinda Grabar-Kitarović takođe nimalo nije bila sretna što se ponovno zakuvalo na relaciji između Beograda i Zagreba. Činilo se u jednom trenutku da će inicijativa što je pozvala Aleksandra Vučića ipak biti korak napred, bez obzira što je u trenutku ugrozila vlastiti rejting među desničarima. Računala je na taj rizik, a onda je sve palo u vodu, brže nego što je i krenulo uzbrdo.

Kada su jednog srpskog političara upitali je li sve bilo režirano s njihove strane, odgovor nije znao da nađe.

- Vidite, mene takođe čudi što se Vojislav Šešelj gotovo svakodnevno pojavljuje na svim mogućim televizijama, pa i onima koje su bez sumnje sklone politici Aleksandra Vučića. S druge strane, teško da bi Aleksandar Vulin toliko solirao i pomeo sve što je do tada pozitivno učinjeno. Dakle, teško mi je reći je li sve režirano, ali tako izgleda - kažu.

Vučić sve ove poslednje dane pokušava na sve moguće načine da pripremi građane na loše vesti iz Evrope i Amerike, koje kažu da neće biti ništa od ulaska u EU ako ne dođe do priznanja Kosova. Uzalud žalbe da svet Srbiju ne voli, očito se istorija ponavlja kao i u slučaju Hrvatske kada je jedan od glavnih uslova bila bespogovorna saradnja s Hagom. Tada je to značilo da se Ante Gotovina pojavi na sudu, što se na kraju i dogodilo i nakon čega je nastavljen proces pregovaranja. Da toga nije bilo, ni od ulaska Hrvatske u EU ne bi bilo ništa.

Sada se Srbima događa isto, ili će na ovaj ili onaj način priznati Kosovo ili će pregovori s EU stati. Brisel ima vremena koliko hoće, ionako više nikome od evropskih država nije do proširenja, pa je sada na Vučiću da povuče presudan potez. Ako to učini odmah, Srbija će nastaviti evropski put, ako se to ne dogodi, sve će stati ili stajati kao do sada.

Pljuskom iz Zagreba, kada je Vulinu zabranjen ulazak u zemlju, bila je bačena još jedna rukavica od strane suseda i zato se Beograd odlučio na protivmere. Dugo su većali koga će staviti na crnu listu, a prvi predlog bio je da to bude šefica diplomatije Marija Pejčinović-Burić. Vučić joj nije zaboravio da je upravo iz njenog ministarstva, nekoliko dana pred dolazak u Zagreb, stiglo upozorenje da nije vreme za posete. Beograd je to pročitao i kao natezanje Banskih dvora i Pantovčaka, jer se svim silama želeo umanjiti značaj da jedna tako značajna inicijativa o pomirenju Hrvata i Srba dođe od predsednice.

Na kraju je izbor pao na generala Damira Krstičevića, po onoj “oko za oko”, kako je to govorio sve radikalniji Ivica Dačić, koji bi se u slučaju nastavka diplomatskog rata takođe mogao naći na listi. Verovatno do toga neće doći, ali je i teško prognozirati sledi li zatopljenje. Vučić je tako poentirao kod sopstvene javnosti, prepustivši Ani Brnabić, srpskoj premijerki, da iz njene radionice izađe predlog o Krstičeviću, iako svi znaju da je to odluka šefa države.

S druge strane ovaj diplomatski mali rat nikako nije naštetio ni Andreju Plenkoviću. Kao što se i očekivalo, Istanbulsku konvenciju su svi zaboravili, pa su predviđanja desničara da je to “početak njegovog kraja” pala u vodu. Premijer je ponovno povukao potez kojim je vratio veru i među svojim desničarima da je čvrst i odlučan, pogotovo prema Srbiji.

Samoj predsednici nije preostalo mnogo manevarskog prostora. Solidarizirala se s Krstičevićem, iako ni njihovi odnosi nisu bajkoviti. Još nedavno, baš uoči dolaska Vučića, kada je ministar odbrane tražio izvinjenje, poslala mu je packu neka se svako bavi svojim poslom. Sada je rekla da je o celom slučaju Krstičević najbolje rekao. Bilo kako bilo, hrvatsko-srpski odnosi ponovo su u slepoj ulici, samo što se u ovom slučaju od jednog koraka napred, susreta dva predsednika u Zagrebu, otišlo tri unazad.

Sve ovo ostavilo je u drugom planu hrvatsko-slovenski spor oko granice i Nove ljubljanske banke. Plenković je poručio da slučaj nikako nije nerešiv, ali i ponovio ono na što sadašnja garnitura u Ljubljani nikako ne pristaje, a teško da će i nova nakon izbora. Slovenci predlažu evropsku medijaciju, a Brisel za sada takođe ćuti. Sigurno je samo to da treba da prođu izbori kako bi se videlo je li moguća uopšte neka inicijativa da se problem barem započne rešavati, iako treba biti veliki optimista za to.

Ipak, postoji jedna bitna razlika u sadašnjim nesporazumima između Zagreba i Beograda i Zagreba i Ljubljane. U slučaju Hrvatske i Slovenije obe države su “u klubu”, članice EU i NATO-a, dok to Srbija nije. Zato Dačić uzalud poziva EU da dodeli “crveni karton” Hrvatskoj, a kao šef diplomatije trebao bi znati da se to naprosto ne može i neće dogoditi. Ulaskom “u klub” Hrvatska je u prednosti, to je pragmatična činjenica koju treba prihvatiti. Tako će biti i kada dođe na red pitanje granice između Hrvatske i Srbije i ako Beograd zaista želi u EU, trebalo bi mu biti u interesu da se smire tenzije.

Sa Slovencima je drugačije, a sada više ni oni nemaju prednost kao u slučaju dok je Hrvatska pregovarala o ulasku u EU. Pretnje da će zaustaviti ulazak Hrvatske u šengenski prostor su neozbiljne, jer to je interes cele Evrope i nova ucena Slovenije nikako ne bi bila prihvaćena.

Tako je i u slučaju Hrvatske i BiH, te stalnih upozorenja Bakira Izetbegovića da Hrvatska nema pravo da gradi Pelješki most dok se ne reši pitanje granice. Priča je to za lokalnu upotrebu, Hrvatska gradi most na svojoj teritoriji i svakako tu Izetbegović ne može ništa.

Ali, da je sve više sporova Hrvatske i njenih suseda, to je tačno. Treba biti posve iskren i priznati da Hrvatska u mnogim slučajevima jeste u pravu, ali da joj dugoročno ne ide u korist ako će dobiti epitet problematične male države EU koja se svađa sa svima. Krajnje je zanimljivo kako su se Austrijanci postavili prema Hrvatskoj kada je reč o obeležavanju događaja gde su se ujedinile i desnica i levica zamerajući hrvatskim desničarima da taj skup koriste kao najveće okupljalište neonacista u Europi.

Austrijska desnica tako pokušava sa sebe sprati slične kvalifikacije, prebacujući lopticu u tuđe dvorište, a Hrvatska, balansirajući između svojih radikala koji su u manjini i demokratske javnosti koja je u većini čini štetu sama sebi. Očito, vreme je da se Hrvatska jasno postavi prema nasleđu prošlosti, pre svega onom vezanom za NDH i ustaštvo, jer bi u protivnom mogla otvoriti još jednu bolnu epizodu nesporazuma s obližnjim državama, ovaj put Austrijom.

Iz Skoplja je predsednica ponovno poručila da je potrebna bolja koordinacija i saradnja nje i premijera. Nije to prvi put da predsednica poziva da se usaglase stavovi oko spoljne politike, što uostalom od predsednice i premijera nalaže i Ustav. Ovako neki ponovno vide da i u slučaju spora sa Srbijom nije bilo pune koordinacije i da je možda sve moglo ići drugačije da se više razgovaralo. Ali, oni koji drže stranu Banskih dvora opet kažu da je sama predsednica, preko svog izaslanika u Jasenovcu Ivana Zvonimira Čička, ponovno pokrenula bolnu priču oko Jasenovca krajnje nejasnim prijedlogom da međunarodna komisija “izbroji” jasenovačke žrtve.

Predlog su s podsmehom dočekali i mnogi istoričari, pa je pitanje je li ga trebalo uopšte iznositi u trenutku kada se opet kvare odnosi s istočnim susedom i po pitanju te vruće teme. Sam premijer nije se dao navući na tanak led, a samo poručio da se treba striktno pridržavati austrijskih zakona. Ali, to je samo jedna epizoda koja ima refleksije i na spoljnopolitičkom planu kada je reč o stavovima koje zastupaju Kolinda Grabar-Kitarović i Plenković.

- To da postoje u Hrvatskoj dve, često neusuglašene spoljne politike, primećuje i sve veći broj evropskih političara. Za Hrvatsku to nije dobro - kaže naš sugovornik, strani diplomata koji je već duže vreme u Hrvatskoj. Tvrdi da to treba što pre skinuti s dnevnog reda, jer Hrvatsku vrlo brzo čeka i predsedanje Evropskom unijom, što je ozbiljan posao i veliki izazov.

- Bilo bi loše da Hrvatska preuzme predsedanje, a istovremeno ima problema sa svim svojim susedima - navodi se.

Bonus video:

Aleksandar Šešelj, intervju

(Espreso.co.rs / Jutarnji.hr)