ALEKSANDAR ŠEŠELJ: Mitinga u Hrtkovcima će biti, nema osnova da ga zabrane! I JA BIH GAZIO HRVATSKU ZASTAVU, šta je tu sporno? (VIDEO)

Poslanik Srpske radikalne stranke Aleksandar Šešelj bio je gost Espreso intervjua nedelje. Sa Šešeljem smo pričali o incidentu - gaženju hrvatske zastave i psovanju hrvatske delegacije koji je izazvao njegov otac Vojislav Šešelj, o mitingu u Hrtkovcima, da li će se ipak održati uprkos zabrani ministra Stefanovića..

Šešelj nam je ispričao kako se osećao kada je njegov otac otišao u Hag, s obzirom da je tada imao 10 godina, kao i kakvo je bilo odrastanje bez oca, šta mu je tada najviše falilo, kako doživljava posao poslanika u Skupštini, koga najviše ceni od političara, a da nije član SRS, kakvo sećanje ima iz perioda kada je formirana Srpska napredna stranka, da li bi i on palio i gazio hrvatsku zastavu, šta misli o Zoranu Đinđiću, a šta o Slobodanu Miloševiću...

Pogledajte video intervju sa Aleksandrom Šešeljem:

Poslednjih dana Srpska radikalna stranka i Vaš otac Vojislav Šešelj su u centru pažnje kako zbog gaženja Hrvatske zastave i psovanja hrvatske delegacije, tako i zbog zakazivanja mitinga u Hrtkovcima, kako vi gledate na sve ove situacije?

- Meni najviše smeta, pogotovo od ovih koji nas napadaju, to izrazito licemerje, prvenstveno mislim na Demokratsku stranku (DS), zato što, to je jedna organizacija koja je možda najmrtvija od svih političkih organizacija trenutno u Srbiji. Niti imaju jedan organ koji nešto funkcioniše, ne zna se ko je tu ni predsednik, ni potpredsednik stranke, ali su se oni nešto mnogo brzo mobilisali da što pre bace ljagu na Srpske radikale, na Vojislava Šešelja. Dakle, licemerje mi smeta u tome što nisu ni reči rekli kada je Ramuš Haradinaj oslobođen, nije im smetalo ni kada je Naser Orić oslobođen, a kao i Gotovina, Markač i Čermak. Dakle, ljudi koji su proterali 250.000 Srba, ljudi koji su klali i svedočili, čak i pisali u svojim knjigama, kao što je Haradinaj objavio knjigu u kojoj je do tančina opisao kako je izvršavao sve svoje zločine, to im ništa nije smetalo. Sve im je bilo u kontekstu tog pridruživanja Evropskoj uniji, da se što više Srbija dopadne Evropi, dok im sad odjednom smeta Vojislav Šešelj. Jednostavno oni nemaju drugi način da se izbore sa nama. Oni bi voleli da mi ne postojimo. To je, po mom mišljenju, jedno fašističko ponašanje. Zabranjivanje političkih stranaka, to samo smo videli kod fašista.

Kako vi gledate na gaženje hrvatske zastave i psovanje hrvatske delegacije. Je li vi mislite da je to u redu?

Čekajte, ako Hrvatska kao neofašistička država od 90-tih godina je u stanju da protera 250.000 Srba, ako je u stanju da više hiljada pobije, ako je u stanju da građani, Srbi koji žive danas u Hrvatskoj, žive kao građani drugog reda, ne mogu da rade ni u trafici i moraju ceo život da nose taj žig na sebi kao da je to nešto loše. Ako se srpski poslanici u Hrvatskom saboru kažnjavaju zato što pričaju na srpskom jeziku, zašto da mi odajemo počast hrvatskoj zastavi? Pod tom istom zastavom je, dakle, izvršen genocid nad Srbima ne tako davno. Zašto bi mi to radili, zašto bismo se mi ponižavali? Čemu to sve?

A kako gledate na zakazivanje mitinga u Hrtkovcima?

Isto tako. To je više problem u medijima, nego što, postoji bilo kakav problem oko tog mitinga. Mi imamo u svim sremskim selima, pogotovo u Hrtkovcima i u Rumi, dakle, imamo mitinge svake godine u svakoj kampanji. I u Hrtkovcima smo imali miting svake godine, više puta.

Neki to posmatraju kao otvorenu provokaciju, a šta vi kažete?

Ja ne vidim bilo kakvu provokaciju u tome.

Nego?

Mi smo uvek jako lepo dočekani tamo, celo selo uvek izađe na naš miting i ne samo u Hrtkovcima, nego i u Kukujevcima, Šimanovcima...

Pa, hoće li se miting održati?

Pa, ne vidim razlog da se ne održi.

Ministar Stefanović je rekao da neće biti mitinga.

Ministar Stefanović prvo mora da nađe pravni osnov da bilo šta zabrani, ne može samo da radi ono što mu padne na pamet.

Da li se vaša ideologija u bilo čemu, makar i u najmanjoj sitnici, razlikuje od ideologije vašeg oca?

Ideologija nije neka privatna stvar, ideologija je stranačka stvar. Dakle, svi članovi SRS su prihvatili ideologiju srpskog nacionalizma i to sprovode u političkom životu. Ne može pojedinac da ima neku posebnu ideologiju. Ovde su na političkoj sceni političke stranke, ne pojedinci.

Dobro, znači slažete se sa vašim ocem u svemu?

Zašto se ne bih složio?

Čega se sećate u danu kada je vaš otac otišao u Hag? Imali ste 10 godina, ako se ne varam. Šta vam je rekao pre nego što je otišao?

Iskreno da vam kažem, ne mogu da se setim, bili smo na aerodromu, videli ste te snimke. Dakle, nekako mi je to izbledelo iz sećanja. Znam samo da mi je bilo jako žao zbog svega toga, ali to mi je nekako jedino sećanje na taj deo.

S obzirom da je tamo proveo 12 - 13 godina, kako je bilo odrastati bez njegovog prisustva? Šta vam je tada najviše falilo?

Mi smo bili u kontaktu i moja braća i ja smo ga posećivali tamo, bili smo u kontaktu telefonom. Imali smo te neke situacije, koje nikome ne bih poželeo, kao što je štrajk glađu 28 dana, i kad god bi pozvonio telefon mi smo mislili da će sad da bude vest kako je umro. Dakle, dan kad su se javili da su mu zahtevi prihvaćeni, tad mi je bilo najveće olakšanje.

A kada se vratio u Srbiju?

Pa, kad se vratio u Srbiju, digla se slična halabuka kao što se digla sada. Dakle, kao da se, ne znam šta dogodilo. Valjda treba neko da bude srećan, srpski narod treba da bude srećan što se neko vratio odande. Pogotovo što je već neka opšta stvar da je Haški tribunal jedan politički sud, čiji je osnovni cilj da svu krivicu za krv i raspad i građanski rat u bivšoj Jugoslaviji svali direktno na srpski narod. To možemo da vidimo gledajući samo presude i uopšte praksu Haškog tribunala. Mislim da srpski narod ne priznaje ni presude Haškog tribunala, niti da smatra relevantnim nešto što se uradi. Mogao bih da pričam do sutra koliko je to nepravedno i koliko to nema veze sa pravom i pravdom. Dakle, nekom sudu bi trebalo da bude cilj utvrđivanje sudske istine, a ne utvrđivanje krivice ili bilo kakvo stvaranje pomirenja u tzv. regionu, makar ono bilo i nasilno.

Veliku pažnju u medijima je izazvao vaš tvit prošle godine, "svaka čast Slobodanu Praljku". To ste napisali na Tviteru, kada je Praljak popio otrov u Hagu. Šta ste tačno tada mislili? Da li je on prema vašem mišljenju heroj?

Ne. Ja samo mislim da je to jedan čin za poštovanje. Dakle, ja nemam nikakvo mišljenje o Slobodanu Praljku do tog čina. Jednostavno mislim da je to za poštovanje. Čovek koji očigledno za sebe misli da je nevin, da nije kriv, ima dostojanstvo, ima samopoštovanje. Shvata kakav je to sud. Dakle, ne možemo mi da budemo selektivni pa da kažemo to je dobar sud kad osudi Hrvate i kad oslobađa Srbe ili obrnuto, kad je taj sud nepravedan u celini. Ja samo mislim da je to jedan cilj za poštovanje. A podsetiću vas i na ovo licemerje o kom sam vam pričao ranije, dakle da Aleksandari Jerkov, smeta da bude u istoj prostoriji sa nekim koje navodno osuđen za neke ratne zločine. Međutim, ni to nije tačno. Mogla je da pročita nešto pre nego što je to rekla. Nije joj smetalo što je taj Jandroković što dolazi u Srbiju, koji je u Hrvatskom saboru održao minut ćutanja za tog istog Praljka. Dakle, taj Praljak kada se ubio vi ste u Hrvatskom saboru imali minut ćutanja. Isto tako osuđen, u istom sudu kao ratni zločinac. Kakvi su to onda aršini? Ali oni su Hrvati, oni su u Evropskoj uniji i onda je to dobro.

Poslanik ste u Skupštini od prošle godine. Kakvo vam je to iskustvo? Kada ste znali da će politika biti vaš poziv ili je to možda bio logičan sled?

Ja nikad nisam planirao, ni znao da će politika da bude moj poziv. Ja sam uvek, otkad sam napunio 18 godina i ranije gledao da što više doprinesem SRS i to sam radio i na mesnom odboru i na opštinskom odboru. Učestvovao sam u izbornim kampanjama proteklih sedam godina, već sam tri puta bio kandidat. Treći put sam izabran. Nisam bio izabran u onom prvom turnusu, nego sam kada je jedan od naših poslanika preminuo, drugi je podneo ostavku, a treći nas je izdao i promenio stranku, ali je na kraju vratio mandat. I tek sam tada postao poslanik. Iskustvo mi je za sada solidno, što me niste gledali u Skupštini?

Mnogi smatraju da je politika koju propagira SRS politika koju treba ostaviti u prošlosti, da je sad ipak došlo vreme za modernije, drugačije stavove po svim poljima, a št vi kažete, s obzirom da ste mladi i da ipak pripadate radikalima?

Podsetiću vas da je istorija učiteljica života. Dakle, vi ne možete bez prošlosti da saznate ko ste vi zapravo. Vi treba da gledate svoju istoriju i da izvlačite pouke. Ne možete sada da kažete to ništa nema veze, hajde da mi vidimo šta ćemo sad i kako ćemo. Na taj argument možemo da uhvatimo sve što je pred nama u nekom tom političkom životu. Dakle, možete da kažete da je Kosovo i Metohija prošlost, možete da kažete da je Republika Srpska prošlost i Crna Gora da je prošlost. Sve može da bude prošlost. Ja mislim da je to pogrešno! A sa druge strane, o tome kakva je čija politika odlučuju isključivo građani na izborima i to je jedini sud. A ovi drugi akteri koji se pojavljuju u medijima, ne treba to da ih zanima.

Koga od naših aktuelnih političara najviše cenite, a da nije član SRS?

Ne znam, s tim ste me sad malo zatekli. Što se tiče vladajuće koalicije?

Ne mora vladajuće, može i opozicije.

Zaista ne znam šta bih vam rekao. Cenim neke političare koji imaju prosrpski stav, iako nisu u istoj stranci. Od onih koji su u vladi, trenutno mi na pamet pada, Nenad Popović. Moram da kažem i Miloš Jovanović, takođe. Izuzetno ga cenim. On je bio moj profesor. Mislim da je on iskren, on je Srbin. On je čovek koji zaslužuje poštovanje.

Šta znači prosrpski stav? Šta je za vas patriota, a šta nacionalista?

Tu nema neke prevelike razlike. Pokušavaju tu reč nacionalizam, koja je inače jedna od civilizacijskih tekovina iz Francuske revolucije da stave u kontekst nečeg lošeg. Ja to ne smatram, ne mislim tako. Mislim da je ono što treba da bude osnovni polazni stav u politici patriotizam i nacionalizam. Dakle, ljubav prema svojoj domovini i gledati da se svojoj državi i svom narodu obezbedi što je moguće veća dobrobit. Mislim da to treba da bude polazna tačka svake političke stranke.

Kad je formirana Srpska napredna stranka imali ste 15 godina. Sećate li se kako ste se tada osećali?

To je bilo iznenađenje za mene. Više su me iznenadili ti ljudi i njihova spremnost da zbog svog interesa, što bi se reklo da prodaju veru za večeru. I na kraju se pokazalo kako to nije ta stranka, nego je to postala stranka koja ima neku politiku, ideologiju i politički program Liberalno - demokratske partije Čedomira Jovanovića i Nenada Čanka itd. Mnogo su nekako prozapadniji i više su spremni da odu ka proevropskoj politici, nego što su to bile demokrate pre njih, ali nekako su uspeli da zadrže biračko telo koje je bilo prorusko, koje je bilo nacionalno. I to je jedino što je tu kuriozitet. Inače, ljudi su kvarljiva roba, što bi Njegoš rekao - Poturče se plahi i lakomi.

Kako sada gledate na te ljude, sa ove distance?

Mi imamo različit stav u odnosu na ljude koji su se ogrešili o stranku, stranačku imovinu i ovi koji nisu. Ne možete vi da zabranite bilo kome da bude član bilo koje stranke ili da se naljutite na nekoga ko nije sa vama u istoj stranci. Ali o nekim stvarim uopšte ne treba da bude razgovora. Na primer, kada neko ukrade mandat, isto je kao kada bih ja sada vama ukrao novčanik, nema nikakve razlike. To ne sme da bude nešto što je normalna stvar u Srbiji. Čak i po Ustavu to nije tako. Nego je Demokratama tako odgovaralo, misleći da će ostati na vladavini do kraja života, ako se naša stranka pocepa. Oni su uveli tu praksu da je poslanik vlasnik svog mandata. To bi možda imalo smisla, ako bi sistem bio većinski neproporcionalni, a ovako ljudi glasaju za stranku ili čak konkretnije za lidere stranaka. Dakle, nikad ne glasaju za te pojedince, koji se posle prave da su vlasnici mandata. To je ono što nama smeta. Smetaju nam ljudi koji su upadali u naše opštinske odbore, koji su krali našu stranačku imovinu i koji su krali naše mandate, a o ostalim stvarima... Ne možete da se naljutite na nekog što nije zajedno sa vama u stranci.

Kakav je vaš stav prema paljenju i gaženju zastave Hrvatske ili bilo koje druge zemlje? I, da li biste vi palili ili gazili hrvatsku zastavu?

Što da ne. Ja mislim da je to jedan politički stav. To se dešava na svim političkim skupovima, svuda na svetu. U Americi je do skoro postojao pokret Okupiraj Vol Strit, koji ne samo da je palio američke zastave usred Njujorka, nego je palio i Obamine slike. Dakle, to je izražavanje političkog stava. Ne znam šta je tu sporno.

Kada bi neko palio srpsku zastavu, kako biste reagovali?

Sve je izražavanje političkog stava. Meni bi to smetalo. Ne bih dozvolio da se to desi u mom okruženju. Ali ne znam kako bih to mogao da zabranim! Pokušao bih to da sprečim, kada bi to bilo u mom okruženju.

Šta mislite o Zoranu Đinđiću, a šta o Slobodanu Miloševiću?

Mislim da je Zoran Đinđić čovek koji je bio izabran za kolonijalnog upravnika Srbije. Dakle, kada je došao na vlast, došao je na vlast preko Zapadnih vojnih sila i bio je kao takav njihov instrument ovde u Srbiji. Inače, pre toga je bio jedan od glavnih mafijaških bosova u Srbiji. To ste mogli da vidite iz toga ko su bili njegovi prvi saradnici. Kakav je to čovek, ako su njegovi saradnici bili Čume, Čeda, Beba, Zoran Živković, Krmivoje, Kolesar, Kostić. To su sve ljudi koji su kriminalci, koji su ojadili Srbiju. Kakav to može da bude čovek? Meni smeta taj kult koji se gradi. I ja smatram da je on bio jedna loša pojava na srpskoj političkoj sceni, a sa druge strane imam i lični animozitet prema njemu, budući da je direktno rekao Karli del Ponte - vodi Šešelja i više ga ne vraćaj, što je ona objavila u svojoj knjizi "Gospođa tužiteljka".

A o Slobodanu Miloševiću?

O Slobodanu Miloševiću imam podeljeno mišljenje, iz razloga što mislim da u vreme kad je bio na vlasti nije dovoljno branio i nije zastupao, i nekako je pravio previše te greške vezano za srpski nacionalni interes, u vremenu tog nekog istorijskog rastakanja Jugoslavije, što je napustio Republiku Srpsku, Srpsku Krajinu, što je više voleo da ga tapšu po ramenu, da bude faktor mira i stabilnosti, nego da uradi nešto konkretno za srpski narod. To mu se na kraju obilo o glavu. Ali pouku nisu naučili drugi koji su došli posle njega. Uporedio bih njega s Viktorom Janukovičem, donedavnim predsednikom Ukrajine, koji je isto tako mislio da će da bude dobar sa Evropljanima, da će da bude dobar sa Zapadom, da Ukrajina može da bude članica Evropske unije. A kada je video da je on u stvari tu samo instrument, da će samo da posluži, onda je shvatio kakvu je grešku napravio i morao je da pobegne. Sad je on tamo persona non grata u Ukrajini, tako je i Milošević kad je bio ovde. Mi njemu zameramo mnogo štošta, prvenstveno toga što se tiče Republike Srpske, Srpske Krajine, Kosova i Metohije, ali i unutrašnje ekonomske situacije. S druge strane ne možete da ostanete nemi, što se bar mene tiče, da ne budete ponosni na njegovo držanje u Haškom tribunalu. Kakav je bio tamo, zaista je zastupao Srbiju, srpske interese u vreme kad su ga svi napustili. Bio je sam. Zato stvarno mora da mu se oda priznanje.

Bonus video:

Nikola Šainović, intervju