SAŠA JANKOVIĆ: Putinu je u interesu da Balkan bude nestabilan, ČIR KOJI NE DA MIRA EU!

Predsednik Pokreta slobodnih građana Saša Janković, u intervjuu za Jutarnji.hr pričao je o hrvatsko-srpskim odnosima, o napetosti između ove dve strane, o incidentu sa hrvatskom delegacijom i liderom radikala, kao i njihovom napuštanju Srbije, "sedenju na dve stolice" odnosno odnosu Srbije sa Rusijom i EU i mnogim drugim temama...

Zašto su hrvatsko-srpski odnosi u ”permanentnoj napetosti”, bez pomaka i želje da se oni poprave? Radi li se o tome, po vama, da nijedna od sadašnjih vlada ne želi da popravi odnose jer i jednima i drugima za ”unutrašnju potrebu” odgovaraju loši odnosi?

- Naše zemlje, narodi, građani, taoci su politike kontrolisanog konflikta. Većina političara na vlasti ili su stekli moć u vremenu ratnih sukoba ili su politički ili, čak, biološki naslednici tih ljudi. Ovdašnji narod, ali neretko i deo međunarodne zajednice plaše samim sobom: “Ako nas ne pustite da vladamo kako hoćemo - nastaće haos, rat". Za neupućene, u fusnoti njihovog obraćanja stoji – koji ćemo sami napraviti.

U odnosima Hrvatske i Srbije jedna od glavnih stvari je različito viđenje nedavne istorije, za koju - kako kaže Aleksandar Vulin - svako ima svoju istinu. Može li da postoji ”hrvatska” odnosno ”srpska istina” i kako doći do one prave istine?

- Jedna je istina, samo ima mnogo strana, a da biste je saznali, morate ih pogledati sve i shvatiti celinu. Kod nas se gledaju pojedinačne strane istine. A istina u celini je, mislim, porazna za sve. Gotovo svi narodi sa prostora bivše Jugoslavije – od Slovenaca, preko Hrvata, Bošnjaka, Srba, Crnogoraca, Albanaca... treba da spuste glavu zbog događaja iz konflikata tokom devedesetih. Pričam o narodima, a ne građanima jer svi mi, nažalost, imamo nacionalne države. Kada bi naša vlast pustile istoričare, faktografe, dokumentariste, nevladine organizacije da rade svoj posao i medije da to sve slobodno objave, cela istina bi brzo izronila. Ali tada se nacionalni identitet ne bi mogao graditi na “slavnim pobedama”, “mučeničkim žrtvama” i banalnom nacionalizmu, već bi morali posegnuti za drugim, bitnijim momentima i procesima – kulturi, umetnosti, lokalnim vrednostima i tradicijama, političkim idejama, pravnim sistemima, ekonomskim uspesima...

Kako gledate na ispad Vojislava Šešelja u Skupštini prilikom posete hrvatske delegacije?

- Šešelj je uvek bio politički klovn čije predstave prikrivaju izuzetno mračnu političku pozadinu ideologije koju predstavlja. Pitanje je samo ima li pristup sceni ili ne, je li njegova predstava izvan “službenog programa”, deo “službenog programa” kao danas ili je ona celi “službeni program”, što se može dogoditi u budućnosti.

Koliko je to njegova ”improvizacija”, a koliko je to ”dopušteni akt” u sklopu napetosti u odnosima?

- Nije to improvizacija, nego deo političkog plana. U Srbiji je danas u toku “šešeljizacija”. Prethodni politički period nazvao sam pre gotovo pet godina “tabloidizacija” i on je uspešno (po svoje tvorce i protagoniste) završen. Narod je tabloidizacijom anesteziran, pripremljen za bilo što što se baci pred njega. Sada sledi usađivanje nazadnih ideja i za to je Šešelj idealan, njegov sklop tabloidnog nastupa i mračne ideologije lepi se za nove generacije. Tako se i domaća javnost i međunarodna zajednica može plašiti “većim zlom” i onaj ko može da kontroliše Šešelja kontroliše Srbiju. Koliko znam, imate i vi u Hrvatskoj svoje Šešelje, samo možda ne toliko upečatljive.

Zanimljivo je da se Vučić u svojoj izjavi nije izvinio hrvatskoj delegaciji zbog incidenta, nego je samo rekao kako je to upereno protiv Srbije? Zašto je Vučić tako reagovao?

- Zato što njemu Šešelj treba i trebaće mu sve više kako ostaje bez izgovora za svoje neuspehe. On je uz Šešelja “manje zlo”, “umereni nacionalista”, “faktor stabilnosti”. Ako se Vučić otvoreno prikloni Šešelju, gubi podršku Zapada, ako ga marginalizuje - nema čime da plaši svet. U prošloj fazi Šešelj je bio samo “strašilo”, sada on preuzima još jednu ulogu, on zaista podiže temperaturu ultranacionalista za slučaj da Vučić odluči da zaigra na tu kartu – Šešelj mu zagrejava motor. Ali neće biti ništa od toga, ogromnoj većini ljudi je dosta takvih budalaština.

Kako objašnjavate Vučićevu poziciju ”sedenja na dve stolice”, između EU i Rusije? Koliko mislite da je to svrsishodna politika Srbije i koliko, uopšte, na tome on još može igrati ili izdržati, pogotovo jer i Moskva i Brisel traže da se odredi?

- On nema politički, ideološki niti vrednosni pravac, nego interesno, oportunistički radi ono što mu u tom trenutku produžava vlast. Za razliku od Tita, s kojim voli da se upoređuje, on obećava i na jednu i na drugu stranu, dok je Tito držao distancu. Sada obećanja dolaze na naplatu i Srbija ih plaća žestoko – razvojnim i privrednim resursima. I oni su samo kamata.

Istina, i za mene je pitanje Istok ili Zapad određeno ne samo vrednosno nego i interesno. Vrednosno, Srbiju Pokret slobodnih građana i ja smatramo delom Evrope. A interesno – koliko odavde mogu videti, Evropi je u interesu stabilnost na Balkanu. A uz opasnost da se ogrešim o službenu Moskvu, na osnovi onog što znam rekao bih da je Rusiji ipak u interesu da Balkan bude trn u peti EU, čir koji joj ne da mira. I to je interes Rusije, shvatam šta Putin radi. Samo, za mene je, konačno, presudan interes mog sina i druge dece i mladih na ovom našem prostoru. A njihov interes je mir, stabilnost, razvoj, a ne da odrastaju u buretu baruta u kojem neprekidno iskri. I zbog toga ne mogu biti pristalica sedenja na dve stolice. Jednostavno, nemam taj intelektualni i politički luksuz.

Mislite li da je EU Vučićeva strateška odluka? Kako i koliko u toj situaciji može da koketira sa Moskvom?

- Još jednom, usprkos uverenju nekolicine preostalih zapadnih ambasadora u Srbiji koji se još uvek uzaludno nadaju da nisu napravili “pogrešnu investiciju”, mislim da je jedina njegova strateška odluka da što duže vlada i preko vlasti hrani svoj ego i puni novčanik. Sve ostalo je u funkciji te odluke. Brisel, Moskva, Peking, Emirati... Bler, Soroš, Šešelj, Haradinaj, Dodik, Dačić, Putin, Merkelova... Ako bi mislio da će mu to pomoći da ostane na vlasti, postao bi za publiku i budista.

I jedna i druga strana sve više stiskaju i traže da izabere jednu od njih. Kada će to Vučić učiniti? Je li mu smetnja to što je EU ipak neodlučna kada je pridruživanje u pitanju – Unija šalje signale, ali nema konkretnog datuma, dok Rusi ”odmah nude sve”?

- Ne bih rekao da je EU neodlučna, nego Srbija ka EU napreduje – unazad. Borba protiv korupcije i organizovanog kriminala, vladavina prava, poštovanje ljudskih prava, nezavisno sudstvo i institucije, sloboda medija, ekonomski razvoj... ništa ne ide napred, uglavnom se nazaduje. Za četiri godine zatvorili smo, privremeno, dva poglavlja, za 35, koliko ih ima, trebaće nam... Koliko? 70-ak godina? A Srbija je imala dobar administrativni kapacitet za proces pridruživanja, bolji od svojevremeno Bugarske, Rumunije, Mađarske... dakle nije to u pitanju, zar ne? Kada je Vučić pre šest godina bio izrazito antievropski orjentisan i u opoziciji, u Srbiji je gotovo 70 odsto građana bilo za EU. Otkako je promenio krzno u evrofanatika i šest godina ima svu vlast u zemlji, podrška građana evrointegracijama pala je ispod 50 odsto. Toliko o tome što je on stvarno izabrao. Ono što mene muči jeste – kako smo mi njega izabrali, kako ćemo ga smeniti i kakva će zemlja biti u tom momentu.

Postoji utisak da je u srpskoj javnosti i politici veći interes za Rusiju nego za EU. Je li taj utisak dobar ili on vara? Pogotovo je zanimljivo da mediji, za koje se tvrdi da ih kontroliše Vučić, otvoreno naginju Rusiji i protive se Zapadu.

- Proruska orijentacija u srpskoj vlasti nikad nije bila jača, i to je nesporno projekat vlasti. Mislim da želi tako da “tvrdi pazar” sa EU, da im kaže “ako mnogo gnjavite oko te korupcije, slobode medija i sličnih priča, možemo se mi lako okrenuti tamo gde me za te gluposti niko ništa neće pitati”. Ali, to ne znači da je Moskva provučićevska. Podrška s ruske strane ne dobija se koketiranjem, niti pristup “toplo – hladno” prolazi tako lako kao u Briselu. Prilično sam uveren da ova vlast u Moskvi ne stoji sjajno, ali to što radi Rusiji u suštini odgovara. Nakon šest godina Vučića Srbija ne zna ni šta je ni gde je. I nikako nam nije dobro.

Nadovezujući se na to, kako gledate na činjenicu da je srpski nacionalizam postao “ruski”, odnosno da se on toliko vezao na Rusiju i Ruse, što je određeni fenomen?

- Nacionalizam je najčešće posledica kompleksa niže vrednosti i po pravilu mu treba “stariji brat”. Ruska ozbiljna strategija širenja uticaja poklopila se s potrebom nacionalista da se osećaju jačima u velikom društvu - “nas i Rusa 200 miliona” - i Vučićevom taktikom dizanja sebi cene na Zapadu – i eto vašeg fenomena.

Koliko je, po vama, stvarna moć Vučića u ovom trenutku i je li on srpski Putin ili Erdogan?

- Balon puca kad je najveći. A njegova moć je balon, iracionalna. Ne zasniva se na ekonomskoj, političkoj, vojnoj, naučnoj, demokratskoj ili bilo kojoj drugoj realnoj snazi, nego iluziji, prevari, laži i činjenici da su desetine ratova, sankcija, materijalne i moralne krize stvorila ogroman broj ljudi koji žele da žive u laži jer je stvarni svet suviše težak i okrutan. Njegova moć je u Srbiji ogromna i nikakva. Sve zavisi da li zavisite od nje ili ste slobodan čovek.

Naravno, pitanje svih pitanja za Vučića i Srbiju je Kosovo. Kakvo je tu stanje?

- Ne povezujte Vučića i Srbiju, njegovi interesi razlikuju se od interesa moje zemlje. Njegov najveći interes – ostanak na vlasti, za Srbiju je nešto pogubno. Došao je na vlast uz pomoć Zapada, tako što je rekao: Tadić niti želi niti sme da reši pitanje Kosova – ja mu ne dam. Ali ako vam ja obećam da ću to uraditi (a meni nema ko da smeta), vi mi pomozite da dođem na vlast i svi će dobiti ono što žele. Kada je Tadić odbio zahtev Angele Merkel da rasformira paralelne srpske strukture na Kosovu, dobio je priliku za koju se grčevito drži evo već šest godina. Nažalost, iskoristio ju je ne da reši problem, nego da stvori mnogo konfliktniju atmosferu između Prištine i Beograda i uopšte na Balkanu nego što je bila pre njega, kako bi ono što potpisuje izgledalo veće, a on bitniji jer – “da nije njega, oni njegovi bi zlo napravili”.

Je li Kosovo pitanje na kojem Vučić opstaje ili pada ili je on, po vama, već našao rešenje koje samo čeka da ga predstavi Srbima kao spasonosno? I, naravno, koje bi to bilo?

- Rešenje za kosovski problem Pokret slobodnih građana, čiji sam predsednik, vidi u glavnim crtama ovako: najbitniji su ljudi i njihov kvalitet života. Dok je većini najbitnija teritorija, nama su ljudi, mi štitimo ljude i mislimo prvo na njih. Na Srbe, ali i sve druge na Kosovu, uključujući, naravno, i Albance. Srbija im nikako ne može pomoći kočenjem razvoja Kosova, nego suprotno. Dakle, Srbija ne treba sprečavati Kosovo u demokratskom i ekonomskom razvoju, što znači da ne treba sprečavati ni članstvo Kosova u međunarodnim organizacijama. Ako je vrhunski cilj Prištine članstvo u UN-u, čak i za to imamo rešenje: slično Ukrajini i Belorusiji u nekadašnjem Sovjetskom Savezu, Beograd bi mogao ne da se protivi, nego čak da inicira članstvo Kosova u UN-u, ali uz sporazum po kojem to članstvo ne znači formalnu nezavisnost. Sporazum bi vredeo na, recimo, trideset godina, posle čega bi se ponovno razmotrila htenja Beograda i Prištine, pa ili bismo napravili novi ili bi, ako ne bude suglasnosti, originalni sporazum vredio daljih trideset godina. U međuvremenu bi Srbi odmah dobili najviši stepen teritorijalne i personalne autonomije, sva ljudska prava, uključujući i imovinu, naravno, eksteritorijalnost crkava i manastira, a Republika Srbija imovinska, vlasnička prava tamo gde postoje. Voleo bih, naravno, da Kosovo bude deo Srbije. Ali vidim samo jedan način za to – da jednom u budućnosti i Albanci požele da bude tako jer je Srbija zemlja demokratije i blagostanja, nešto slično što smo mi poželeli da budemo u Evropskoj uniji. Taj cilj samo tako možda možemo postići, nikako silom, inaćenjem ili ratom.

Je li Vučić, poput Dačića, spreman da žrtvuje nepriznavanje Kosova za članstvo u EU?

- Dačićev plan je “zamrznuti konflikt”, a Vučićev “zateži koliko možeš, diži sebi cenu, pa onda daj mnogo tuđeg i ne uzmi ništa svojima, već sebi osiguraj vlast”. Koncept Pokreta slobodnih građana je “nudimo rešenje za bolji život svih ljudi odmah”. A bolji život vidimo s EU i u njoj.

Ima li Vučić ambicije da bude ”vladar Balkana” i lider ”svih Srba”? Ovo vas pitam iz dva razloga - prvi je da se on nikada nije odrekao politike Slobodana Miloševića, čak je iz naše perspektive na delu rehabilitacija te politike iz 90-ih, i, drugo, kad je bio u Hrvatskoj, moglo se videti prilično osorno ponašanje prema Miloradu Pupovcu, iz čega se mogla iščitati poruka Srbima iz Hrvatske da je on, a ne Pupovac, njihov pravi lider koji će ih zaštiti?

- On ima ambiciju biti vladar. Tačka.

Kako gledate na slabe rezultate srpske opozicije, pa i činjenicu da vi ipak niste uspeli da akumulirate potencijal koji ste imali nakon predsedničkih izbora? Tu, naravno, ne isključujem i brutalne napade kojima ste bili izloženi u medijima.

- U uslovima kakvi jesu svaka politička opoziciona organizacija u Srbiji prkosi svim zakonima fizike. Vlast je učinila sve zamislivo i nezamislivo da obesmisli, uništi bilo kakve institucionalne mehanizme provera i ravnoteža. Činjenica da opozicijske stranke i organizacije uopšte postoje, a ne samo destruktivni bunt neorganizovanih pojedinaca, pravo je čudo. Nakon predsedničkih izbora na kojima nisam uspeo da pobedim, atmosfera i energija su privremeno pale. To je normalno, ljudi bez obzira na to što su svesni realnosti ipak makar podsvesno očekuju pobedu i, kada ona izostane, osećaju razočaranje. A mnogi traže i krivca i neki su ga našli u meni. Vučić je suviše daleko, ne živi u realnom svetu i nedodirljiv je za običnog čoveka, a ja sam tu, ne branim se, ne pretim i ne otpuštam s posla, ne vređam s TV ekrana i ne progonim. Meni se može “naje...ti majke” i ne otići u zatvor. Možete me uvrediti, potisnuti u stranu i osetiti kakvu-takvu, privremenu “pobedu”, dići sebi moral. Moja je uloga da i to istrpim. Pokret slobodnih građana, koji je u međuvremenu nastao kao izraz težnje za demokratskom, evropskom, građanskom, modernom, prosvećenom, ekološkom, socijalno odgovornom Srbijom moderne, a ne kolonijalne ekonomije, nosi teret opozicijskog delovanja mnogo bolje nego što bi bilo ko mogao sam i garant je da će, kad smenimo Vučića, Srbija znati šta će sa sobom. Da će krenuti u budućnost, a ne ponovno u prošlost.

Komentar zabrane ulaska Vulinu u Hrvatsku...

- Vulin je deo vojnog dela srpske političke estrade, portparol Vučićevih vlažnih političkih snova koje nema, i na svu sreću nikad neće imati, hrabrost da ostvari, niti bi ga bilo ko sledio. Građani Srbije i građani Hrvatske, svi normalni ljudi, hoće mir i saradnju. Na protestnom skupu u centru Beograda, pre više meseci, jedan mladi član Pokreta slobodnih građana rekao je s improvizovane govornice: ako zatreba, braniću svoju zemlju na svaki način, i oružjem. Ali da salutiram Vulinu, e to, vala, ne mogu. Ne obraćajte pažnju na Vulina.

Kako biste opisali stanje duha u obema državama s obzirom na ovaj istorijski revizionizam?

- Stanje duha u Hrvatskoj i Srbiji? Sećate se susreta Vučića i Grabar-Kitarović na mostu? On s raspalim cvećem u rukama, ona s lažnim osmehom? Nikad mi nije bilo jasno šta je to značilo – ona je pritom predsednica, a on je tada bio premijer... Za mnoge u Srbiji taj skeč je bio kao iz čuvenog filma Slobodana Šijana. Falio je samo Dačić da otvori prvo kino s ton-filmom. Muka je što je žanr tog filma crna komedija. U Srbiji tačno trenutno stanje duha je – beznađe. Ali rekoh na početku, balon puca kad je najveći. A vlasti koje se oslanjaju na slabost ljudi, koje moć crpe iz straha, konflikta, propagande, iz Šešelja, Vulina, Kelemineca i Tompsona i ostalih “persona non grata” u svakom pristojnom društvu... to su baloni. Bitni za naše odnose su položaj i prava Srba u Hrvatskoj i Hrvata u Srbiji, a najbitnije je da građani u obe zemlje, ma koje da su etničke pripadnosti, slobodno i dobro žive.

Bonus video:

Nikola Šainović, intervju

(Espreso.co.rs / Jutanji.hr)