NIKOLA ŠAINOVIĆ: Tači i Haradinaj su poslati na Kosovo da dignu ustanak! To su uradili BRUTALNOM SILOM! Da bi osvojili vlast, OVK je '98. pobio više Albanaca nego Srba!

Nikola Šainović, haški osuđenik i nekadašnji premijer Srbije i vicepremijer SRJ, današnji član Predsedništva Socijalističke partije socijalista, bio je gost Espreso intervjua. Šainović nam je pričao o Slobodanu Miloševiću, o njegovim ubeđenjima i uverenjima, zašto su mu zamerali i govorili da je zapadni, američki čovek koji glumi pacifistu i borca za mir, kakav im je bio poslednji susret i šta su tom prilikom jedan drugome rekli, kakav je osećaj biti osuđen na 22 godine zatvora, zašto je podignuta optužnica protiv njega...

Sa Šainovićem smo pričali o vremenu provedenom u Haškom tribunalu, sa kim se družio i da li se danas oseća krivim za bilo šta za šta je osuđen u Hagu, o odnosu sa liderom radikala Vojislavom Šešeljem, kako gleda na plan Srpske radikalne stranke da održi veliki miting u Hrtkovcima, i da li na to gleda kao na otvorenu provokaciju, šta će biti sa Kosovom i da li će Srbija morati da ga prizna prilikom ulaska u Evropsku unijum šta smatra najvećim uspehom iz perioda u kojem je bio premijer Srbije, a za čim žali, ko je kriv za raspad Jugoslavije i da li žali zbog toga, s obzirom da je bio zadužen za situaciju na Kosovu '90-ih da li bi sa današnjim znanjem nešto promenio, ko su Hašim Tači i Ramuš Haradinaj, današnji lideri Kosova, šta je osetio kada je čuo da je ubijen Zoran Đinđić, koje je njegovo mišljenje o ulozi Mire Marković u političkom životu Srbije '90-ih, kako gleda na trenutnu političku situaciju, kakav osnos ima sa Ivicom Dačićem, a kakav sa Aleksandrom Vučićem...

Pogledajte intervju sa Nikolom Šainovićem u videu:

Bili ste najbliži saradnik i prijatelj Slobodana Miloševića. Kada se sa ove distance osvrnete na taj period, šta biste rekli?

- Obično ljudi o Miloševiću govore lično, a ja bih pre svega rekao o Miloševićevom vremenu. To je jedno neprosečno teško vreme, u momentu kada jedna velika sila osvaja ceo ovaj prostor i kada se ovde događa istovremeno i promena sistema. Naš stari socijalistički sistem je počeo da se ruši 5,6 godina ranije. Starost se ruši, novo nije uspostavljeno, kriza ekonomska, politička, kriza suvereniteta, i nacionalna kriza srpskog naroda. To je, najkraće rečeno, Miloševićevo vreme. On je lično bio pragmatičar, obrazovanja pravnog, ali pre svega ciljano, kratko ka rešenju. Zato je bio i uspešan bankar i direktor ranije. Ali, ovo vreme je napravilo mnogo, matematički rečeno promenjljivih u isto vreme, tako da ni on, niti bilo ko u to vreme nije mogao da se bavi svim tim promenama odjednom. Zato njegovo vreme obeležava mnogo događaja u kratkom vremenskom periodu, događaji se preklapaju, svaki od njih bi bio istorijski da se odvijao pojedinačno, i zato mi vidimo njega intenzivno u jednom elementu, manje intenzivno u drugom, praktično najintenzivije u spoljnopolitičkim momentima, jer unutrašnji politički faktor je zbog prevelikog spoljneg pritiska došao u drugi plan. I, ako negde možemo da govorimo o njegovim uspesima, to je na spoljno-političkom planu i borbi za odbranu srpskog naroda, a ako možemo da govorimo o slabostima, to je na unutrašnjem političkom planu, na razvoju demokratskog sistema, na transformaciji ekonomije, nažalost, to u toj krizi nije došlo na red.

U jednom intervjuu ste rekli da Milošević nikada nije bio za ideju velike Srbije, i da su njemu bila strana ta ubeđenja. Za šta je on zapravo bio?

- Tačno je da Milošević nije tvorac ideje o velikoj Srbiji. Na kraju je, ako uopšte citiram Haški tribunal, jer ni oni to nisu dokazali, i toga su ga oslobodili, ali Milošević je bio komunističkog vaspitanja, u smislu prava naroda, da imaju svoju državnost tamo gde su to stekli, zato je on bio za očuvanje državotvornih prava Srba u Hrvatskoj jer su to imali, i državotvornih Srba u Bosni, za odbranu tih prava, ne za kreiranje velike Srbije. Cela strategija u njegovo vreme bila je pomoći Srbima i u Krajini, da ostvare svoja vitalna istorijska prava, a ne u stvaranju velike Srbije.

Neki su zamerali Miloševiću da je bio zapadni, američki čovek koji glumi pacifistu i borca za mir. Kakav je on zapravo bio?

- Te pojednostavljenje priče su netačne, i ja bih iz iskustva samo rekao da su američki ljudi Vašington. Ljudi ako poveruju da su američki, onda su potrošni materijal. Milošević je bio svoj čovek, pripadao je svom narodu i svojoj državi, rekao sam da je bio komunističkog vaspitanja. Bio je potpuno odan državi. To što je ranije sarađivao sa Amerikancima, pa svi mi koji smo se u ono vreme bavili privredom, svi mi smo rasli u privrednoj saradnji sa zapadom. Ali, to je otišlo u potpuno drugi plan, kada je sa zapada došlo ugrožavanje vitalnih interesa srpskog naroda. Onda naravno, nismo mogli da budemo na istoj strani, i taj sukob iz toga izlazi. Nažalost, taj sukob traje i danas.

Kakav je bio vaš poslednji susret sa Slobodanom Miloševićem: kada se to desilo i šta ste izgovorili jedan drugom?

- Milošević je mene stavio na spisak svojih svedoka za odbranu, i pošto je on sam sebe branio, onda je u Hagu imao pravo da svoje potencijalne svedoke poziva na pripreme svedočenja. Mi smo to iskoristili kao metod da se sastajemo i razgovaramo. Poslednji naš razgovor je bio kada sam ja sasvim iznenada, neočekivano, posle tri godine dobio dozvolu da privremeno budem pušten. Polazio sam na to, neodređeno odsustvo, neznajući koliko će to da traje, i razišli smo se sa tim da mi je on poželeo svako dobro, pozdravio porodicu i rekao dok si u Beogradu, ja te neću pozivati na svedočenje, u smislu, iskoristi priliku, nismo tada očekivali da je to poslednji susret.

A šta ste vi njemu rekli?

- Ja sam mu samo poželeo dobro zdravlje. Taj život tamo je potpuno podređen suđenju. Možda to drugačije odavde izgleda, ali to je intenzivno. Ovde kod nas je suđenje dva dana, pa onda mesec dana pauza, a tamo je suđenje svakog radnog dana, celodnevna aktivnost, i još ste zatrpani dokumentima. U Miloševićevom slučaju je bila ta papirnata tehnologija suđenja. On je bio fizički zatrpan dokumentima, i to je potiskivalo sve priče u drugi plan.

Haški tribunal je podneo zajedničku optužnicu protiv vas, Miloševića, Milana Milutinovića, Dragoljuba Ojdanića, Vlajka Stojiljkovića u maju 1999. godine. Teretili su vas da ste planirali, podsticali, počinili ili na neki drugi način pomagali teror i nasilje protiv albanskog civilnog stanovništva. Zašto se to desilo? Kako sa ove distance gledate na to?

- Haški tribunal nije osporio pravo naše države da se bori protiv terorističke OVK, niti pravo da se borimo protiv NATO-a, ali je onda u postupku koji je vođen isključio ta dva faktora, i OVK i NATO. Onda je ispalo da sve što mi radimo je da progonimo civile. Kao da nema OVK sa kojima se vodi borba, kao da nema bombardovanja protiv kojeg se takođe vodi otpor, i kao da to sve nije uvezano u jedan rat. Ta vivisekcija koju je Hag napravio je onda dovršena terminom zajednički zločinački poduhvati, u kome su činjenice u drugom planu, a u prvom planu je pretpostavka o zločinačkom umišljaju, koji je Tribunal napravio. Pre priče o Hagu bih izvukao jednu stvar koja je nulta, a to su civilne žrtve. Civilnih žrtava je bilo strašno mnogo, na svim stranama. Kakva god da je haška pravda, za civilne žrtve nije bilo pravde uopšte. Ja prvo imam odnos prema tome, i prema činjenici da su i Srbi učinili zločine, da neko za to mora da odgovara, pa i po haškoj pravdi palo je to na nas. Mi smo to platili Slobodanovim životom, i sa 106 godina robije nas šestorice, efektivno treba da se izdrži 71 godina, izdržali smo svi zajedno 66, još ima moji trojica drugova tih pet godina, kumulativno. Srbija je sudila za zločine koji su Srbi počinili na Kosovu pored naše grupe, kako god da smo mi osuđeni indirektno, meni se direktno ne stavlja ništa neposredno na teret, ali, važno je za Srbiju da se distancira od zločina, i krivo, pravo, kako god ja gledao na Hag, Srbija može da kaže Srbija je sudila, uputila svoje građane, Srbija je platila kaznu za svoje zločine, mi smo platili za ono što su učinili neki Srbi, i tek kad se to kaže, onda možemo da govorimo o mehanizmu Haškog tribunala, a on je unikatan, neće se ponoviti, jer njegov pravni mehanizam nije preživeo.

Predali ste se 2. maja 2003. godine, prebačeni ste u Haški tribunal, osuđeni ste na zatvorsku kaznu od 22 godine. 2014. vam je kazna smanjena na 18 godina, a onda ste 2015. godine pušteni na slobodu. Kakav je osećaj kad vas sud osudi na 22 godine?

- Prvo je osećaj taj iz 2002. godine, da je takav pritisak na zemlju da sam ja zaključio da ne želim da sam predmet tog pritiska, i zato sam otišao u Hag. To je jedno, drugo, tamo je ta borba pred sudom trajala intenzivno, i moj branilac Toma Fila, i njegov pomoćnik Vlada Petrović smo uspeli da odbranimo ono što se moglo odbraniti. Bilo je očigledno da, kako se situacija bližila kraju da velika sila neće odstupiti, da za sve to što se desilo i za opravdanje bombardovanja nema druge nego da se nama na leđa svali jedna teška kazna. To uopšte nije lako razumeti, prihvatiti, naravno, uz činjenicu da su se žrtve već dogodile, i da je neko morao da odgovara. A činjenica da su to 22 godine je strašna, ali manje strašna u odnosu na pretnju o doživotnom zatvoru koja je bila opcija sve vreme, i meni stajala nad glavom sve do 2014. godine do konačne presude. Kad ne znate ne kako ćete to izdržati, nego da li ćete ikada izaći. Nikome ne želim da se nađe u toj situaciji.

Kako ste provodili vreme u Hagu? Sa kim ste se najviše družili? Osećate li se danas krivim za bilo šta za šta ste osuđeni u Hagu?

- Ja ne spadam u one ljude koji kažu, meni je savest čista, ja mirno spavam, jer mislim da je svako ko je sa krajnjom odgovornošću učestvovao u ratu, bilo kom ratu, mora da nosi taj teret. Rat je zlo sam po sebi, nevini ljudi stradaju i nema nikoga ko može da kaže, a ja sam bio na visokom mestu, znate, mi smo potpuno nevini. Ja ne mislim tako, zato me grize to što su naši ljudi učinili neko zlo i time stavili na našu pravednu borbu jednu crnu mrlju, i ja to veoma teško podnosim, i uvek ću.

Koji su to ljudi?

- Čak je i Haški sud presudio da su se najgore stvari, ubistva desila izvan poduhvata za koje smo mi osuđeni. To su pojedinci u odnosu na mene, nije presudio da se radi o vojsci kao formaciji, niti o policiji kao formaciji, nego se radi o pojedincima. To je vrlo važno za našu istoriju, za sve nas, a i činjenica da je Haški tribunal zaista presudio da moja odgovornost nije podrazumevala mogućnost da nekoga od vojnika ili policajaca ganjam, podižem disciplinske postupke, govore da sam ja tu bio po strani, a i moji drugovi, generali vojske i policije su osuđeni slično kao ja, tako da ako nama stoji neka odgovornost stoji što mi u tim uslovima nismo potpuno uspeli da kontrolišemo bezbednosnu situaciju, a ja mogu da kažem da smo mi to uspeli '98. u vreme velike antiterorističke operacije, ali bez bombardovanja i bez opšteg rata. Bombardovanje i napad na zemlju nas je očigledno preplavio, a i sam Hag je presudio da su se prvi zločini desili posle prvih bombi, iako smo mi bili optuženi da su prvi zločini počeli '99. To pokazuje da sok smo mogli sami da kontrolišemo situaciju i ona je bila pod kontrolom, a bombe i opšti sukob su donele najgore što se moglo očekivati.

Kakav odnos imate sa Vojislavom Šešeljem?

- Mi se znamo dugo, kroz našu političku karijeru bili smo i saveznici i protivnici. Imamo jednu zajedničku hašku solidarnost i vreme koje smo tamo proveli, ali nikad nismo, pa ni sada nismo na istoj političkoj liniji. Šešelj je majstor apsurda, pošto je sada aktuelno vreme da kažem da je sada prešao granicu, koja je samo politika, i da treba da se vrati u te razmere jer ekscesi nikad nikome ništa dobro nisu doneli.

Šta kažete na miting koji planira SRS da održi u Hrtkovcima 6. maja. Je li to otvorena provokacija?

- Ja sam rekao da svako mora da se čuva ekscesa, jer posle njih ne može da se kontroliše šta je ko mislio. Pre toga se nadam da će Šešelj i njegova stranka doneti odluke kojima će izbeći nove konflikte, jer nam sigurno nisu potrebni.

Šta će biti sa Kosovom, hoće li ga Srbija na kraju priznati da bi ušla u Evropsku uniju? Da li će to biti uslov?

- Pre tog pitanja treba pitati šta će biti sa odnosom velikih sila na ovom prostoru, jer će to dominantvo uticati na tip rešenja, brzinu, dinamiku i na odnose, jer ako Amerikanci cene da ovde raste uticaj Rusije i Kine, onda će oni đonom rešenje kosovskog pitanja, ne zbog Kosova nego da bi predupredili uticaj Rusije i Kine.

Šta znači đonom?

- To znači postavljanje još težih zahteva, ne bi li ovi stari teški izgledali manje teško. Mi smo kroz to prošli uvođenjem, kada se uvodio rat, pa je Rambuje služio uvođenju rata. Onda bi posle svakog teškog uslova imali dva još teža, da bi nas na kraju naterali da to ne možemo da prihvatimo i da krene sukob. To je politika sile koja realizuje svoj vitalni interes. Onda su za nas životni interesi, nažalost u tom odnosu sila u drugom planu.

Bili ste premijer Srbije godinu dana, verovatno u jednom od najtežih perioda za našu državu. Šta smatrate svojim najvećim uspehom u tom periodu, a za čim žalite najviše?

- To je bio tako težak period da je teško reći šta je uspeh, a uspeh je u svakom slučaju na ekonomskom planu sporvođenje tog Avramovićevog programa. Ja sam preuzeo državu sa inflacijom od 50 odsto mesečno, a pet odsto mesečno je katastrofa. Prihvatio sam jer su drugi pobegli sa tog mesta. Meni je praktično u rukama izgoreo stari ekonomski sistem bivše Jugoslavije, koji je trajao 50 godina. Uspeli smo za godinu dana da sprovedemo monetarnu rekonstrukciju i izvedemo zemlju iz katastrofalne inflacije i apsolutnog ekonomskog haosa, bez spoljnih kredita, bez monetarnog fonda, bez ikakve pomoći, čak još pod teretom sankcija, ratova. Ja sam uspeo da poslednja dva meseca tog mandata predam inflaciju nula. Koliko god to naš narod teško doživeo, ta stabilizacija i promena ekonomskog sistema je u tim uslovima bila rezultat. Problem je bio što se nismo uvek dobro razumeli sa braćom Srbima preko Drine, i u Republici Srpskoj i u Srpskoj Krajini. Oni su opterećeni sukobom, i time što im zvižde kuršumi oko glave. Mi smo imali priliku da stvari više gledamo odozgo, strateški i sa više elemenata, pa je nama nekada to izgledalo drugačije, tako da se tu često mnogo vremena gubilo na usaglašavanju i gubitku mogućnosti da se deluje dinamično, a u ratu stalno žrtve padaju. Taj period mi je strašno teško pao.

Ko je kriv za raspad Jugoslavije? Da li vam je žao zbog raspada?

- Moja generacija koja je u to vreme živela lepo i doživela jedan neviđeni razvoj žali za tom državom. Jugoslavija je nastala suprotno željama zapadnih delova te zemlje da uopšte budu u toj državi. Od momenta kada je usvajan Ustav Kraljevine Jugoslavije, pa su Hrvati već tada glasali protiv, preko ubistva Stjepana Radića, do Drugog svetskog rata svaka prilika naredna je korišćena za to da se Hrvati izdvoje i da formiraju svoju državu. Danas mogu da kažem da su na tom pitanju formiranja nezavisne hrvatske države bili na istoj strani, bez obzira na političke razlike i komunisti i antikomunisti, i fašisti i antifašisti, i naša želja da zadržimo Jugoslaviju je očigledno mogla da bude produktivna dok je pritisak sa istoka na zapad. A kada je pritisak došao sa zapada na istok, zapad je podržao prvo te jugoslovenske delove, priznao njihovu nezavisnost, svesno krenuo u sukob i onaj ko je dozvolio da se razveže Helsinški sporazum, koji je podrazumevao fiksne granice u Evropi, taj je omogućio rat. Obično se kaže Milošević je započeo ratove, ja bih samo podsetio da je rat počeo tako što je Ante Marković, Hrvat, predsednik tadašnjeg saveznog izvršnog veća odlučio da se pošalje vojska u Sloveniju. Predsednik države je bio Stipe Mesić tada, takođe Hrvat. Tako je rat počeo i krenuo sa zapada na istok.

Odakle potiče vaše prezime?

- Moja porodica vodi poreklo iz Crne Gore, iz Crmnice. Moji su odande otišli još krajem 19. veka. Jedan član bratstva Jovovića se borio protiv Turaka tako junački da su ga Turci krstili "šahin", a to znači soko, pa je on onda dobio taj nadimak, a njegovo potomstvo Šainović prezime.

Bili ste zaduženi za situaciju na Kosovu '90 -tih. Da li biste danas promenili nešto što ste tada radili, sa znanjem koje danas imate?

- Posle bitke su svi pametni. Ima jedna stvar, mi smo možda dok je bio Rugova sa njim mogli da napravimo više dogovora. Mi smo napravili sa njim jedan dogovor, a to je o normalizaciji obrazovanja, koji je već bio spreman da u jesen '98. atudenti albanski i srpski se vrate na univerzitet, ali nije se desio jer su tada Amerikanci prešli na OVK, ostavili Rugovu. Tako da ostaje pitanje da li smo Rugovino vreme mogli da iskoristimo za više dogovora. Ovaj dogovor iz '98. ne znači da bi time, jer je Rugova bio za nezavisno Kosovo, problem rešio, ali rat ne bi bio '99. E, sad, da li je tu nešto moglo ne znam, mogu samo da kažem da od '78. učestvujem u politici Srbije, već tada nije bilo relevantne političke snage među Albancima, koji su videli perspektivu da Kosovo ostane u Srbiji.Kako je vreme prolazilo, mi partnera više za to nismo imali.

Ko su Hašim Tači i Ramuš Haradinaj, današnji lideri Kosova?

- Devedesetih je Rugova sprovodio izbore na Kosovu. Mi te izbore nismo ometali, nismo ih priznavali, ali učestvovale su razne političke strukture albanske na Kosovu. Bila je jedna mala ekspozitura staljinističke marksističko-lenjinističke partije Albanije iz Tirane. To je Enver Hodžina partija koja je izgubila i u Albaniji, ali je imala jednu malu eskpozituru na Kosovu. U tim Rugovinim izborima, oni nisu dobili ni 5 odsto. E, to su ti ljudi. Oni su postali instrument službe bezbednosti države Albanije formirani kao generalštab, sad vam pričam dokumenta iz Haga, ne neka svoja saznanja. Oni su sami to objasnili, i onda su poslati na Kosovo da dignu ustanak, suprotno Rugovi. Da prvo razvlaste Rugovu unutar albanskog korpusa, i to su uradili brutalnom silom. U proleće '98. mogu da kažem iz naših policijskih izveštaja, iz našeg vremena, OVK u nastajanju je pobio više Albanaca nego Srba, da bi osvojio vlast, i da bi "uvojničio" onaj deo dokle je stigao. To potvrđuje ona činjenica da je OVK morao da uđe na prostor nekih grupa sela, da uspostavi tu vlast pa da tu postoji, a ne idejom. Idejom među Albancima je vladao Rugova. Zato je OVK uvezen pokret koji se onda proširio. Ta njihova priroda se vidi i danas.

Znači da su oni ratni zločinci?

- U Hagu je suđeno i Limaju i Haradinaju između ostalog za masovna ubistva u logorima '98. Haški tribunal je njih naravno oslobodio, ali je utvrdio da su logori postojali i '98. pre rata, i da su u njima stradali i Srbi i Albanci, i da su oni neposredno time rukovodili, ali haška pravda nek ide Hagu na dušu.

Šta ste osetili kad ste čuli da je ubijen Zoran Đinđić?

- To je svakome bila tragična vest. Apsolutno je nedopustivo da bude ubijen premijer jedne države. Ja sam sedeo na toj stolici, i naravno, ko god da je tu, nedopustivo je.

Koje je vaše mišljenje o ulozi Mire Marković u političkom životu Srbije 90tih?

- Uloga Mire Marković se preuveličava. Polazi se od toga Milošević, pa njegova supruga, pa uticaj, ali da budemo realni, u krupnim događajima, kao što je podrška srpskom narodu u Bosni i Krajini, u pregovorima u Rambujeu, u odnosima, sve vreme u ženevskim pregovorima i sa Amerikancima, gde se odvija bit naših spoljnopolitičkih odnosa, Mire Marković nema. Ona u tome ne učestvuje.

A, u čemu je učestvovala?

- Stvaranju JUL-a, to je jedan deo unutarpolitičkog života koji je ostavio, nekad i bizarne tragove na našu političku scenu, ali je u toj celoj drami udeo mali.

Kako gledate na trenutnu političku situaciju?

- Ona u makrostrateškom pitanju liči jednim delom, nažalost, na naš period '90-ih godina, zato što velika sila koja je vodila čitav proces sa Kosovom, vodi isti proces i danas. Tada je bila motivisana samo svojim strateškim ciljevima, i danas je tako. Mi smo tada bili u brutalno neravnopravnom položaju u svim međunarodnim pregovorima, mislim da nam je pozicija i danas takva. Razlika je u toliko što je Srbija danas ipak nije u tako brutalnom okruženju kao što je bila, svet nije više tako unipolaran, tu je sad ipak prisutna i Kina i Rusija, tako da bar u Savetu bezbednosti ima ko da nas podrži. To nije mala stvar, jer, da podsetim, '90-ih je Rusija glasala sve rezolucije. Tako da je to jedan značajan oslonac, i drugo, naša se zemlja ovde u regionu izdvojila mirovnim inicijativama, i ja mislim da je to značajan politički kapital koji će imati udela u završnici, a završnica će u mnogome zavisiti od odnosa velikih sila, a ne samo od naših napora, i ja samo želim našoj Vladi mnogo uspeha u pokušaju i u naporu da se očuva maksimum srpskih interesa, koliko je to u ovim uslovima moguće.

Kakav odnos imate sa liderom socijalista Ivicom Dačićem?

- Pa mi smo drugovi, imamo bliske odnose, znamo se toliko dugo. Imali smo kontakte i dok sam ja bio u Hagu, i imao je razumevanje, i na neki način brigu o mojoj porodici, tako da smo bliski.

A sa Aleksandrom Vučićem?

- Aleksandra takođe znam godinama, naravno, ne tako blisko kao Dačića, ali videli smo se kad sam došao. Ja mislim da je ova strategija borbe koju Vučić vodi a oslanja se na vojnu neutralnost, i onda iz te vojne neutralnosti pokušaj da se obezbedi maksimum mogući za zaštitu srpskog naroda na Kosovu, da je to jedino ispravan put, i u tom smislu mu dajem podršku.

A, je l' Srbija greši u nečemu danas?

- U ovakvoj krizi, Srbija se prvo dominantno orjentiše prema najvišem problemu. Najveći problem je taj makrostrateški položaj, sledeći veliki problem je makroekonomski položaj, ja mislim da u te dve važne tačke mi imamo ispravnu politiku. Sad, kad uđemo u unutrašnje detalje mogli bismo da diskutujemo o raznim elementima, ali oni se ne vide od ovih značajnih, a ja o ovim značajnim mislim da je Srbija na pravom putu.

Bonus video:

Saša Janković, Espreso intervju