BORIO SAM SE ZA ŽIVOT, A OLIVER JE SVE VREME BIO UZ MOJU MAJKU I MENE: Ispovest čoveka kome je Oliver Ivanović mnogo pomogao! (FOTO)

Vest o tragičnoj pogibiji lidera kosovskih Srba, Olivera Ivanovića, potresla je mnoge. Smrt lidera SDP sa suzama u očima dočekala je javnost koja i dalje ne može da poveruje da Olivera više nema.

Oni koji su ga poznavali, kažu da je Srbija njegovom smrću izgubila velikog čoveka, sa ogromnim srcem. Heroja koji je pomagao Srbima sa Kosova godinama, čoveka kome su oduzimali slobodu montirajući politički proces pred sudom.

Mnogo je onih koji su dobrotu Olivera Ivanovića osetili na svojoj koži, Jedan od njih je i Nebojša Marković.

Kosovska Mitrovica, 2004. godina. Nebojšu je bolest prikovala za krevet. Zbog pucanja plućne maramice završava u bolnici. Nebojša, tada tridesetogodišnjak, suočava sa životonom opasnošću.

Nebojša je Ivanovića poznavao dugo. Kako kaže, još 1999. godine su zajedno bili na mostu. Kao prijatelji i saradnici.

- 2009. sam se preselio u Beograd, ali do tad sam živeo u Kosovskoj Mitrovici. Kada je saznao da sam bolestan Oliver se odmah zaputio u bolnicu da bude uz mene. Sve vreme je bio tu. Tokom prve operacije koja nije protekla kako treba, a zatim i tokom druge. Sve vreme je pazio na mene. Kasnije su mi rekli da je samo izlazio na 15 minuta da ode po moju majku i zbrine je - kaže Marković za Espreso.co.rs

- Kada sam nakon operacije otvorio oči, prva osoba koju sam ugledao, bio je on. Dok sam bio na intezivnoj nezi, on je skoro sve vreme bio sa mnom. Pošto je morao i da radi, to ga nije sprečavalo da na svako malo zove bolnicu i pita kako sam. I tako punih deset dana. Naravno, uporedo je sve vreme vodio računa o mojoj majci.

Kada je stanje postalo stabilno i Nebojša izašao iz bolnice, Ivanović nije prestajao da brine o njemu.

- Svako jutro pre posla dolazio je kod mene i moje majke da se uveri da li smo dobro i da li je nešto potrebno - drhtavim glasom priča Nebojša.

Prema Markovićevim rečima, nebrojano mnogo puta Oliver je činio sve, ne samo za njega, već za mnoge ljude.

- Svima je pomagao. Meni i mojoj majci se našao kad sam jedva ostao živ. Ne bi to učinio svako. Ja sam čovek koji je malo teži na suzama, ali juče sam plakao kao malo dete. Kao da su mi ubili rod najrođeniji. I kolko god želim, ja sutra ne mogu da idem na njegovu sahranu. Previše mi je to bola. Ne mogu da gledam njegovu suprugu i najmlađeg sina, a da njega spuštaju u raku. Ne mogu to da podnesem, suviše mi je teško.

Marković kaže da nakon odlaska iz Kosovske Mitrovice sa Ivanovićem nije imao redovan kontakt, ali da je uvek znao da ima pravog prijatelja.

- Kada su ga uhapsili, nisam mogao da mu dam podršku lično dole, ali sam mogao odavde preko društvenih mreža sa par hiljada ljudi, da delim to dok je većina ćutala. Juče sam prekršio jedno svoje pravilo u stanu. Gledao sam domaće kanale, inače sam ih isključio. Ono što sam juče slušao, gledao i čitao je jedna velika sramota. Da onakvog čoveka svi koriste politički - kaže Marković i dodaje:

- Isti oni ljudi koji su juče palili sveće, da su ga podržavali kad su ga uhapsili i da su ga podržavali kad su bili izbori, on bi pobedio, on bi danas bio živ..

- To je čovek koji se prema svima postavljao kao otac. Uvek je pre činio drugima, a sebe stavljao na poslednje mesto. Bio je strpljiv svakog da sasluša, pogotovo u tom periodu od 1999. do 2004. kada je grad bio skoro pust. Ljudi su se sa strahom vraćali u Mitrovicu, jer su se plašili napada na mostu, pa su dolazili kod njega. Svakog je saslušao i ohrabrio - kaže naš sagovornik.

Dok se priseća svih trenutaka sa Oliverom, Nebojša objašnjava da je za svojih 40 godina upoznao mnogo ljudi, ali da svega par može da nabroji, a da su bolje osobe od njega samog. Oliver Ivanović bio je jedan od tih ljudi.

- Znate ono kad kažu, "ne bi mrava zgazio". U njegovom slučaju to nije bila fraza. Taj zaista nikada ne bi mrava zgazio. Mislim da sam jedan od retkih ljudi koji je Olivera video da je zaspao na stolici i to u ono vreme od 1999. do 2004. Padao je od umora, ali je uvek bio pun energije. Stalno je radio, ništa mu nije bilo teško. Nekoliko puta sam ga čak pitao "kad ti spavaš čoveče?" - priseća se Marković.

- I kada nije stizao da jede od umora, on je bio nasmejan. Svoju energiju je prenosio svima. Bilo mu je bitno da se neko oseća sigurnim u Mitrovici. Naš jezik nema dovoljno pozitivnih reči koje bi mogle da opišu Olivera Ivanovića. Prisustvovao sam toliko puta kada je Albancima pomogao. Njemu je bilo bitno da je neko čovek! Čak iako je bila neka frka, deci i ženama ništa nije smelo da se dešava. Veliki čovek sa velikim srcem. Znajući njega, on je gore svom ubici ili ubicama oprostio. Jer on je bio takav čovek. Nije znao za mržnju - završava naš sagovrnik.

Biti veliki i kad je najteže, to mogu samo veliki. Oliver je to dokazao.

Oliver Ivanović biće sahranjen sutra u 12.30 časova na Novom groblju, u Aleji zaslužnih građana.

BONUS VIDEO:

In Memoriam Oliver Ivanović