LJUBIŠA RISTIĆ: ONI koji nam savetuju da sednemo na jednu stolicu RADE NAM O GLAVI! (VIDEO)

Reditelj Ljubiša Ristić bio je gost Espreso intervjua nedelje. Ristić je pričao o geopolitici, da li zaista sedimo na "dve stolice", da li možemo da sedimo na "dve stolice", šta radi Vučić, šta mu zamera, a šta ne, i da li ima neki savet za njega, može li neko ko se obogatio od politike da zaista bude patriota?

Ristić se osvrnuo i na svetsku političku scenu, komentarisao Trampa, Orbana, Le Pen, i druge desničare, Auroru i Crveni oktobar, Lenjina i komunizam, pričao o rehabilitaciji Nedića, Ljotića, Mihailovića, ali i otkrio da li se stidi nečega u političkoj karijeri, kao i da li bi nešto sa ove distance uradio drugačije, gde vidi Srbiju za 10, 20, a gde za 50 godina, koja je prelomna tačka u novijoj srpskoj istoriji kad su kola krenula ubrzo, kako odgovara onima koji u njemu vide genijalnog pozorišnog reditelja i jednog od najavangardnijih umetnika u Evropi svog doba, napram Ljuubiše Ristića koji se možda negde okaljao u politici zbog podrške Miri Marković i posredno Slobodanu Miloševiću, koji mu se političar od svih s kojima je imao kontakte najviše dopao, kojeg glumca bi izdvojio od svih sa kojima je radio...

Ristić je izneo svoje mišljenje o Titu i njegovoj ulozi u našoj istoriji, i osvrnuo se na činjenicu da istorija nije previše blagonaklona prema njemu danas, ali i po čemu bi voleo da ga zapamte...

Pogledajte ceo intervju sa Ljubišom Ristićem u videu:

Šta se dešava sa Srbijom, kad je reč o geopolitici? Da li zaista sedimo na "dve stolice"? Možemo li da sedimo na dve stolice?

Moramo da sedimo na dve stolice. Kakve su to gluposti? Dođe neki budalaš, koga su poslali da priča te stvari, pa se izvinjava posle nedelju dana. Na šta to liči? Pa naravno, nije to sedenje na dve stolice, to je razumevanje svoje svetsko-istorijske pozicije, to je ekvidistanca prema istoku i zapadu, prema Americi i prema Rusiji, sada i prema Evropi, u krajnoj liniji i prema Kini. To je potreba da zemlja opstane u toj nemogućoj situaciji geopolitičkoj, u kojoj se mi nalazimo decenijama i vekovima. Jedini uslov da opstanemo je ta glupost o dve stolice. Kakve dve stolice, nema tu dve stolice. Ti koji nama savetuju da sednemo na jednu stolicu, ti nam rade o glavi. Oni koji pokušavaju ove druge da oteraju odavde, to su oni koji ovde hoće konflikt, koji hoće sukob, koji rade najgoru moguću stvar, koji su nam razbili zemlju. Ne kažem ja da su jedni više krivi od drugih, ja sam jedini u ovoj zemlji koji tvrdi da su Rusi posmatrali šta se dešava i rekli aha, hoćete da smenite Miloševića a ne možete, da vidite ko može! Ništa Rusi i Jelcinjeva Rusija nisu neviniji od Amerikanaca. Nije to sedenje na dve stolice, to je ružan opis nečega što je neophodno ovoj zemlji, a to je da ona ima jednak odnos prema raznim svetskim silama koje bi htele da ovde budu glavne. Ona ne sme da dopusti da jedna od tih svetskih sila bude glavna, ona ne sme da dopusti da ovde imamo američku bazu vojnu na Kosovu, da imamo otet deo teritorije, da ne dopustimo da drugi takođe naprave atmosferu u Nišu, mi apsolutno moramo da damo diplomatski imunitet njima kad smo već dali Amerikancima diplomatski imunitet i pravo prolaska, u Titovo vreme ovde nije bilo stranih vojski. Mi smo imali našu vojsku koja je bila jedna od najvećih armija na svetu, najmoćnijih, najsnažnijih, i cela naša zemlja je u stvari bila JNA, i njena industrija, i ceo sistem državni je bio zasnovan na tom velikom odbrambenom sistemu. Onda je učinjeno sve da se to razbije. Kad je Tito umro, kad su Nemci i Rusi rešili da izbace Amerikance iz Evrope, kad su Amerikanci ni krivi ni dužni otkrili da su pobedili tobož komunizam, tu igru koju su im Nemci i Rusi smislili, oslobađajući od sovjetskog uticaja sve te kolonije u istočnoj Evropi, Poljsku, Češku, Bugarsku, Mađarsku, kad se sve to ispodogađalo, Jugoslavija nije mogla da opstane. Ona je bila na putu svima, i morala je da se eliminiše. U tome je najviše uticala JNA, koja je bila NATO armija koja je izvršila svoje operativne zadatke u svojoj operativnoj zoni. Ona je formirala slovenačku armiju, i slovenačku državu, hrvatsku armiju i hrvatsku državu, čuvala Srbiju od bilo kakvog rata dok nije došlo vreme, napravila rat u Bosni, tamo su ratovali oficiri JNA na sve tri strane.

Oružje JNA je pucalo na sve tri strane, jer su Amerikanci odlučili da Evropa, Nemačka i Rusija su priznale Sloveniju i Hrvatsku, da će zato sad imati rat u Bosni, pa su lepo napravili mali rat, pa malo krvavi rat, pa su to tobož bili verski sukobi, a rat vode njihovi ljudi koje su oni pripremili za to. I Radovan Karadžić, i Izetbegovići i sve je to kontrolisano od Amerikanaca. Sve su to užasne, odvratne budalaštine koje služe samo zato da bi se ova zemlja razorila, da se optuže ljudi ovde za ceo taj krvavi rat, a u stvari velike sile igraju svoje igre da proizvedu krizu kojom će iza toga upravljati. Mi sad ovde imamo istu tu situaciju. Ovde se stalno najavljuje kriza, proizvodi kriza, najavljuju ta politička rukovodstva koja iz inostranstva kod nas postavljaju, oni moraju da čine ovo ili ono, inače će biti ovo ili ono, a u stvari, njihov jedini interes je da se ništa ne reši, nikakvo pitanje ne dovede do kraja, da svet ne živi normalno i mirno, nego da je stalno napeto i situacija takva da oni moraju da budu tu i da pomognu, intervenišu. Poslednji put sam u Klubu književnika večerao sa ministrom inostranih poslova Jugoslavije Budimirom Lončarom, i kaže on meni, znaš, bio sam u Delhiju na toj konferenciji nesvrstanih pred sam početak krize, i tad mi je indijski ministar spoljnih poslova rekao sve razumem, sve vidim šta se dešava, jednu stvar nemojte nikada dozvoliti - nemojte ih pustiti u zemlju, da vam oni pomažu da rešite krizu. Kad vam uđu u zemlju, gotovo je sa vama. To mi je Lončar rekao '90. godine.

Kako danas gledate na političku situaciju. Šta radi Vučić? Šta mu zamerate, a šta ne? Želite li da mu date neki savet?

Nemam nikakav savet, on je čovek koji vodi državu, njegov posao je da vodi državu, nije moje da savetujem. Ja posmatram tu stvar šire u istorijskom kontekstu, ja sam Jugosloven, Jugoslavije više nema...Postoji jedinstveni jugoslovenski prostor koji nikad nisu uspeli da razbiju i rasture, oni isti koji su bili nacionalisti nekada i jedni protiv drugih grmeli, i nas koji smo pokušali da održimo jugoslovenski kulturni prostor na okupu napadali. Oni sada jedni druge maze, idu jedni drugima u pohode, u goste, oni su sada veliki nacionalni umetnici koji sarađuju, jedino za koga u toj saradnji nema mesta to su Jugosloveni. Za nas nema mesta u tome. Oni mogu da sarađuju kao srpski, hrvatski, slovenački umetnici, ali Jugosloveni je tabu.

Mnogi su se obogatili od politike u poslednjih 30 godina. Neki nisu. Može li neko ko se obogatio od politike zaista da bude patriota?

- O moj Bože. Kakve patriote i kakve nepatriote? Pogledajte vi samo njihove račune, kuće, vile i ostale stvari. U našoj kulturi, među umetnicima izgleda da se samo Ristić bavio politikom i bio predsednik JUL - a, to je tobož stalni problem. Ja sam taj isti problem imao mnogo pre toga, i '70-ih, '80 - ih sam imao iste probleme sa istim ljudima. Samo danas imaju izgovor Ristić je bio predsednik JUL-a, to je strašno, i ne znam šta. Kad pogledate naše glumce, reditelje, pisce, svi se oni bave politikom sve vreme, svi su oni ministri, svi su u upravnim odborima raznih važnih državnih institucija, akademici su, svi oni imaju razne političke stavove, izjave, učestvuju u politici, ali niko o njima ne govori kao o nekakvim političarima. Oni su veliki, zaslužni, mesijanski umetnici, kulturne karijatide...To je jedna užasna stvar. Taj Vulin, svi ga napadaju, tetka, pa ovo, pa ono, a niko ne pita kako Branislav Lečić, gumac, ministar ostavlja ženi sa kojom se razvodi stan od 250.000 evra, o čemu pišu sve novine. O čemu je stvar, ko su ti ljudi? Vulina je lako napadati, on je ionako jedna osoba koja je stalno izložena napadima.

Da, ali Vulin je trenutno na funkciji, ministar je?

- Jeste. Ne branim ja Vulina, samo ukazujem da niko ne govori o Ružici Đinđić, i zašto ona sedi u nekakvoj vili na Dedinju. U čemu je stvar? Mene su pokušavali, a onda su shvatili da sam ja čovek proleter, da nemam ništa, da nemam nikakvu imovinu, pa me više oko toga ne čačkaju. Kada su zahtevali od mene da prepiše država šećeranu i to pozorište što sma napravio tamo, ja sam odbio i rekao, jeste vi normalni, ne pada mi na pamet, neću da čitam u novinama Ristić ukrao, Ristić oteo, Ristić šećeranu...ne, oni su ti koji stalno hoće da privatizuju sve...Da uzmu za sebe Jugoslovensko dramsko, da uzmu Terazije, Atelje 212...sve su to veliki zaslužni umetnici čiji je jedini interes neki plac, neka kuća, nešto u šta je država uložila velike pare, oni da uzmu...kao ovaj što je uzeo šećerane za tri marke...E, oni bi tako sada da uzmu pozorišta, to je strategija ovog časa...

Drugi deo intervjua (o pozorištu) gledajte i čitajte u utorak, a treći u četvrtak na Espreso.co.rs

(Milka Radović)