SRBIJA VIŠE NEĆE UPRAVLJATI KOSOVOM, SAMO KRVAVIM RATOM MOŽE PONOVO: Radulović izneo svoj stav o KiM

Saša Radulović, predsednik pokreta "Dosta je bilo" napisao je autorski tekst o Kosovu i Metohiji, čuvenoj rezoluciju 1244 i kako je došlo do onoga što se danas dešava u ovoj srpskoj pokrajini. Tekst prenosimo u celosti.

"Verujem u ugovore i imovinu. Moju, vašu, tuđu, svačiju. I verujem u vekovima potvrđene principe i praksu obligacionih odnosa. Ne verujem u revolucionarnu pravdu. Ne verujem u silu. Verujem u razum i pravo. I ne dam svoje nikome. O svome pregovaram i zaključujem nove ugovore svojom slobodnom voljom. Vi sa vašim kako se vama sviđa.

Svaka država postaje država međunarodno priznatim ugovorom. Srbija je postala država ugovorom potpisanim na Berlinskom kongresu 1878. godine u pretprošlom veku. Taj kongres je bio revizija Sanstefanskog mira između Rusije i Turske. Srbija nije bila zadovoljna tim Sanstefanskim ugovorom. Da se podsetimo, Berlinskim ugovorom su Britanija, Francuska i Nemačka pomogle Srbiji da suprotno volji Rusije, Niš, Pirot, Prokuplje i Vranje postanu deo međunarodno priznate države Srbije. Rusija ih je Sanstefanskim ugovorom bila videla u Bugarskoj.

Kosovo i Metohija su ugovorom potpisanim na Londonskoj konferenciji kojom su okončani balkanski ratovi 1913. godine postali deo Srbije. Tim istim ugovorom je i formirana država Albanija. Albanci nikada nisu bili zadovoljni ovim ugovorom jer je veliki broj Albanaca ostao van granica te nove države Albanije.

Srbija je vodila katastrofalnu politiku tokom devedesetih i ušla u sukob sa praktično celim svetom, i istokom i zapadom. Tom pogubnom politikom je međunarodno priznat ugovor sa Londonske konferencije, po kome je Kosovo deo Srbije bez ograničenja, zamenjen novim ugovorom koji se zove Rezolucija 1244 i koji je doneo Savet bezbednosti UN 1999. godine. Ta rezulucija je obavezujući ugovor i važi na teritoriji Srbije zato što je Srbija takođe ugovorom pristupila Ujedinjenim nacijama i prihvatila njene nadležnosti još 1945. godine.

Da nije bilo te pogubne politike, nikada ne bismo ni bili u sadašnjoj situaciji. Ovo građani Srbije moraju da znaju.

Taj ugovor, Rezolucija 1244, je mnogo lošiji po Srbiju nego prethodni ugovor sa Londonske konferencije, ali je opet međunarodno obavezujući ugovor. I u njemu piše da je Kosovo i Metohija deo Srbije. U njemu takođe piše da država Srbija više ne upravlja teritorijom Kosova i Metohije i da na toj teritoriji više ne važe zakoni Srbije, već da njom upravlja Savet bezbednosti UN preko UNMIK-a, te da će se trajni status pokrajine rešiti kasnije.

Rezolucija 1244 se ne poštuje. Ugovor je na snazi i Kosovo zaista nije država i bez saglasnosti Srbije ne može postati članica UN. Ali kada se na Kosovu donese ustav koji je u suprotnosti sa tim ugovorom, UN administracija ga ne poništava, tu ništa ne možemo. Ili kada kosovsko društvo počini strašan zločin kao što je pogrom i proterivanje srpskog i ostalog nealbanskog stanovništva marta 2004. godine i izvrši etničko čišćenje, UN administracija ne reaguje, i ni tu ništa ne možemo.

Ne znam da li ima išta udaljenije od evropskih vrednosti od ignorisanja tog zločina. Ili kada Kosovo protivno svim pravilima krene da privatizuje društvena preduzeća i otima akcionarska prava u Trepči, ni UN ni EU administracija ne reaguju. Na terenu, vreme ne radi za interese Republike Srbije i njenih građana. Zapad, čiji su vojnici na teritoriji KiM, ne poštuje Rezoluciju 1244 i tu ne možemo ništa.

Savet bezbednosti bi mogao da reši ovo pitanje novom rezolucijom o kojoj se Srbija ne bi pitala i da, recimo, odredi referendum kojim bi stanovnici Kosova odlučili da li da budu nezavisna država. Ova odluka bi onda bila obavezujuća i za Srbiju i Kosovo bi na osnovu nje postalo članica UN.

“Nevolja” takve rezolucije je što bi onda morala da važi i za, recimo, Krim i za mnoge druge teritorije u svetu. Ta rezolucija bi postala opasan presedan. Rusija bi recimo rado prihvatila taj presedan, jer bi rešio pitanje Krima. Iako zapad godinama pokušava da argumentuje kako je Kosovo poseban slučaj, već je svima potpuno jasno da nije, tako da se od tog puta odustalo. Da bi se realizovao projekat Kosova tako da ne predstavlja opasan presedan, ostao je samo jedan put: novi ugovor samih zainteresovanih strana, Srbije i većinskog stanovnišva Kosova, koji bi onda priznala međunarodna zajednica. Za to se Srbija itekako pita.

Država Srbija više nikada neće administrirati na teritoriji na kojoj većinu čine Albanci na Kosovu. Pred tom činjenicom ne treba gurati glavu u pesak. Jer to se može postići samo krvavim ratom i etničkim čišćenjem. Nadam se da smo kao društvo naučili barem te lekcije devedesetih i da to više niko ne priziva. To još uvek ne znači da je Kosovo država. To, takođe, ne znači da država Srbija nema legitimna prava na Kosovu, da naša privredna društva i naši građani treba da izgube imovinu, prava i kulturnu baštinu na Kosovu.

Po pitanju Kosova, niti nam je zapad neprijatelj, niti nam je istok prijatelj. I jedni i drugi imaju sopstvene interese. Ruski interes je Krim, zapadni Kosovo. Njihovi političari su previše sebe investirali u taj projekat.

Političke vlasti u Srbiji su bile naivne i ono što su neke druge generacije stekle, olako prokockale. U spoljnoj politici ne postoje prijateljstva, postoje samo interesi.

Posao izabranih političkih lidera na vlasti je da uđu u pregovore sa Albancima o istorijskom pomirenju srpskog i albanskog naroda na temelju poštovanja ugovora, imovine SVIH pravnih i fizičkih lica, ljudskih prava, istinske autonomije, kulturne baštine, ekonomskih interesa i zajedničke budućnosti.

Preambula Ustava se može menjati samo nakon što izabrani predstavnici i politički lideri dva naroda postignu sporazum čija bi potvrda bila referendum građana. Pre toga, to bi značilo ili diletantsko pregovaranje ili izdaju svih nacionalnih interesa i ne bi smelo biti na pameti bilo kom političaru. Pre svih predsedniku države. Upravo zbog toga bi morao da prekine da traži iza koga bi mogao da se sakrije u vezi sa obećanjima datim u Briselu, da se prenemaže sa navodnim pozivima na dijalog i razmenu ideja ili traži alibi od DS-a ili bilo koga drugog za promenu Ustava. Jer ko god da mu pruži pomoć u tome, taj projekat je osuđen na propast.

Referendum o izbacivanju preambule iz Ustava Republike Srbije je sigurno osuđen na propast, jer je za uspeh referenduma potrebno da na referendum izađe 50 odsto građana upisanih u birački spisak, što iznosi skoro 3,4 miliona birača. Kampanja protiv refenduma je jednostavna: “ostani kod kuće”. Ovo znači da SNS, kada bi i uspeo da ubedi sve svoje birače da pokloni Kosovo, to je samo nešto više od pola potrebnog broja.

Ovo takođe znači da je za uspeh referenduma potreban konsenzus svih. DJB, a i mnogi drugi, takav diletantski potez prodaje države, neće podržati. “Ideja” za pregovore je više nego jasna i DJB je objavio pre dve godine: princip imovine i ugovora kao osnov istorijskog pomirenja srpskog i albanskog naroda, ne političkih zakulisnih radnji i politička rasprodaja države zarad ostanka na vlasti SNS-a.

Imovina i ugovori su evropske vrednosti. Oni su civilizacijske vrednosti. Bez obzira na to da li su dve ili tri ili 22 zemlje EU to, usled trenutne amnezije, zaboravili. O elementarnim principima se ne da pregovarati. Ne postoji evropski konsenzus o mojoj imovini i mojim ugovorima. Uopšte me ne interesuje šta velike sile misle o mojoj imovini. Moja imovina i moji ugovori su moji. O njima nikada nikoga neću pitati. Vi sa svojim kako vi hoćete".

(Espreso.co.rs / dostajebilo.rs)