DEMOKRATIJA JE NA UDARU NA BALKANU, A ZAPAD GLEDA NA DRUGU STRANU: Tekst Vuka Jeremića u Vašington Postu

Bivši predsedavajući Skupštine UN Vuk Jeremić napisao je članak za Vašington Post, u kojem je govorio o velikim problemima s kojima se demokratija susreće u Srbiji i Balkanu.

Prenosimo ovaj tekst.

"Događaji na Zapadnom Balkanu dvaput su bacili dugačku senku na Evropu u proteklom veku - prvo 1914. a zatim 90-tih. Oba puta, sila koju je oslobodilo ubijanje nije mogla biti zaustavljena unutar postojećeg međunarodnog poretka. I u oba slučaja, ponuđena rešenja nisu uspela da reše postojeće tenzije koje su dovele do sukoba, na prvom mestu.

Lociran na sredini puta između Berlina i Istanbula, Zapadni Balkan je najdirektnija fizička veza između Evrope i Bliskog Istoka. Podsećeni smo na njegovu stratešku važnost tokom nedavne evropske migrantske krize, kad je region poslužio kao glavna kopnena ruta za milione migranata koji su bežali od nasilja u Siriji i Iraku. Ako pogledamo političku mapu Evrope, vidimo da je Zapadni Balkan - uprkos svojoj strateškoj lokaciji - ostao van Evropske unije. Neki ga čak zovu "crnom rupom Evrope".

Zaokupljena mnoštvom izazova, Evropska unija je jasno integraciju Zapadnog Balkana stavila u drugi plan. Ovo je jedna od najkratkovidijih odluka koju je napravila ova generacija lidera EU.

Sve dalja evropska perspektiva regiona olakšala je put lokalnim autokratama da prisvoje vlast, populističkom retorikom, urušavajući dostignuća tek rođenih liberalnih demokratija. Dobar primer za ovo je novi predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, koji je bio ministar za informisanje Slobodana Miloševića tokom 90-tih.

On je, izgleda, postigao prećutni dogovor sa raznim donosiocima odluka na Zapadu: u zamenu za privid očuvanja stabilnosti, Vučiću je de fakto dato zeleno svetlo da guši fundamentalna ljudska prava i slobode. Kao posledica ovoga, jaz koji razdvaja Srbiju od EU se produbio. A ipak, obe strane su, izgleda, zadovoljne sa održavanjem iluzije da su pregovori o pridruženju na pravom putu, čak i pored činjenice da kraja pregovora nema na vidiku.

Ovakvi "dilovi" nisu samo moralno upitni; oni su takođe protivni strateškom interesu regiona i cele Evrope. Pod Vučićevom vlašću, koja je sve više vladavina gvozdenom rukom, despotska vladavina, Srbija je doživela nameštanje izbora, videla kako se lideri opozicije žestoko blate, bez posledica, i videla kako mediji predaju svoju objektivnost i nezavisnost autokratskim zahtevima za vazalstvo i poslušnost. Ovo teško da je iznenađenje, imajući u vidu da je Vučić takve metode koristio poslednji put kad je bio na vlasti, 90-tih godina. U međuvremenu, stranih investicija je sve manje. Korumpirani i nesposobni prijatelji Vučića zauzeli su sve značajne pozicije. A rekordan broj mladih i obrazovanih ljudi napušta zemlju.

Situacija nije ništa bolja ni u drugim državama, kao što su Makedonija, Crna Gora i Bosna i Hercegovina, gde su se desile velike ulične demonstracije, često nasilne, u proteklih nekoliko godina. Čuju se ponovo i pozivi za stvaranje Velike Albanije, što podrazumeva nasilne promene granica - nešto što je teško zamislivo bez pokretanja ozbiljnih poremećaja.

Stvari su pogotovo loše na Kosovu, koje drži evropski rekord po slanju najvećeg broja boraca (po glavi stanovnika) u konflikt na Bliskom Istoku. Tamo će, po svemu sudeći, novi premijer biti Ramuš Haradinaj. Pre nekoliko godina, Haradinaja je haški Međunarodni tribunal za bivšu Jugoslaviju oslobodio optužbe za jezive zločine, među kojima su ubistva i mučenje srpskih civila, pošto su svedoci ili povukli iskaze u poslednjem času, ili su umrli pod misterioznim okolnostima. Njegov glavni rival je Aljbin Kurti, jedan od najradikalnijih populističkih političara na celom Balkanu.

Vučić i drugi balkanski autokrati operišu pod pretpostavkom da državne institucije ne smeju da budu barijere ostvarivanju njihove volje za moć, i da je savršeno legitimno manipulisati javnim mnenjem kako bi zadovoljili sopstvene sebične interese. Takva praksa niti je dobar osnov za ostvarivanje dugoročne političke i ekonomske stabilnosti, niti doprinosi stvaranju održive regionalne saradnje - a još manje pomirenja. Davanje za pravo takvim tendencijama ima smisla samo ako je cilj pretvoriti Zapadni Balkan u neku vrstu "ničije zemlje", odnosno "tampon zone" između EU i Bliskog Istoka, u kontekstu migrantske krize i još mnogo toga."

(Espreso.co.rs / Washington Post)