POSLEDNJI DAN PREMIJERA ZORANA ĐINĐIĆA: Vožnja do smrti trajala je 5 minuta, "Držao sam premijerovo srce u rukama!"

Ispred sedišta Vlade Srbije, 12. marta 2003. godine ubijen je premijer Srbije i lider Demokratske stranke Zoran Đinđić. Bio je to uobičajen dan za premijera, koji je trebalo da ima nekoliko sastanaka. U prvom saopštenju posle ubistva premijera, Vlada Srbije je kao organizatore i počinioce atentata označila kriminalce iz takozvanog zemunskog klana, a kao kolovođe grupe identifikovala nekadašnjeg komandanta raspuštene Jedinice za specijalne operacije Milorada Ulemeka Legiju, kao i vođe kriminalnog zemunskog klana Dušana Spasojevića Šiptara i Mileta Lukovića Kuma.

"Premijera je bolela noga tog dana i bilo je reči da tog dana nećemo raditi. Na kraju je definitivno odlučeno da nećemo ići na posao i mi smo se razišli. Posle nekih sat vremena ponovo sam se čuo sa Dijanom, telefonom ili sa Saletom - vozačem, plan je promenjen, predsednik ipak kreće na posao i mi ponovo treba da se nađemo u Vladi", ispričao je Milan Veruović, premijerov tadašnji teleohranitelj za film "Poslednji dan Zorana Đinđića", produkcije RTS i dodao:

"Ušli smo u dvorište rezidencije, Sale i ja, njegovim autom, a ostala dva auta su ostala ispred rezidencije. Ja sam pozvonio na vrata, otvorila mi je Ružica kao i svakog dana, rekla mi je da pričekam još malo da se predsednik spremi, ja sam sačekao. Ništa neuobičajeno tog dana, kao i svakog drugog. Sačekali smo ispred, u dvorištu.

Jedina neuobičajena stvar tog dana bilo je premijerovo kašnjenje, kao i ćutanje. "Premijer je kasnio više od 20 minuta pri izlasku iz rezidencije, što za njega nije bio običaj. Bio je lep dan, mi smo stajali napolju, pričali smo sa Ružicom, koja je izašla da popriča sa nama. On je izašao negde oko 12:30, 12:32, otprilike. Ušao je u kola, pozdravio nas i to je bilo sve od njega taj dan", ispričao je Aleksandar Bjelić - vozač.

"Obično bi u kolima komentarisao događaje prethodnog dana ili bi pitao Saleta ili mene šta se dešava, šta ima novo. Tog dana, ništa nas nije pitao. Dan je protekao u ćutanju. Naša vožnja od rezidencije do zgrade Vlade trajala je nekih 5 minuta. Tog dana, ništa nismo rekli jedan drugom", ispričao je Veruović.

"Ja sam izašao prvi iz auta, dodao sam predsedniku štake, oslanjajući se na njih, on je izašao iz auta i krenuli smo ka zgradi Vlade. Došli smo do samog ulaza u zgradu Vlade. U tom trenutku, čuo sam prvi pucanj, on je jauknuo bolno. Okrenuo sam se prema njemu i čuo sam stršno jak prasak. Ja, shvatavši da pucaju još uvek i da nas drže na nišanu, vidim da mi noga krvari, u tom trenutku sam mislio da sam pogođen u nogu. Na laktovima pokušavam da se se privučem autu i da nekako nađem zaklon ispod auta. Otvara levom rukom auto, ulazim u njega. U tom trenutku, moj kolega, ulazi u auto u koji sam ja ušao, seda za volan auta i kreće iz dvorišta", objasnio je Veruović.

"Prišao sam, okrenuo sam ga, nije se videla krv, nije se videlo ništa. Nije davao ni bilo kakve znakove. Krenuo sam da ga vučem gore, ispod mog tela, ne znajući da li će još nešto biti, da li će se još pucati... Kad smo ušli unutra, pritrčao mi je još jedan kolega, pomogao mi da ga odnesemo na drugi deo stepenica. Pokušali smo da mu ukažemo pomoć, da vidimo šta se dešava. Tad smo prvi put videli da je pogođen, videli smo krv. Neko je zvao Hitnu pomoć, oni su došli tek nakon 5 minuta. U jednom momentu smo odlučili da ga iznesemo, stavimo u kola i odvezemo u Hitnu pomoć", rekao je Bjelić.

Doktor Miljko Ristić bio je poslednji lekar koji je video srpskog premijera Zorana Đinđića živog i taj dan kada ga je operisao nakon što je na Đinđića pucano će pamtiti, kako kaže, dok je živ. Jedan od najboljih srpskih kardiohirurga, doktor Ristić, započeo je operaciju Đinđića koja se nažalost tragično završila.

"I dalje imam osećaj kao da se sve to juče desilo, a ne pre toliko godina. Kao da sam juče uzeo skalpel i počeo da pravim rez na grudima. Čak su mi kristalno jasni i momenti pre nego što sam ušao u Urgentni centar posle poziva sekretarice tadašnjeg direktora Kliničkog centra Srbije Vojka Đukića da hitno dođem sa kardiohirurgije, zgrade koja se nalazi preko puta, gde sam pola sata pre toga završio operaciju nad jednim pacijentom", rekao je svojevremeno dr Ristić.

Doktor Ristić je ujedno i čovek koji je 12. marta 2003. godine u svojim rukama držao teško ranjeno srce premijera Đinđića, čija je smrt promenila dalji tok srpske istorije. "Sve je bilo kao u filmu. Izašao sam iz sale na svojoj klinici. Nije prošlo ni pola sata kad mi je zazvonio telefon. Bio je to poziv da hitno dođem u Urgentni. Da ne pitam ništa, samo da se pojavim. To se desilo oko 12.30 časova. Pitao sam u koju ambulantu da dođem, jer ih tamo ima mnogo, dobio sam odgovor: 'Doktore, biće vam sve jasno kad se budete pojavili'", rekao je Ristić.

On je dodao da mu je, kada je tamo stigao, bilo jasno da je reč o nekoj javnoj ličnosti. Kako je naveo, kad je ušao u zgradu, rekli su mu da ide u ambulantu za reanimaciju, gde je još na vratima video da je na stolu Đinđić.

"Bio je jako bled. Vitalni znaci su bili loši. Pritisak, puls i disanje bili su ispod svih fizioloških granica. Nije bilo dileme da on mora istog časa u operacionu salu, da pokušamo da ga vratimo u život otvaranjem grudnog koša, masažom srca koja se primenjuje u takvim situacijama... Trčeći smo odvezli Đinđića u salu. Za nekoliko minuta već je bio na stolu. Svi smo bili tu od hirurške ekipe. Skalpel mi je bio u ruci. Počeo sam da pravim rez na njegovim grudima", kaže Ristić i dodaje:

"Pri otvaranju grudnog koša naišli smo na enromnu količinu krvi koja se tu skupila. Uočili smo veliku ranu na desnoj strani srca, šest puta dva centimetra, i jednu manju na suprotnoj strani. Brzo smo ih zakrpili. Pokušali smo masažu, reanimaciju, ali to nije davalo nikakvog efekta. Isto je bilo sa nadoknadom krvi i ostalih tečnosti. Ristić navodi da je Zoran Đinđić tada dosta krvario. Kaže da nisu mogli da uoče šta se dešava jer na telu nije bilo drugih vidljivih povreda, sem ulazne i izlazne rane od metka, tada su odlučili da mu otvore trbuh.

"Istog momenta iz njega je izašla ogromna količina krvi. Izvor tolikog krvarenja bila je jetra. Raspala se u hiljade parčića! Dakle, radilo se o veoma razornom metku, koji je, osim što je direktno povredio srce, imao veoma veliki bočni pritisak na okolne organe, u ovom slučaju jetru. Bilo ju je nemoguće ušiti. Shvatili smo zašto reanimacija nije dala rezultate", izjavio je Ristić i tada dodao:

"Nadoknada krvi i ostalih tečnosti i dalje nije davala rezultate jer su povrede jetre bile takve da sve što uđe u telo, odmah iscuri kroz taj razoreni organ. Nemoguća situacija. Cela operacija nije trajala duže od sata. U tom trenutku pacijentu je mogla da spase život trenutna transplantacija organa, što tada nismo imali. Proglasili smo smrt.

Ristić je tog dana bio poslednja osoba koja je u svojim rukama držala, kako kaže, Đinđićevo srce:"Držao sam premijerovo srce u rukama. Nije prvi put. Hiljade tuđih srca držao sam u svojim rukama. Ali teret u tom trenutku razmišljanja bio mi je koju metodu primeniti, koji hirurški pristup imati, koji instrument upotrebiti, koji konac... i kako će se završiti operacija na Đinđićevom srcu.

Bonus video:

(Espreso/Mondo/J.D./Prenosi M.M.)