Međunarodni dan osoba sa invaliditetom
PUNA SU NAM USTA BORBE ZA OSOBE SA INVALIDITETOM, A ŠTA SE ZAISTA DEŠAVA? Ovi ljudi nemaju normalan život!
Obeležavanje Međunarodnog dana osoba sa invaliditetom ima za cilj da se promoviše razumevanje problema invaliditeta i da podrška za dostojanstvo, prava i dobrobit osoba sa invaliditetom
Danas se obeležava Međunarodni dan osoba sa invaliditetom pod sloganom "Osnaživanje osoba sa invaliditetom i osiguranje inkluzivnosti i jednakosti".
Procenjuje se da osobe sa invaliditetom čine 10 odsto svetske populacije, a da u Srbiji od osam do deset odsto ukupnog stanovništva ima neki oblik invaliditeta, odnosno između 560.000 i 800.000 osoba.
U svetu svaka deseta osoba živi sa nekim oblikom invaliditeta, a većina se suočava sa nerazumevanjem i diskriminacijom. Zbog toga je ustanovljen 3.decembar, Međunarodni dan posvećen osobama sa posebnim potrebama i invaliditetom.
Misija Svetske zdravstvene organizacije je da unapredi kvalitet života osoba koje žive sa invaliditetom putem nacionalnih, regionalnih i globalnih aktivnosti i da podigne svest javnosti o veličini problema i njegovim posledicama. Jedan od ciljeva je i podizanje svesti o važnosti integracije osoba sa invaliditetom u sve aspekte življenja.
Kakva je situacija u Srbiji?
Povodom Međunarodnog dana osoba sa invaliditetom, ministar Đorđević ističe da se prvi pravac saradnje ogleda u neposrednom učešću predstavnika udruženja osoba sa invaliditetom u svim radnim grupama koje su formirane u cilju izrade nekog zakonskog, podzakonskog ili strateškog dokumenta.
Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja će nastaviti da pruža finansijsku i svaku drugu vrstu pomoći i saradnje udruženjima koja sprovode programe u cilju zaštite prava i unapređenja položaja osoba sa invaliditetom.
"Želimo da stvar pomerimo napred i da napravimo neki iskorak, želimo da pružimo mogućnost tim ljudima da rade da privređuju da budu deo našeg društva i da se ne osećaju odbačeno. Želim da im poručim da država stoji uz njih, da ćemo u sledećoj godini još više finasijskih sredstava odvojiti za njih i da ćemo probati zajedničkim radom zajedničkim projketima da unapredimo i njihov život", rekao je Đorđević.
Osobe sa invaliditetom se u Srbiji svakodnevno suočavaju sa socijalnim i fizičkim barijerama, kao što su predrasude u stavovima prema invalidnosti, nepristupačnost objekata kao i informacija i oruđa za komunikaciju.
NE PROPUSTITE
Prema osobama sa invaliditetom se treba ophoditi kao i prema svim drugim osobama, i u kontaktima bitno je da se obrati pažnja na osobu, a ne na njenu invalidnost.
Kao običani građani možemo da učinimo više stvari za osobe sa invaliditetom. Da ih pitamo da li im je potrebna pomoć i da se ne prepuštamo pretpostavkama, da im se direktno obraćamo prilikom razgovora i da im dozvolimo da izraze svoje potrebe. Takođe, neophodno je osobama sa invaliditetom ponuditi pristupačnost raznih objekata. U bibliotekama rampe na ulazu u zgradu, asortiman znakova na Brajevom pismu, audio ili Brajeve knjige, knjige u krupnom fontu, knjige u lako razumljivom formatu; u tržnim centrima pored pokretnih stepenica obezbediti i liftove; dovoljan broj parking mesta u blizini svih javnih mesta...
Evo kako kakva iskustva imaju imaju novinari redakcije Espreso sa osobama sa invaliditetom:
Igor
"Dejana sam video dvaput u životu. Inače, živeli smo u istoj zgradi, u stanovima koje su delila dva sprata. Uselio sam se u zgradu u junu, a Dejana sam video u januaru sledeće godine. Iznosili su ga, zajedno sa kolicima u kojima je provodio svoje vreme od kobne saobraćajke. Drugi put sam ga video kad sam mu zakucao na vrata, komšijski, ljudski, da popričam sa čovekom.
To što mi je ispričao još ne znam kako ja vama ovde da prepričam, pa neću ni da pokušavam. Ostaviću vama da se dobro zamislite, i pokušate da shvatite kako to može da izgleda, kad sve što ste imali nestane u jednom trenutku, a pažnju, ljubav i dobrotu drugih ljudi zamene nebriga, licemerje, osuđivanje, patnja. Dejan je samo negde usput odustao. Nije hteo više da izlazi napolje jer, kaže, "nije taj svet napolju više za njega".
Kažu da u Srbiji, u Beogradu, na ulicama ima malo "invalida" u poređenju sa ostalim gradovima slične veličine. A statistike kažu da ih ima više. Razmislite: Više ih je, ali ne izlaze napolje. Sede kod kuće. Jadne ljudske duše, gledaju kroz prozore, jer im svet napolju "nije prilagođen". Gledaju kroz prozor kako drugi ljudi žive.
Jesmo li stvarno takvi, bezosećajni?"
Nikola
"Sticajem okolnosti, u svom najbližem okruženju nisam imao prijatelje ili poznanike sa invaliditetom, odnosno posebnim potrebama. O tome kako im je, mogu samo da naslutim ili da pročitam po tekstovima na netu. Recimo da su dovoljno ilustrativne i ove fotke koje sam uslikao prošle godine ispred glavne pošte u Krnjači (da li je i dalje ovakva situacija nisam siguran, ali dovoljno je skandalozno što je ovako stajalo mesecima)"
Božica
"Na fakultetu sam imala kolegu sa invaliditetom, i tada smo vi postali svesni koliko je grad neprilagođen za takve osobe. Shvatili smo kuda on sve ne može sa kolicima i koliko ima ograničenja u svakodnevnom kretanju. A čak kada postoje odgovrajuća mesta za njih, neretko ih je neko već zauzeo (parking mesta, sedišta u autobusu). Potpuno je suludo da zbog stvari koje su lako rešive neko bude izopšten iz društva. Posebno ako ta osoba nije svojom voljom izabrala takav život. Ne zaboravimo da se "snaga jednog društva ogleda u ponašanju prema najranjivijim grupama".
Jovana
Iz mog iskustva i kontakta sa osobama sa invaliditetom shvatila sam da oni ne žele da budu posebna kategorija, niti da se na njih gleda kao na druge i drugačije. Oni žele da budu ravnopravni članovi društva. Ta ravnopravnost ne bi trebala da proističe iz sažaljenja, već prihvatanja drugog i drugačijeg od onog što smo mi.
U nekom smislu, njihove mogućnosti jesu manje u odnosu na ljude koji nemaju invaliditet, ali isti može da se nadomesti nekim drugim sposobnostima, koje ove osobe, kada i ako bismo im dozvolili da budu ravnopravni s nama zasigurno poseduju. To da invaliditet nije prepreka ni za šta dokazali su i sportisti širom sveta koji imaju neku vrstu invaliditeta, ali i ljudi aktivisti ovih grupacija. Možda neke stvari postižu na teži način i potrebna im je mnogo veća snaga volje, ali njihov uspeh u svakom segmentu života je vidljiv. Možda ne bi bilo loše kada im ne bismo još više otežavali živote i kada bismo im odali priznanje i podršku za ono što jako dobro rade, ali isto tako ne bi bilo na odmet da se grad prilagodi njihovim potrebama i njihovim mogućnostima kretanja, kako ne bi morali da se bore za ono što je njihovo pravo, a to je da budu ravnopravni članovi društva, kome svakako i na način koji mogu daju doprinos.
Diskriminacija je svuda oko nas, hoćemo li i dalje zatvoriti oči pred njom? Ovo što smo naveli su samo neki oblici i primeri diskriminacije.
Kada odete u neki kafić, restoran, u bioskop, na sva ta lepa i zabavna mesta, koliko osoba u kolicima, vidite? Ne vidite ih uopšte? Da li ste se ikada zapitali - ZAŠTO? Da li ste pomislili da to može i vama da se desi? Toliko govorimo o pravima, političati obećavaju, empatije na sve strane, svi imaju razumevanja , a u praksi) E, tu padamo! Puno se govori o zakonskoj reguilativi ali problemi nastaju u primeni zakona.
Što se tiče zapošljavanja problematika je, nastavlja on, veoma kompleksna, jer osobe sa invaliditetom "često nemaju znanja i veštine za određene poslove", a one najednostavnije, rad na pijaci ili pakovanje robe u rafove, obično zbog prirode bolesti ne mogu da obavljaju.
Problem predstavlja i obrazovni sistem koji je često nedostupan, a one osobe kod kojih invaliditet nastane kasnije nemaju mogućnost prekvalifikacije prema svojim mogućnostima.
Podaci kažu da svaka osma osoba sa invaliditetom od 15 godina i starija nikad nije ni krenula u školu, od čega je oko 81 odsto žena, to je 41, 9 odsto od ukupnog broja neobrazovanih.
BONUS VIDEO:
(Espreso.co.rs)
Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
