NAŠOJ VOJSCI JE DOVOLJNO DVA DANA DA PREGAZI ALBANCE NA KOSOVU! Da li će se u Srbiji ponoviti 1999. godina?

Za Kosovo se sa razlogom kaže da je najskuplja reč koja se „bez krvi nije mogla kupiti, a bez krvi se ne može ni prodati“. Ali i reč koja je 2018. godine unela prave političko-tektonske poremećaje ne samo u Srbiji i na Balkanu, već i celom svetu. Reč koju su svi koristili, mnogi zloupotrebljavali, ali retko ko razumeo njenu društveno-istorijsku važnost. Reč koja je utemeljila korene srpske i svetske istorije, i odredila tok mnogih društvenih kretanja. Pre više od šest vekova dogodio se čuveni boj na Kosovu, ali borba i dalje traje, samo se koriste drugačija sredstva. Ishod te bitke je još nepoznat, kako one 1389. godine, tako i ove današnje.

Ako ubrzamo sled događaja, slobodno se može reći da je Kosovo i reč koja je obeležila i godinu za nama. Počev od srpskog unutrašnjeg dijaloga čiji rezultat bi značio obavezujuće i sveobuhvatno rešenje za južnu srpsku pokrajinu, ubistva lidera Građanske inicijative SDP Olivera Ivanovića, preko hapšenja direktora kancelarije za KiM Marka Đurića u Kosovskoj Mitrovici, prvi put spominjanja ideje razgraničenja između Srba i Albanaca, zveckanja oružjem i albanskim provokacijama na jezeru Gazivode, posete predsednika Srbije Aleksandra Vučića Kosmetu, povlačenja priznanja nezavisnosti Kosova od mnogih svetskih država, pa sve do pokušaja ulaska lažne države u Interpol, uvođenja sramnih taksi od sto odsto na srpske proizvode, prekida dijaloga Beograda i Prištine, kao i formiranja takozvane Vojske Kosova koja je bila kap koja je, čak i u očima svetske javnosti, prelila čašu samovolje i bezobrazluka lidera Albanaca na Kosovu, Ramuša Haradinaja i Hašima Tačija.

Mnogi zloslutnici su zbog svega navedenog brže bolje pohrlili da glasno, ali i tajno kažu da je pitanje Kosova rešena stvar, res iudicata. Da je samo pitanje vremena kada će steći punu formalno-pravnu nezavisnost. Međutim, da li je to baš zaista tako? Da li će rešenje kosovsko-hamletovske drame dobiti svoj konačan epilog u 2019. godini i kakav će on uistinu biti? Hoće li doći do neke vrste pomirenja i primirja između Albanaca i Srba ili će morati da se uzimaju puške u ruke? Imaju li Albanci bilo kakvog razloga da traže svoje mesto pod mapom Balkana, ali imaju li i Srbi snage da se izbore sa sveprisutnom idejom stvaranja Velike Albanije i kako joj se suprotstaviti? Hoće li doći do ujedinjenja Srbije i Republike Srpske u tom slučaju? Da li će se u Srbiji ponoviti scenario iz 1999. godine? Odgovore na ova, ali i brojna druga pitanja može dati samo istorija. Zbot toga smo razgovarali sa jednim od najcenjenijih, ali ujedno i najkontroverznijih istoričara današnjice Jovanom Deretićem.

Odavno je poznato da je istorija učiteljica života koja služi ne samo da saznamo prošlost, već i da razumemo sadašnjost i predvidimo budućnost. Koja su Vaša predviđanja za 2019. godinu kada je Kosovo u pitanju?

Rešenje za Kosovo je samo jedno. Priznaćemo Kosovo ono što jeste, a to je autonomna pokrajina kao sastavni deo Republike Srbije. Ukoliko to Albanci ne prihvataju, onda nam preostaje jedno jedino rešenje, a to je rat. Na drugačiji način to ne može da se reši. Poslednje albansko „oružje“ koje upotrebljavaju protiv Srbije je Amerika i oni se na nju, kao veliku svetsku silu, oslanjaju kako bi oteli Kosovo kao deo Srbije. Čujem da se dosta priča o kompromisnom rešenju između Albanaca i Srba kada je rešenje kosovskog čvora u pitanju. Nisu oni spremni ni na kakvu nagodbu, ni na kakav kompromis, ni na šta. Oni planiraju Veliku Albaniju koja treba da se na severu prostire sve do Niša. Ono što Albancima daje krila u toj njihovoj velikoalbanskoj propagandi jeste jedna velika laž, a to je da oni sebe smatraju Ilirima. Tu propagandu su prvenstveno širili neki korumpirani kvaziintelektualci iz Beograda, pa je kasnije to preuzela Tirana, a potom i Priština. Ja sam u jednoj svojoj knjizi izneo sve dokaze i dokumentaciju ko su Albanci i odakle dolaze, i to niko nije mogao da opovrgne, a ne može ni danas.

Koje je pravo poreklo Albanaca i zbog čega sebi daju za pravo da smatraju da su starosedeoci na Balkanu?

To rade jer dobro znaju da su bez tog njihovog iluzornog prava niko i ništa. I to im je omogućeno 1744. godine, kada su nemački istoričari rekli da Albanci mogu biti potomci Ilira. I Albanci su se za to uhvatili kao davljenik za slamku. Albanci tradicionalno mrze Srbe i bore se protiv Srba i žele da budu Iliri, a ko su Iliri? Pa, to je ime za Srbe u Rimskoj imperiji! To je takva tragikomedija kod njih.

Albance je na Balkan doveo vizantijski general Đorđe Manijak 1043. godine sa Sicilije. A na Siciliju su došli sa Kavkaza, odnosno stare Jermenije koja je bila velika kraljevina tada. Albanci su se tada nazivali Šćipetari, odnosno Šiptari, što znači brđani i u tome nema ničeg uvredljivog. U 8. veku na tom području vođene su velike borbe između Arapa i Hazara. To su bile dve imperije i dve religije. Albanci su više naginjali ka Arapima jer su oni bili blaži za njih. Godine 730. hazarski princ Bačir upao je na teritoriju tadašnje njihove Albanije sa naređenjem da budu pobijeni svi oni koji su primili islam, među kojima su bili Šćipetari.

Jedan deo Arapa je pobijen, a drugi deo je pobegao. Ovaj deo koji je pobegao napravio je dve kolone – jedna kolona je bežala ka Saudijskoj Arabiji, a druga ka Siriji. Pošto su živeli na Kavkazu, oni su bili stočari, i ova kolona Arapa, među kojima su bili Šćipetari, i koja je pobegla ka Saudijskoj Arabiji, smeštena je bila u pustinji pored mora i, prirodno, nisu mogli tu da opstanu. Zato su oni bili prebačeni na Siciliju, koja je bila podeljenja između Arapa i Vizantije, da tamo pojačaju islamski deo stanovništva jer su prethodno primili islam. Vizantija uzima deo arapske Sicilije, te su hteli sve da ih pokrste, neki su primili hrišćanstvo, neki ne. Godine 1042. Vizantija je izvršila napad na Srbiju, ali tu je vizantijska vojska doživela težak, katastrofalan poraz, što je prouzrokovalo velike nerede u Vizantiji. Đorđe Manijak, koji je bio vizantijski general na Siciliji, uzima Šćipetare kao pomoćne čete i kreće u pohod na Carigrad da bi uzeo vlast. Iskrcava se u Draču, koji je bio u rukama Srbije. Tada je došlo do još jedne bitke gde je Đorđe pao sa konja i ostao na mestu mrtav! Pošto je vizantijska vojska ostala bez vođe, ratnici su se razbežali.

Tada su Vizantijci, odnosno Grci, uzeli natrag svoje vojnike iz Italije, a Šćipetare gurnuli natrag u Srbiju. I nisu mogli da se vrate na Siciliju jer su im lađe, kojima su došli u Srbiju, bile zaplenjene. Molili su srpskog kneza Vojislava da im da neko mesto da se nasele jer su oni tradicionalni, dobri stočari, kako bi gajili stoku za srpsku vlastelu. Vojislav im je dao mesto Raban, malo mesto ispod planine Jablanice koje je bilo pogodno za stočarstvo. I mi Srbi smo ih po tom Rabanu zvali Rabanasi, odnosno Arbanasi. A oni su sebe zvali Šćipetari, nikada Albanci. I dan danas oni Albaniju zovu Šćiperija. Tu su živeli, širili se i srpskom dvoru plaćali simbolični porez u vidu grla stoke. Kada su Turci došli na Balkan, Šćipetari su se iznenada setili da su oni ranije većinom bili muslimani, a ko je tada bio musliman, zvao se Turčinom i imao je sve privilegije, za razliku od hrišćana, odnosno raje, koja nije imala nikakva prava. Turska je tada počela da hara po srpskim selima. Imam turski defter iz 1455. godine kada su Turci izvršili popis stanovništva na Kosovu i Metohiji. Prema podacima iz tog deftera, Šćipetari su imali 46 kuća, a Srbi 12. 840.

Kako je došlo do toga da danas situacija praktično bude obratna?

Pred kraj Drugog svetskog rata, Šćipetari su, kao nemački saveznici, proterali Srbe sa Kosova i Metohije. Nakon rata, komunistička vlast, na čelu sa Titom, donosi odluku da se zabrani proteranim Srbima da se vrate na svoja ognjišta na Kosovu. Tu odluku, odnosno zakon, potpisao je Vlada Zečević. I Srbi nisu mogli da se vrate svojim kućama na KiM. Veliki udarac za Srbe bila je i seoba Crnojevića. Takođe, postoji jedna bitna crta u vatikanskoj politici. U ratu između Austrije i Turske, car Leopold je zvao Srbe da mu se pridruže, uz obećanje da će on Srbima posle rata obezbediti državu. Srpski patrijarh i srpski narod su se tada pridružili Austrijancima, međutim Turci ih poraziše u tom ratu i, u želji da se osvete Srbima, puste Šćipetare da rade po Srbiji šta god žele. To je bila katastrofa. Austrougarska je formirala albanski jezik, naciju i pismo. Austrougari su računali da će da pokatoliče sve Šćipetare (u daljem tekstu – Šiptari, prim. aut.) kako bi formirali jedno katoličko-šiptarsko kneževstvo sa centrom u Deligradu koje će biti pod pokroviteljstvom Beča. Želeli su naprave klin u leđa Srbiji.

Izjavili ste u više navrata da je upravo Vatikan taj koji nije dozvoljavao da Srbi budu najveća nacija u Evropi. Zbog čega je Vatikan toliko propagirao antisrpsku ideju?

Da su Srbi bili manja sila, ne bi se oni ni osvrtali na nas. Jedan od vodećih američkih naučnika rekao je da je pet vekova pre Isusa Hrista srpski jezik bio dominantan u celoj Evropi. Priča o Arijevcima je, zapravo, priča o Srbima. Katolička crkva je zabranila da se upotrebljava ime “Srbi”, nego da se koristi reč “Goti”. Ako bi Vatikan priznao istinu onakva kakva jeste, onda bi cela Evropa bila srpska. Ili bi se makar oslanjali na Srbiju. Vatikan je stvarao svoje jezike u Evropi kako bi imao svoje narode i svoje vere i to su namerno radili jer su Srbi bili pravoslavci, što znači da, ako bi priznali istinu, njima ništa ne bi ostalo.

Spomenuli ste da je srpski jezik bio dominantan u Evropi u petom veku pre nove ere, a u zvaničnim srpskim udžbenicima istorije Srbi se spominju prvi put prilikom velike seobe Slovena na Balkansko poluostrvo u 6. i 7. Veku. Šta je tu sada istina?

Tako piše samo u udžbenicima i takav podatak je lažan. Neka mi daju samo jedan jedini dokaz za to. Čak je i jedan veliki italijanski naučnik rekao da mu bilo ko donese makar jedan jedini istorijski, lingvistički i arheološki dokaz o velikoj seobi Srba. Niko takvog dokaza nema.

Znači li to da je srpska istorija falsifikovana i da Srbi kriju sopstvenu istoriju?

U potpunosti znači to. I tu propagandu lažne istorije šire oni ljudi kojima je mozak ispran u Beču. Mene nazivaju svim mogućim pogrdnim imenima, a ne mogu da mi ospore nijedan argument, i onda kao besni psi laju na mene. U toj lažnoj istoriji utemeljene su neke granice i neki narodi. Ako bi oni priznali šta je istina i kada istorija ne bi bila falsifikovana, onda bi Srbija, posmatrajući makar teritorijano, bila tri puta veća nego što je danas. Minimum. I Albanci ne bi imali šta da traže na Kosovu i Metohiji. Čujem spominju se neke podele i razgraničenja, ali nema od toga ništa. Albanci će na Kosovu imati samo ono što im mi damo, jer oni na Kosovu nemaju apsolutno ništa svoje.

Ukoliko je Kosovo naše, zbog čega bismo mi Albancima onda bilo šta dali?

Možemo da im damo, ali to ne znači da hoćemo. Jedino što oni mogu da prihvate jeste da žive u Srbiji, na Kosovu kao autonomnoj pokrajini. Oni koji hoće, neka ostanu slobodno da žive časno i pošteno. A oni koji neće, neka idu u Ameriku, pošto im Amerikanci daju sve povlastice, pa neka idu tamo, jer će tamo onda bolje da žive.

Ali, kao što vidimo, Albanci na Kosovu se ne mire sa tim, zahtevi njihovih lidera su usmereni upravo na stvaranje sopstvene države.

Hoće oni i Veliku Albaniju, ali od toga nema ništa. Jedan Šiptar iz Preševa je nedavno izjavio: “Šta se vi Srbi bunite, kada ste se doselili na Balkan Beograd je bio u celosti šiptarski!”. U šiptarskom jeziku postoji veliki broj jermenskih reči i to sam dokazao, zato oni ne mogu da negiraju da su došli sa Kavkaza. Na Balkanu Šiptari nisu mogli da prime jermenske reči. Imena brojeva u lingvistici smatraju se za najčvršći dokaz srodnosti jezika, a Šiptari imaju imena brojeva ista kao i plemena na Kavkazu. Dokaz corpus delicti. Pre mene to niko nije smeo da kaže. Druga je stvar što to ljudi neće da prihvate, ja nemam nikakvu političku vlast, već samo mogućnost da, kao naučnik, iznesem neke istorijske činjenice.

U srpskim medijima, ali i u najvišim političkim krugovima, kao trajno kompromisno rešenje za Kosovo spominje se upravo razgraničenje. Na koje se razgraničenje tu misli, šta se pod tom idejom podrazumeva?

To do sada, koliko znam, niko nije precizirao. Da li etničko ili teritorijalno razgraničenje, ali ja smatram da se pod tim podrazumeva teritorijalno razgraničenje, odnosno da to znači podelu, da mi Srbi damo Albancima neki deo zemlje i tu udarimo granicu. Iako ne verujem da će do toga doći, Albanci imaju veliki vetar u leđa od Amerikanaca. Nakon razgraničenja, sledeći njihov korak će biti Velika Albanija, na čemu oni uveliko rade. Međutim, Albanci nemaju šta da traže na Balkanu ukoliko se oni ne vežu za neki antički balkanski narod ili pleme. Oni se sada hvataju za Ilire, a Iliri su Srbi. Albanci i svojoj deci daju ime Ilir, kao da će time dokazati da su oni naslednici Ilira. Tu ih čak i podržavaju neki naši takozvani intelektualci. U prvom tomu srpske enciklopedije navodi se da šiptarski jezik sadrži dve hiljade reči starobalkanskog jezika, a ne pišu ni ko je, ni kakav je, ni kada je, ni kako se taj taj starobalkanski jezik govorio. Starobalkanci, kao narod, nisu postojali. I sad ti kvaziintelektualci znaju da tih dve hiljade reči starobalkanskog jezika postoji u šiptarskom jeziku. Kako su ih izbrojali ako ne znaju kakav je taj jezik? Ukoliko dve hiljade istih reči postoji u dva jezika, u lingvistici se smatra da su to srodni jezici, jedan dijalekt drugog. I oni sada sa tim podmetanjem i lažima žele da daju tapiju istorijskog prava da su Albanci neki stari narod na Balkanu. Moja borba za istinom i za srpski narod nije samo borba za istinitu istoriju, već i borba sa jednom velikom mongulom neprijatelja srpskog naroda.

Slovite za jednog od najkontroverznijih istoričara na ovim prostorima, a vaš rad se temelji na saznanju prave istorije Srba. Da li ste u međuvremenu naišli na neki najnoviji dokaz o poreklu Srba?

Postoji na hiljade takvih dokaza. Na primer, knjiga “Istorija Srba i Rusa” u četiri toma ima 4.800 fusnota. To je svetski rekord. Neka ih neko ospori ako može. Šipak, ne može! Zašto sam ja osporavan? Ako se izvrši reforma istorijske nauke i država to prihvati, onda će svi kvazintelektualci morati na ulicu, van svojih udobnih fotelja jer oni ne znaju ništa iz istorije. Ušli su oni u sukob sa mnom, ali evo gde su “pukli”. Tvrde da je Stefan Prvovenčani prvi srpski krunisani vladar, to zuji i bruji! A ja im kažem: “Čekajte ljudi, a šta ćete sa Mihailom, koji je 150 godina pre Stefana Prvovenčanog dobio krunu od Pape?”. Kako Stefan prvi krunisani vladar, a šta je onda Mihailo? A šta je sa njegovim sinom Bodinom koji je krunisan u Prizrenu krunom bugarskog cara? Bugari su mu dali ime car Petar Treći, car Bugara i Srba. A onda kada su shvatili da sam u pravu rekli su: “Da, Mihailo je bio prvi krunisan, ali to nije bila kruna iste važnosti.”. Drugi kiks tih kvaziintelektualaca je taj da oni neprestano govore da je Zavida Nemanjin otac. Prebrojao sam sve moguće izvore i dođem do podatka, odnosno spisa Stefana Prvovenčanog koji kaže da je njegov deda, odnosno Nemanjin otac, Desa. I sad ispada da ti, nazovi, intelektualci bolje znaju ko je bio deda Stefana Prvovenčanog od Stefana Prvovenčanog!

Na samom početku ovog razgovora rekli ste da je jedino rešenje za Kosovo i Metohiju rat. Smatrate li da je to zaista ostvarivo, odnosno izvodljivo budući da mnogi tvrde da ako na tlu Evrope uopšte dođe do takve vrste sukoba, to bi onda značilo početak Trećeg svetskog rata?

Naravno da je izvodljivo. Ukoliko se Srbija bude snabdela protivvazdušnim avionskim sistemima, niko od Zapadnjaka neće smeti ni da nam priđe. Ni kopnena invazija im ne bi pala na pamet. NATO je mogao da nas bombarduje 1999. godine samo zato što mi nismo imali adekvatne te sisteme, jer je tadašnji predsednik Rusije Boris Jeljcin telefonirao i rekao Klintonu da neće Srbima dati S-300 kako bismo obarali američke avione. Milošević je tada mogao preko Lukašenka da dobije odgovarajuća sredstva, tako da su Milošević i Jeljcin praktično ostavili Srbiju bez štita. Ako dođe do novog rata, Srbija ne sme biti bez nove opreme.

Ko bi Srbiji mogao da isporuči tu vojnu opremu?

Kinezi. Si Đinping je to odobrio. Kinezi sada imaju veliki interes u Srbiji i oni žele da nas zaštite. U jednom govoru u Pekingu koji je prenosila televizija, Si Đinping je rekao da želi stabilnu Srbiju koja neće biti ugrožena i da će Kina, ukoliko treba, i vojno zaštititi Srbiju.

Pojedini diplomatski izvori kažu i da bi, u slučaju nasilne akcije Albanaca ka Srbima na Kosovu, i Rusija pružila vojnu ispomoć.

Tačno, ali ne znam što se sa time odugovlači. Pazite, ako imate situaciju kao što je sada imate – Albanci su ušli u našu kuću i nisu bili zadovoljni samo time što tu žive, već žele tu kuću da nam otmu, pa im ni to nije dovoljno, već žele da otimaju i šire, onda ne postoje nikakve mogućnosti dogovora i kompromisa sa takvim ljudima.

Znači li sve to da bi u Srbiji mogla da se ponovi 1999. godina?

Ponoviće se, ali ne u onom smislu i obimu kao što je bilo pre 19 godina. Srpskoj vojsci je dovoljno dva dana da pregazi Albance na Kosovu. To su mi rekli vojni izvori koji se u to razumeju. NATO neće da interveniše, a dok Amerikanci doteraju brodove nosače, tegljače, za to vreme “pojeo vuk magarca”.

Zbog čega su u poslednje vreme sve glasniji zahtevi Crnogoraca o svom antisrpskom poreklu? Stiče se utisak da sve što rade, rade samo da bi se razlikovali od Srba, a većina istorijskih podataka govore u prilog tome da su Crnogorci poreklom Srbi.

Iza svega toga stoji Vatikan. Do 16. veka Crna Gora nije postojala ni kao pojam. Od 16. veka počelo je naseljavanje Crne Gore od Srba iz raznih krajeva. Veliki Njegoš je rekao: “Ono što se ne hće u lance vezati, to pobeže u ove gore”. Njegoš ne pravi razliku između srpskih junaka u “Gorskom vijencu”, da li su iz Crne Gore, Dalmacije ili iz Hercegovine. Vuk Mandušić nije nikada bio u Crnoj Gori. On je Srbin, prevodio je Srbe u Dalmaciju. Postoji više interesa koji se poklapaju sa Crnom Gorom. S jedne strane, Vatikan računa na Crnogorce da će da ih privoli da priznaju Vatikan. S druge strane, razni faktori sa Zapada smatraju da je Crna Gora brana Srbiji da izađe na more, i to je stara politika evropskih sila. I treće, pojedine svetske sile žele da od tog dela srpskog naroda, za koga smo mi smatrali da je srpska Sparta, naprave najveće srpske izrode i neprijatelje. Još kao dete sam slušao kako Crnogorci pevaju “Oj, krvavi Vučji dole, odavno te Srbi vole”. Da je tada neko rekao za nekog Crnogorca da nije Srbin, odmah bi ga ubili. Danas je situacija, nažalost, obratna. Srbi u Crnoj Gori ni ne smeju da se izjasne da su Srbi. Crna Gora je danas jedna bruka i izdaja. Plivanje u đubretu.

Ako kojim nesrećnim slučajem dođe do stvaranja Velike Albanije, da li će onda doći do istorijskog i prirodnog ujedinjenja Srbije i Republike Srpske?

Stvorila se Velika Albanija ili ne, do tog ujedinjenja će doći. U srednjem veku je u Bosni i Hercegovini postojao samo jedan narod – srpski i niko više. Svi muslimani u Bosni veoma dobro znaju kada su njihovi preci prešli u islam. Rešenje je da se cela Bosna i Hercegovina priključi Srbiji, a ne samo Republika Srpska. Lično, dajem veliku podršku Miloradu Dodiku jer smatram da se bori dobro. I mislim da će do tog ujedinjenja doći u skorijoj budućnosti, dok je Dodik na vlasti.

Bonus video:

(Espreso.co.rs / Srbija Danas)