ALBANCI PRETE I PLJAČKAJU, A ONA ODOLEVA: Baka Branka ne napušta svoju kuću NI PO CENU ŽIVOTA!

Branka Milovanović (84), iz sela Gojbulja kod Vučitrna, nekada većinski srpskog, a sada već "mešovitog" mesta, odoleva pritiscima da Albancima proda kuću.

- Ne smem ništa da kupim i donesem u kuću, jer mi sve živo pokradoše. Pa šta da kažem kada su mi ukrali ašov i motiku, pa i stare cipele. Ma neka kradu, ali ja po cenu života ne želim da odem odavde!

Albanci na sve načine pokušavaju da se domognu njenih parcela na kojima se nalaze dva izvora mineralne vode. Poslednjih dana, srećom, nije bila na meti nepoznatih nasilnika i razbojnika, ali prethodnih godina, kako kaže, svašta je preživela.

- Pokrali su mi sve što se pokrasti moglo - govori nam starica.

- Ispraznili su mi ceo podrum, a kada više nisu imali šta da ukradu, onda su počeli da mi donose kradene stvari. Čak su mi u podrumu jednom ostavili sanduk sa vojničkom uniformom, valjda da me opomenu da su mi sinovi, od kojih jedan sa porodicom živi u Mitrovici, a drugi u Holandiji, u opasnosti. Ali ja sam, svesna njihovog bezobrazluka, to spalila. Svaku pljačku ili donošenje kradenih stvari prijavljivala sam policiji, ali počinioci nikad nisu pronađeni.

Branka objašnjava da su joj vandali polomili i sigurnosnu kameru, koju joj je sin postavio ispred kuće kako bi sprečio upade lopova na posed. Zato su joj deca, zabrinuta za njen život, postavila i nova sigurnosna vrata, ali Branka kaže da je svesna da je samo Bog može zaštititi. Ne uzda se, priznaje, ni u alarm koji je povezan sa telefonom pripadnika kososvke policije, jer do sada nijedan od nekoliko desetina napada, i pljački, nije razrešen.

- Sinovi jesu zabrinuti na mene, ali znaju da ne mogu da me ubede da odem iz svoje kuće. Jer ovo je moj dom i jedino mesto gde se osećam dobro. Mesto gde sam provela život i gde želim da ga okončam kad Bog bude tako rekao, a ne kada to napasnici žele - dodaje baka dok pokazuje nedovršenu kuću u komšiluku koju gradi Albanac, koji je imanje kupio od Srba.

Ispred Brankinog dvorišta na delu livade, koje je sada takođe u albanskom vlasništvu, poređane košnice i farma fazana. Ipak, uteha joj je, kaže, što u kući ispred njene živi srpska porodica, stariji bračni par sa sinom i snahom, a nešto dalje su još dve srpske porodice.

- Najgore je što ni stoku ne smemo da držimo, jer nam i nju pokradoše. Eto, obrađujemo malo imanja i srećom imamo te penzije - govori nam Brankin komšija Voja Zarković (80).

On objašnjava da je u selu ostalo tidesetak srpskih kuća, od kojih je bar polovina poluprazna. Uglavnom oronuli i u tišinu ogrezli srpski domovi, a nasuprot njima novosagrađene albanske kuće, poput velelepnog etno-restorana sa desne strane na ulazu u selo. U centru sela srpska škola, koju pohađa tek nekoliko đaka. Ali, ne daju se.

Branka živi od penzije pokojnog supruga i pojašnjava nam da preostali Srbi u Gojbulji uglavnom žive od nekog vida primanja iz centralne Srbije. Da je tako potvrđuje i njena komšinica Milica Apostolović, samohrana majka četvorogodišnjeg sina, koja u kući dobijenoj na korišćenje živi od socijalne pomoći i dečjeg dodatka.

- Lopovi su mi ukrali i kazan za rakiju, a potom u podrum doneli neki sanduk sa oružjem. Hteli su verovatno da mi podmetnu da posedujem oružje, pa da me uhapse i nateraju da prodam imanje. Ali, ja živa neću odavde. Ovde sam se rodila, rađala decu, a ovde su se rađali i moji preci - priča Branka i dodaje da joj najviše nedostaje društvo.

Sinovi je redovno obilaze, ali najčešće je sama u kući. Ipak, nada se da će uz Božiju pomoć opstati na svom ognjištu.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs/Novosti.rs)