NE MOŽE JUG SRBIJE I SEVER KOSOVA, TO NE IDE: Milan St. Protić REKAO istinu koje se mnogi pribojavaju

Kao istoričar sa političkim iskustvom, ali van arene dnevne politike, Milan St. Protić promišlja stvari bez opterećenja.

Kako smo razgovarali dan nakon “punoletstva” famoznog 5. oktobra bilo je logično da intervju počnemo sećanjem na taj dan. Pitamo, koji je njegov lament, s obzirom na to da se priča o dometima tog događaja pretvorila u lamentiranje i vajkanje.

- Peti oktobar je ostao nedorečen. Trebalo je da bude revolucija u smislu fundamentalne promene sistema, a pretvorio se u dan kada je Koštunica zamenio Miloševića dok je politika ostala ista i sistem nepromenjen. Tako da mi se čini kako sam učestvovao u nečem što nije ispunilo očekivanja - ni moja ni svih onih ljudi koji su se tog dana našli na ulicama Beograda. Jedino pravo dostignuće tog datuma je što je Srbija tada postala demokratska država i da više nemamo tako drastičnih vrsta zloupotrebe vlasti i menjanja volje naroda. Sada se, manje ili više, na vlast dolazi na osnovu izbornih rezultata. To je ozbiljno dostignuće čiji tragovi dobacuju i do današnjih dana.

Osim ovoga što ste rekli o rokadi Miloševića i Koštunice, koja je još velika greška 5. oktobra?

- Ne bih rekao da je greška, već propust. Greška se čini slučajno, ovo je učinjeno namerno. Umesto da dođe do diskontinuiteta ne samo sa Miloševićevim već i onim prethodnim socijalističkim režimom, ostvaren je jedan kontinuitet sa prethodnom državom, njenim sistemom, ustavom, njenim ekonomskim i političkim, pa i vrednosnim temeljima i to je najveći neuspeh i poraz onih koji su verovali da će 5. oktobar u tom smislu biti revolucionarni čin. Mislim u smislu promene institucija, ne u smislu nasilja. Mi smo imali priliku da ta revolucija ne bude nasilna, ali smo prokockali šansu da bude fundamentalna.

Doživeli smo da taj 5. oktobar relativizuju ljudi koji su sada na vlasti, a zbog čije je tadašnje vlasti do njega i došlo.

- To je prirodno. Oni su tada bili na onoj gubitničkoj strani i nose frustraciju na taj dan i prikazuju ga kao dan razbojništva i pljačke, a ne kao dan koji je trebalo da donese ključni dobitak za narod i državu. U tom cilju se služe neistinama, preterivanjima, manipulacijom, zaboravljajući suštinu stvari. S druge strane, u redovima današnje vlasti, i to u njenom vrhu, nalaze se i protagonisti 5. oktobra, i to veliki broj njih i u tome je današnja vlast prilično nedosledna. Priča sve najgore o promenama iz 2000, a okružila se ljudima koji su bili opozicionari pre 5. oktobra, imali aktivnu ulogu u tim događajima, a i kasnije i danas su oslonci njihove vlasti. Tu su Mlađan Dinkić, Goran Vesić, brojni ministri u Vladi, glavni savetnik iz senke predsednika države... Dakle, poraženi iz 5. oktobra prihvatili su tadašnje pobednike kao oslonce svoje današnje vlasti i to samo govori kako ovde nisu primarne ni ideje ni vizije već samo potreba da se bude na vlasti. To njihovo srastanje je Srbiju mnogo koštalo.

U kom pravcu državu vodi današnja vlast?

- Nikuda je ne vodi. Već dugo idemo bespućem jer ne znamo kuda bismo. Te priče, koje nisu karakteristične za aktuelnu vlast već i za prethodne vlasti, prema kojima Srbija može i na Istok i na Zapad, i sa Rusijom i sa Kinom i sa Evropom i sa Amerikom su u najmanju ruku iluzija. I to što se u zemlji održava ta dvostrukost poretka, gde jedan deo ljudi građanstva još živi u Titovom socijalizmu, a drugi deo u vremenu primarne akumulacije kapitala, pokazuje koliko je ova zemlja nedosledna u viziji svoje sadašnjosti i budućnosti. Čitav niz nejasnoća opterećuje ovu zemlju, uključujući i pitanje identiteta. Šta smo mi, šta je ova Srbija? Da li je ona poslednji ostatak ostataka Titove Jugoslavije ili je ona jedina otadžbina koju smo mi kao Srbi ikada imali? Prošle godine je trebalo da obeležimo 800 godina države pa nismo jer nam se ne sviđa što je ta kruna došla sa Zapada umesto sa Istoka. Dakle, ni na jedno ključno pitanje iz prošlosti, sadašnjosti ili budućnosti mi ili ne umemo ili ne želimo da nađemo odgovor.

Kad pomenuste identitet, i eksperimentisanje sa grbom je jedan od pokazatelja tog identitetskog nesnalaženja?

- Tačno. Mi smo se jedva izborili da se grb Kraljevine Srbije, zajedno sa himnom i zastavom, obnovi i to je, priznajem, zasluga Vojislava Koštunice, ali se onda kroz pukotine nesavršenog i napuklog dekadentnog sistema pojavio grb koji ne postoji u Zakonu o grbu. I taj grb, samo sa štitom, krstom i ocilima, nose i pripadnici Vojske Srbije na svom levom rukavu, a nalazi se i na registarskim tablicama automobila. To, u najmanju ruku, otvara pitanje ko, na osnovu čega i sa kakvim motivima forsira nešto što nije predviđeno zakonom i sa čega su izbrisani oni osnovni istorijski elementi srpskih znamenja, a to su dvoglavi beli orao i kruna. Nekako je simptomatično da nam baš to fali na grbu.

O čemu se radi?

- Meni se čini da su u pitanju ideološki razlozi i da još ima mnogo onih kojima taj beli orao smeta isto onako kako im smeta kruna iako je ona simbol suverenosti a ne monarhije. Monarhija je posledica suverenosti, a ne obratno. U krajnjoj liniji i grb koji nosi naša fudbalska reprezentacija je čudan, kao što je čudno to što se naši reprezentativci zovu “orlovima”. Zašto se naši reprezentativci ne zovu „beli orlovi“? Zato što to aludira na vreme od pre Drugog svetskog rata. Mi smo jedini narod na kugli koji ima dvoglavog belog orla u svom grbu i taj grb je u osnovi obrenovićevski a ne karađorđevićevski i Karađorđevići su ga s mukom prihvatili. Ali nama to danas ništa ne znači. Da dam još jedan primer. Sećamo se, 1997. godine smo stavili dvoglavog orla na zgradu Starog dvora, ali na zgradi predsedništva, to jest Starom dvoru, takođe je skinuta petokraka, ali dvoglavog orla nema. I tu je nekada bio orao, bila je i inicijativa da se vrati, ali to nije urađeno do dana današnjeg. I na vrhu sedišta predsednika Srbije nema nikakvog simbola, pa i to govori o tome u kakvoj državi živimo.

Da se manemo orlova i vratimo na opozicionu menažeriju. Kako vam izgledaju opozicioni blokovi - Đilasov Savez za Srbiju i Jankovićev Blok 381?

- Nijedna od tih grupacija nije dovoljno zrela niti dovoljno jaka da se uspešno suprotstavi vladajućoj koaliciji. Ne samo što su unutar razjedinjeni, nego i zbog toga što nemaju dovoljno rešenosti i hrabrosti da iskorače iz začaranog kruga. Osim toga, kad bismo postavili temeljna pitanja, videli bismo da između njih i Vučićeve vlasti nema mnogo razlika i da su im u temelju politike slične. Pritom, svi ti ljudi, posebno iz Saveza za Srbiju, već su bili na vlasti i po mišljenju najvećeg broja građana nisu se proslavili. Prvo bi morali da podnesu račun za neuspeh svojih politika pa tek onda da se predstave građanima sa novim idejama. Ovako, deluju neuverljivo i neiskreno. Saša Janković je obećavao jer je nov i nije imao nekadašnjih vlastodržačkih repova, imao je i dobrih ideja, ali očigledno nije rođen za politiku i sumnjam da sa tom vrstom “harizme” može uspešno da se suprotstavi Vučiću ili bilo kome drugom. Janković bi verovatno u nekoj nordijskoj zemlji ubedljivo dobijao izbore, ali u Srbiji, koja pored svega traži političara od stava i od ličnosti, nema neke šanse.

Koja nam je perspektiva sa Kosovom?

- Bojim se da će sve ostati status kvo kao što je bilo poslednjih dvadeset godina i tu ne vidim prostora za korak napred sa takvim protagonistima. Kad kažem protagonistima, ne mislim samo na predstavnike Beograda i Prištine, već i na strance i međunarodnu zajednicu. Rešenje bi, naravno, moglo da se postigne, ali čini se da nema ni dovoljno odlučnosti, niti maštovitosti, niti volje da se do njega dođe. Ako mene pitate šta je rešenje, reći ću vam u pet tačaka. Prvo, da Srbija prizna Kosovo ali da odmah dobije punopravno članstvo u Evropskoj uniji. Drugo, da dobije eksteritorijalnost svih naših svetinja na Kosovu. Treće, da naši Srbi sa Kosova dobiju opciju da se presele u Srbiju, a da Albanci sa juga Srbije dobiju opciju da se presele na Kosovo. Četvrto, da se u tom dokumentu posle rešenja Kosova Srbiji garantuje teritorijalni integritet od strane i EU i NATO i Saveta bezbednosti. I peto, jedna dugotrajna i ozbiljna finansijska pomoć Srbiji koja bi je za desetak godina podigla na noge.

A sever Kosova?

- Sever Kosova i jug Srbije su spojeni sudovi i Srbija mora da izabere jedno ili drugo. Po mom dubokom uverenju, jug Srbije je neuporedivo značajniji za Srbiju zato što tuda prolazi autoput i ako izgubimo moravsko-vardarsku dolinu, mi smo izgubili žilu kucavicu. Da sačuvamo i jedno i drugo, mislim da je nemoguće.

Koje je to rešenje o kojem Vučić govori da mu nije prošlo?

- Mislim da je govorio o razmeni teritorija - jug Srbije za sever Kosova. Kako tačno i u kojim međama, nije bitno. Dakle, umesto dobrovoljne razmene stanovništva, oni su razmišljali o razmeni teritorija. Mnogo je gora i teža razmena teritorija nego razmena stanovništva. Srbima koji sada žive južno od Ibra bi bilo neuporedivo bolje u Srbiji. Tamo za njih života i budućnosti nema. Na severu je stvoreno nešto što više liči na Divlji zapad nego na civilizovanu sredinu i to je najveći problem. Ovo što sam predložio daleko je od idealnog rešenja, ali ne vidim drugog puta. U suprotnom, ta priča će nas pojesti i Srbija će ostati samo istorijsko sećanje. Kao nekada Atlantida.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs/blic.rs)