Srbija je plakala zbog Željka koji je godinama u BUDNOJ KOMI! Hrabrom mladiću je bolje, ali NEMA PRAVO da se leči iako je osiguran! (FOTO)

Rođen je u Srbiji, odrastao je u Srbiji, tu je i škole završio. U Srbiji je služio vojsku na Kosovu. Željko Popović (41) je u budnoj komi već četiri godine, diše preko kanile, hrani se špricem, gleda, pokreće glavu, ruke i noge, čuje.

Željko se teško razboleo i leži kod kuće sa sopstvenim osiguranjem, a u Srbiji nema pravo da se leči ni u jednoj državnoj ustanovi.

Nema pravo na fizioterapeuta i ortopedska pomagala koja su mu sada neophodna za oporavak koji je iz dana u dan sve bolji i bolji. Ipak, bitka nije gotova.

Željko je 12. marta 2014. godine doživeo infarkt. Prilikom reanimacije, došlo je do ozbiljnih komplikacija, a tom prilikom mu je mozak oštećen.

Od tog dana ima dijagnozu: budna koma sa gotovo nefunkcionalnim bubrezima i jetrom.

Danas, Željko sedi, vozi sobni bicikl, pruža ruke i noge, dobio je na težini, a njegovi rezultati i pritisak su sada dobri. Rana mu je sanirana, i nije dobio bakterije i viruse, kao što je bio slučaj ranije.

Ipak, njegovi roditelji se bore sa fizikalnim ustanovama i fizioterapeutima koji odbijaju da mu pruže usluge koje su mu sada neophodne iako je lićni osiguranik, tvrdi otac Živko Popović.

One bi mu puno pomogle da stane na svoje noge. Upućeni smo na privatne fizioterapeute koji naplaćaju 20 evra plus gorivo za 45 minuta. Mi ta sredstva nemamo, pa molimo sve ljude dobre volje da nam pomognu, kaže Živko.

Nakon što mu je uspostavljena dijagnoza, Željko je spao na kilažu od 34 kilograma, ali je zahvaljujući roditeljima povratio kilograme i sada je prešao na blendiranu hranu. Počeo je da reguje na glas svoje majke, ali se nažalost još uvek nije skroz probudio.

Obzirom, da je već nekoliko godina na kućnom lečenju, sa njim svakodnevno rade njegovi roditelji zbog nedostatka novca za terapeuta. Zajedničkim radom i trudom, postigli su to da se više ne hrani sondom, da su mu vežbama desnu ruku gotovo ispravili iz položaja grča, skinut je sa aparata za disanje, jede na usta, gleda, čuje, reaguje. Ipak, sada mu je potrebna i stručna nega.

Niko još uvek ne zna, da li Željko vidi...

Željkova majka, Božica živi za dan kada će joj on reći tri, za nju magične reči, "žedan sam", "gladan sam" i "hladno mi je".

Samo želim da moje dete ustane iz kome. Ja još uvek gajim nadu, i verujem da će se on probuditi i ustati. Živim njegov život, provodim sa njim 24 sata i ne kajem se što ne radim ništa drugo. Moj suprug i ja smo penzioneri i imamo minimalac, a troškovi često prelaze i 108.000 dinara, priča Božica i dodaje da je ipak zahvalna što je njenom mezimcu danas malo bolje.

Željkovi roditelji sav novac daju na pelene, gaze, pudere kreme, mleka, vlažne maramice, fiziološke rastvore, hidrogene i još gomilu stvari bez kojih on ne može.

Moj Željko je uvek čist, i miriše. Uvek mu je čista kosa, presvučen je i suv. Imao je problema sa dekubitusom koji smo uspeli uspešno da mu saniramo. Kada ga pogledam, srce mi se kida jer znam kakav je bio, nasmejan, raspoložen, komunikativan i mogu reći veliki šaljivdžija, a sada je biljka, objašnjava nam Željkova mama i dodaje:

Koliko god je situacija strašna, ja sina mogu da pomazim, poljubim, pričam mu, umesto da mu nosim cveće na grob, i na tome sam dragom Bogu najviše zahvalna. Željkov otac se bavio cvećem i poljoprivredom, ali je svu zemlju morao da proda zbog Željkovog lečenja. Zajedno sa svojom suprugom, svaki trenutak, provodi sa sinom, a nadu još uvek nije izgubio.

Otac mu je dao ime Željko jer ga je mnogo želeo, i znao je da ga njegov sin neće napustiti i kada je bilo najgore. Uveren je da će Željko ozdraviti i to ubrzo, ali kaže, da im je potrebna dodatna pomoć.

Zdravstveno stanje Željkovih roditelja takođe nije u najboljem stanju. Njegov otac boluje od visokog pritiska, a majka je operaciju kukova odložila, a sada već i zaboravila jer sav novac ide na Željkovo lečenje.

Božica Popović najviše žali što nije dobila podršku od države, zdravstvenih radnika, pravnika. Sama je učila kako da pomogne svom sinu, a svaki njen vapaj za pomoć ostao je u tišini.

Sami smo učili kako da mu menjamo bromilu jer mu u bolnici nije menjana čak 115 dana, zato se jedva izborio sa bakterijama koje su ga iznova i iznova napadale. Doktorka koju smo zvali za pomoć nije dolazila dve godine, a špriceve jedva nabavljam. Osećam se poniženo što moram da molim za pomoć, koja treba da mi bude pružena od strane nadležnih organa, ali svu snagu čuvam kako bi bila tu za mog sina, u svakom trenutku, priča, majka.

Kako bi se Željkovo stanje održalo stabilnim, potrebna mu je pomoć fizioterapeuta za koga njegova porodica nema novca.

Svi zajedno, možemo da pomognemo Željku i njegovim roditeljima!

Upišimo 276 i pošaljimo SMS na 3030. Ovom hrabrom čoveku možemo pomoći uplatom na dinarski i devizni račun, kao i putem linka e-doniraj.

Olakšajmo Željku život! Budimo humani!

Pogledajte bonus video: