BOLNE REČI VELIKOG REDITELJA: Živimo u velikoj laži, kakvo Kosovo, izgubili smo rat, političari zaluđuju narod, a ŠEMA JE JEDNOSTAVNA! (FOTO)

Proslavljeni reditelj Želimir Žilnik proteklog vikenda, 26. i 27. maja, u Akademskom filmskom centru Doma kulture Studentski grad održao je zanimljiv seminar.

Govorio je o utiscima koje je nedavno poneo iz Argentine, iz Buenos Ajresa, gde je od 21. marta do 8. aprila, u prestižnoj sali "Leopold Lugones" bila retrospektiva njegovih ostvarenja koja je obuhvatila 21 film sniman od 1967. do 2015.

- Interesantno je to argentinsko filmofilstvo. Gomila bioskopa, gledaju se evropski filmovi, američki malo manje... Bila je baš praćena ta retrospektiva, diskusije su trajale po četrdeset minuta, sat vremena, interesovali su ih razni aspekti. I njihova je zemlja, poznato je, prolazila kroz razne faze; periode nekog napretka, kriza, diktatura koje su odnele na hiljade života... Recimo, kada danas pričaju o Peronu, govori se o tome da je bio diktator, ali, s druge strane, da je puno uradio u zaštiti radničkih prava, razvoju industrije u zemlji. Pod njegovim je terorom bio pristojniji standard i socijalna sigurnost nego posle. Bilo im je zanimljivo da upoređuju njihova iskustva s našim titoizmom. Rekao sam im da se to ipak ne da upoređivati, pre svega jer je njihov režim drugovao sa fašizmom, prvo sa Musolinijem, a kasnije i sa Hitlerovim ljubimcima koji su bežali u Argentinu. Oni kažu da je mehanizam fašizma kod njih zaživeo punom snagom sa diktaturom generala, a u ono vreme oni su, kažu, uzimali kvalifikovane izbeglice. I još kažu da je naš predsednik vlade, Stojadinović, u Argentini bio savetnik i univerzitetski profesor. Jeste li to znali?

- Zahvaljujući njihovim prethodno prikupljenim filmskim kopijama, i njihovim laboratorijama, recimo, veliki film Frica Langa "Metropolis" (1927) je dobio upotpunjenu, originalnu verziju. Posle projekcije "Ranih radova" i još nekih mojih filmova zvali su me da budem gost u rekonstruisanom prvom argentinskom studiju gde je 20-ih godina prošlog veka radio veliki broj umetnika i tehničara koji su došli iz Istočne Evrope. Njihova, argentinska produkcija iz tog perioda bila je potpuno na tragu holivudske.

Najaktuelnije u njegovom radu je, kaže, novi igrani film "Najlepša zemlja na svetu" (2018), rađen u austrijskoj produkciji sa koproducentima iz Slovenije, Srbije, Hrvatske.

- To je prvi igrani film u kome su kompletna podela migranti, ljudi koji su u Evropi već dobili dozvolu boravka, dakle prošli sve procedure. Da se razumemo, u Evropi postoji velika potreba za adekvatnom radnom snagom, i to je osnovni motiv što su prema migrantima te granice otvarane. Naravno, radna snaga tamo i ovde ne znači isto. Tamo, u razvijenim zemljama su sindikalne organizacije snažne. Svaka naša eventualna iluzija da sa radnicima u Nemačkoj ili Austriji postupaju kao ovde sa našima, gde ih ne puštaju ni u klozet, potpuna je besmislica. Kao kada bih ja vama rekao da vikendom putujem na Mars. Postoje sudovi koji se bave radničkim pravima, s druge strane, manipulacija poslodavaca podrazumeva ogromne kazne.

Govori potom o saradnji s migrantima kao interpretatorima njegovog scenarija "Najlepše zemlje na svetu", a o nastanku tog filma kaže:

- Posle filma "Destinacija Srbistan", koji je imao velikog uspeha napolju, posebno u Austriji i Nemačkoj, dobio sam poziv da radim film, ne o ljudima u prolazu ili na putu, nego o ljudima koji su došli da ostanu, da tu žive. Za razliku od naših, ili bilo čijih gastarbajtera, oni se ne vraćaju vikendom i praznikom kući. To je, dakle, druga situacija i drugi način mišljenja. Bilo mi je uzbudljivo da provedem par nedelja u istraživanju, razgovorima, pisanju, odabiru interpretatora. Da nađem teme koje su za tu populaciju najmarkantnije a kojih uopšte nema po medijima, teme iz oblasti njihovog sistema vrednosti, porodičnih odnosa i hijerarhije... To je filmska priča koja o toj populaciji govori ono što još nije ispričano.

A na pitanje u čemu mi to danas ovde živimo, odgovara:

- Pa vi iz dnevnih novina to znate bolje nego ja. Pre svega živimo u velikoj laži. Živimo u velikom zaboravu. Ta laž je oružje zaborava. Recimo, vidim poslednjih dana stalno se vrti kao velika priča to što će morati da se uradi po pitanju Kosova. A to je suštinski zacrtao i potpisao još Milošević i njegovi generali 1999. Pa, o čemu se radi? Izgubili smo rat, tj. ratove koje "nismo vodili". I, šta su radili i šta rade naši političari? Oni su negirali i negiraju istinu. Prvo su doprineli iniciranju ratova, a sada sve prezentiraju kao da se dešava nešto novo. A praktično najveći deo sadašnje vlasti kod nas su oni koji su propagirali ratove devedesetih. I sada je na realizaciju došao plod onoga za šta su se zalagali. Nema većeg dokaza da je politička garnitura zapravo najangažovanija na sluđivanju naroda, a ispod toga na sopstveno profitiranje. Šema je jednostavna. I to pitanje kao da mi ne znamo gde smo je lažno. To je kao da vi mene sad pitate "eto, vi, poznat reditelj srednje generacije...", a i vi i ja znamo moju godinu rođenja i da meni ističe odjavna špica.

Bonus video

Espreso intervju - Eliza Hodža

(Espreso.co.rs/ Blic)