ELIZA HODŽA, ALBANSKA UMETNICA ČIJE FOTOGRAFIJE SU DIGLE BALKAN NA NOGE: Moramo da se SUOČIMO sa onim što se stvarno dešavalo 90-tih! (VIDEO)

Eliza Hodža, albanska umetnica i arhitektica s Kosova, bila je gost Espreso intervjua nedelje. Sa njom smo pričali o festivalu "Mirdita, dobar dan!", protestu Srpske radikalne stranke na dan otvaranja festivala, 90tim godinama na Kosovu, kao i o fotografijama koje su joj oduzete na ulasku u Srbiju.

Eliza Hodža objasnila nam je šta je to što prikazuju sporne fotografije. Govorila nam je i o tome kako je bilo živeti i odrastati na Kosovu tih 90tih godina, ali i biti fotoreporter i zabeležavati gradske događaje, demonstracije, proteste u tom burnom razdoblju.

Tri od dvadeset fotografija koje ste poneli sa sobom u Srbiju oduzete su Vam, jer su na njima bile albanska i kosovska zastava, šta konkretno je bilo sporno na tim fotografijama? Šta ih je podstaklo da Vam oduzmu te tri fotografije?

- Kada sam bila pozvana od strane organizatora festivala, to je izložba koja je bila postavljena i u Prištini, imala sam jedno pitanje za njih: da li znate šta je na fotografijama? Rekli su da znaju, pitala sam ih da li će to da bude problem, rekli su ne. Onda sam rekla ako to nije problem za vas, za mene nije nikakav problem, jer su to fotografije iz 90tih, kada sam radila kao fotoreporter, u nedeljnim albanskim novinama "Zeri" ("Glas") i kada sam pratila sva dešavanja naročito ona na javnim mestima, u gradu, a najčešća dešavanja bila su upravo demonstracije, protesti kao manifestacija za više slobode i priznanje. Na tim fotografijama vidi se moje putovanje, putovanje mlade žene, koja je fotografisala ono što se dešavalo 90tih u gradu. Tu su i neke od fotografija, kao kombinacija, kao konceptualni projekt, koje su nastale nakon rata na Kosovu, kao na primer ova koju ste Vi pomenuli, koja ima nacionalnu zastavu i novu zastavu Kosova... Situacija koju sam imala, kada su mi oduzeli tu fotografiju, pored druge dve fotografije, bila je jako smešna, jer je na njoj prikazan problem koji mi imamo unutar Kosova. Dualizam znakova, jedan koji je simbolizovao nas ranije, u bivšoj Jugoslaviji, nacionalna zastava, kao teritoriju Kosovo, nas kao zajednicu i sada nakon rata, kada smo morali da napravimo kompromis, nakon što je Kosovo dobilo nezavisnost, nova zastava Kosova, koja treba da reprezentuje sve zajednice koje žive na Kosovu, a koja ne sme da sadrži nacionalna, tradicionalna obeležja, kako ne bi povredila osećanja i istoriju bilo koga od drugih nacija koje žive na Kosovu. Zatim, imate sukob ideja ljudi na Kosovo, poput na primer one albanske zajednice, koja kaže ne, to nije naša zastava, mi trebamo da imamo svoju zastavu. Zato sam pitala šta je problem u toj fotografiji, to je naš problem, problem koji mi imamo na Kosovu i koji ja pokazujem, problem identiteta, Kosovo, Albanci... Ali da, oduzeli su je. Za mene je to u redu, neka su je oduzeli, ako misle da je njen sadržaj problematičan. Ali, ako su sadržaj te fotografije doveli u pitanje onda mislim da bi bilo bolje da su stopirali celu izložbu, jer i sve druge fotografije koje nemaju neko obeležje, znak, rečenicu su nastale u istim situacijama i u istim godinama kao sporne fotografije. S druge strane, bila sam iznenađena, jer smo mi doputovali organizovano, autobusom i u pismu koje mi je bilo poslano od organizatora stajalo je da će radovi i fotografije biti sa mnom u tom autobusu. Policajci na granici su znali da mi dolazimo, znali su šta je u tom autobusu. Ja, nekako ne vidim razlog, zašto bi izložba bila stopirana ili fotografije oduzete, jer u današnje vreme svoju izložbu možeš prikazati putem videa, slajdovima ili pak printanjem istih ovde. Ako uistinu želimo da diskutujemo i pokažemo istoriju, da pokažemo ono što smo radili ili kako smo prošli 90tih, moramo se ozbiljno suočiti sa onim što se tada dešavalo.

Problem je bio sa UČK znakom na fotografiji. Koje je Vaše mišljenje o tome? Da li ste mislili da bi to moglo da isprovocira nekoga?

- Ne mislim tako, zato što sam ja bila samo fotograf. To su dokumentarne fotografije, to nije nešto što je stvoreno ni iz čega. Na tim fotografijama je ono što se stvarno dešavalo 90tih. I da, UČK je bio jedan od znakova na tim protestima. Dakle, to je stvarnost. Ako je neko pomislio da je to bila provokacija, onda ja imam odgovor na to, na istom mestu i na istoj granici sa mnom bila je još jedna devojka koja je sa sobom nosila karikature Koraksa, koje na mnogo provokativniji i ironičniji način prikazuju istoriju obe strane, Srbije i Kosova, a ona je puštena je da sa tim karikaturama uđe u Srbiju, što nije lepo, jer su te karikature mnogo provokativnije od mojih fotografija. Mogu da kažem, da ako neko oseća da je to provokacija, nisam u poziciji da kažem da je to tako, jer ne mislim tako. To su samo dokumentarne fotografije. Ako ne žele da prihvate da su na tim protestima bili ti znakovi, šta ja tu mogu, da ih fotošopiram, da promenim znak ili šta? Mislim, to je bila realnost tog doba i ja se suočavam s tom realnošću. Ja sam živela 90-tih i ja sam ih dokumentovala. Ja sam takođe mogla biti selektivna, jer na tim fotografijama se nalaze i zidovi na kojim su grafiti sa natpisima "Ne damo Kosovo" ćirilicom, no i takve fotografije su deo moje izložbe, a one su, takođe, bile deo izložbe i u Prištini. Ne vidim razlog da se bude selektivan, da se određuje šta sme da se prikaže, a šta ne. To je bila stvarnost!

Šta se dogodilo sa fotografijama kada su Vam oduzete? Gde se one nalaze sada?

- Ništa. Uzeli su slike. Zapravo, prvo su uzeli katalog, i tada su se razbesneli. Kada sam im rekla da je to katalog izložbe, oni su rekli dobro, ali mi moramo da otvorimo sve i da sve pregledamo, kako bismo videli šta je unutra. Potom su fotografisali moje fotografije i verovatno čekali upute institucija, koje će da odobre ili zabrane iste, ne znam koja je tačno bila procedura, da budem iskrena. Fotografije su ostale na granici, kao i katalog. Nadam se da ćemo kada se budemo vraćali nazad uzeti fotografije i poneti ih nazad na Kosovo. Organizatori su insistirali i govorili kako će da ih isprintaju u Beogradu, kako mogu da naprave kopije svega u Beogradu, oni su rekli neka, uradite to, ali mi sada imamo naređenje da proverimo i zaustavimo neke od njih. Eto, to je to što se dogodilo, praktično.

Videli ste protest članova i simpatizera Srpske radikalne stranke protiv festivala "Mirdita, dobar dan". Kakvo Vi to komentarišete? Kako ste se osećali dok ste gledali taj protest?

- Iskreno da Vam kažem, to nije nova situacija. Ono što je na mojim fotografijama za izložbu, dokazuje to. Samo je drugačiji kontekst, drugačiji razlozi, drugačije ideje, drugačija mišljenja, drugačija istorija, drugačiji momenat. Ali ja i dalje verujem da ljudi imaju pravo da kažu šta misle, u šta veruju, jer to je ono što je zagarantovano ljudskim pravima. Isto to radi i festival "Mirdita, dobar dan!" i Centar za kulturnu dekontaminaciju, s tim da oni veruju u drugačije vrednosti. Dakle, ako oni imaju pravo glasa, onda i oni drugi imaju pravo da demonstriraju, protestuju za ono u šta veruju, protiv onog što im se ne dopada, za ono što misle. Za mene, to nije bila neka neuobičajena i nepoznata situacija.

Rekli ste da su Vaše fotografije "stvarnost sa kojom moramo da se suočimo 20 godina nakon rata". Kakva je to realnost?

- Mislim da smo prošli kroz mnoge stvari, zajedno, dobre i loše. Ako moramo i ako želimo da izgradimo odnose, za novonastalu situaciju na Balkanu, novu istoriju, i novu geopolitičku mapu današnjice, onda ozbiljno moramo da razgovaramo o tome. Jer, ako ne budemo razgovarali, i ako se ne budemo suočili, ne samo Srbi i Albanci, nego i Albanci između sebe, jer postoje različite grupe i različita mišljenja, sve te stvari ostaće da "lebde u zraku" neizrečene, a može da dođe do nekih novih situacija, gde bi iste te stvari mogle da budu zloupotrebljene. Da bi bila izgrađeni jaki i ozbiljni odnosi i da bismo gradili mir moramo da se suočimo sa onim šta smo radili i onim što želimo da dobijemo. Mislim da ne treba da tražimo da živimo u prošlosti, živeti s prošlošću je u redu, baviti se prošlošću je takođe u redu, jer to stvara jedan prostor za izlečenje za obe zajednice u ovom slučaju. Zato mislim da je to nužno, nema ništa loše u tome. Druge zajednice, nemačke zajednice su to radile i idalje to rade. Mislim da je to važno!

Zašto ste se odlučili za učešće na festivalu "Mirdita, dobar dan!"? Šta želite da poručite svojim učešćem? Zašto je festival značajan za Vas?

- Pozvana sam na ovaj festival. Znala sam za ovaj festival od pre četiri godine, otkako su otpočeli sa održavanjem festivala. Vidim to kao jednu izvanrednu novu platformu, novi prostor za diskusiju, nove ideje, za međusobno upoznavanje, za iznošenje ovih različitih pogleda na zajedničku istoriju, ali kroz kulturu, na jedan suptilan način. Festival je kreiranje jednog novog prostora za bolje međusobno razumevanje, kao i izgradnja novih mostova i kreiranje jedne opuštenije atmosfere između dva naroda, platforma koja bi trebala da uspe ono što političari ne umeju da urede ili ako se trude da nešto urede to je uvek u korist nečega. U ovom slučaju više se radi o ljudima, nego o politici. Iako negujemo različita politička mišljenja, različite političke i socialne probleme kroz umetnost, mislim da je važno da ih vidimo kroz te različite perspektive. Jer je osoba, ljudsko biće ono što je prvo, a onda dolazi nacionalnost, politika i sve drugo. Zato je ovo veoma bitno. Kada su me pozvali, za mene je to bilo zadovoljstvo. Zašto da ne? Ja pripadam generaciji koja je bila suočena sa socijalizmom, u kome smo živeli zajedno, a onda smo se raspali. Bila sam suočena i živela sam u oba ta sveta, i znam kako je imati komšiju i igrati se sa komšijom druge nacionalnosti, i znam kako je kada te taj isti komšija može izbaciti, i kako je kad odjednom postaneš izbeglica. Nije lako, takođe nije lako ni za mene, da odlučim da dođem ovde, ali ja verujem u ljude dobre volje, i verujem u ljude otvorenog srca, jer ovo je trenutak koji stvara novu istoriju i novu platformu za bolju istoriju. Imamo mogućnost i imamo pravo da ne zaboravimo ko smo, kao i ono kroz šta smo prošli, ali moramo da gledamo u budućnost i moramo da obnovimo naše odnose.

Da li su Albanci, generalno, spremni da grade mir sa Srbima? Koliko velika je i duboka mržnja između ove dve nacije i kako možemo da je prevaziđemo?

- Ne mogu da pričam o Albancima u Albaniji, jer to je druga država sa drugačijim političkim odnosima. Mislim da je vreme jako bitan faktor za mnoge procese: socijalne, kultrune, političke... Zato što su ljudi doživeli različite stvari i događanja u skorijoj istoriji. I postoje oni kojima treba više vremena kako bi prevazišli ono što im se dogodilo, što je normalno. Postoje ljudi koji su izgubili sve pa im treba više vremena da se nose sa tim bolom. Treba hrabrosti da se krene napred, da se opet susrećemo, pričamo i razgovaramo o zajedničkoj budućnosti. Znam da to zvuči idealistično, ali to je nešto što se mora desiti. Sa druge strane, postoje mnogi izazovi u odnosu Srba i Albanaca na Kosovu. Ali Srbi na Kosovu imaju svoja prava koja im garantuje Ustav. Njihov jezik je zvanični jezik na Kosovu. Kosovo je država građana, ne nacionalnosti. Tako da su Srbi deo svakog procesa. Sa Ahtisarijevim planom dobili su prednost kao većina da odlučuju o svemu sami, imaju svoj budžet i svoje škole. Nema razloga za odbacivanje i pravljenje paralelnih institucija kao u Kosovskoj Mitrovici. Kažu nam da smo mi tokom devedesetih isto to radili. Ali mi smo bili izbačeni iz institucija i morali smo da napravimo svoje. Bilo nam je zabranjeno da koristimo svoj jezik, pa smo zato napravili paralelni sistem. Ali danas nema razloga za to. Deo ste institucija, imate mesta u parlamentu, ali odbacujete to čega ste deo. To je problem koji se mora rešavati, ali za to treba vremena. Za ljude koji zaista žele da žive na Kosovu, koji su odlučili da ostanu tamo, i koji ne žele da odu jer je to i njihova zemlja i tu su rođeni, mislim da imaju puno pravo da tu i ostanu. I to je zagarantovano zakonom i Ustavom. Danas su odnosi mnogo bolji nego što su bili pre, osim u Kosovskoj Mitrovici gde je i dalje problematično. Ali u drugim delovima Kosova su mnogo bolji odnosi nego što su bili. Ljudi rade, sarađuju, imaju mogućnosti da rade ono što žele i da odlučuju o svojoj budućnosti, što je veoma važno.

Da li ste imali strah od bilo čega, u bilo kom momentu, otkako ste u Beogradu? Da li je ovo prvi put da ste ovde? Kakva su Vaša iskustva?

- Ovo mi nije prvi put. Dolazila sam 1995. kao mlada studentkinja u veoma ludo vreme. Mislila sam da mogu da dobijem vizu za Italiju, ali to se nije desilo. Još par puta sam bila u prolazu kada sam radila na svom doktoratu. Dolazila sam i na konferenciju pre par godina. Ne plašim se. Juče sam izašla sa sestrom na ručak, gde sam upoznala dvoje njenih kolega koji su ovde profesori. Niko nam nije pravio problem zbog onoga ko smo ili jezika, sve je veoma normalno. Mislim da su samo neki ljudi pokušali da zloupotrebe festival “Mirdita dobar dan” za svoju korist.

Koje sećanje Vas vezuje za rat na Kosovu?

- U Prištini se rat nije toliko osetio, uglavnom je bilo protesta i demonstracija, pošto je tu bilo dosta diplomatskog rada. Bilo je dosta stranih zvaničnika i medija. Rat se dešavao u ruralnim delovima, kao i u nekim drugim gradovima. Moja porodica i ja ga nismo iskusili. Imali smo sreće i nikoga nismo izgubili, pa je za mene bilo lakše da se nosim sa psihološkim i emocionalnim traumama nego drugi. Neki ljudi su izgubili sve, i to su velike traume kojima treba više vremena da se prebole. Ali imam loših sećanja. Najgore je bilo kada su nam zatražili da napustimo svoj dom, kada je počelo NATO bombardovanje. Bilo je puno vojnika, a naše srpske komšije su nam rekle da moramo da odemo. Ništa se nije desilo, samo su nam tražili da odemo. Tako da smo otišli. Ali to se nije tako odigralo u svim gradovima. Dešavala su se mučenja, nasilje... O tome i pričam, za neke je mnogo teže da se suoče sa onim što se desilo, jedni sa drugima, i da gledaju u budućnost... Ali vreme je ključni faktor.

Koja je poruka Vaše umetnosti koju ste doneli sa sobom u Beograd?

- To je moje lično putovanje. Ja sam generacija koja se, od kada sam krenula u školu, najviše seća demonstracija i protesta. Zato što se nakon Titove smrti situacija samo pogoršavala, posebno na Kosovu. Onda je došao Milošević na vlast i ukinuo je autonomiju Kosova, pa se sve pogoršalo. Tada sam bila u srednjoj školi, i morala sam da je završim privatno, u tom paralelnom sistemu, kao i fakultet. Zato sam razmišljala, o moj bože šta je ovo, ali to nam je sačuvalo život i normalnost u toj nenormalnoj situaciji. To je bio moj put, ono sa čim sam se suočavala i kakav sam život živela. Nisam mogla da ostavrim svoj san, da budem pevačica. Dolazim iz porodice muzičara. Kao mala sam pevala na festivalima. Radeći fotografiju, koja je bila moj hobi pa je postala profesija devedesetih, mogla sam da uradim nešto za sebe i svoj narod. A onda posle rata sam se “odmakla” od fotografije i nastavila sam svoje studije. Vratila sam se svom snu i ostvarila ga, snimila sam dva albuma, i postala sam pevačica, bar jedan vremenski period, i to je bilo lepo, iako je bilo prekasno. Mnogi od naših snova su samo nestali i ostali samo snovi. Ali to je moj put. Kako sam se osećala tokom devedesetih? U mojim posleratnim radovima možete videti fotografije pošte koja je uništena NATO bombom, jer nisu gađali samo Beograd već i Prištinu. Ima i fotografija radosti i sreće dece u oslobođenom Kosovu, fotografije koje su upitne, kao što je ona sa dve zastave, koja je problem i nama, ne samo Srbiji, tu su i fotografije koje pokazuju kako je to biti izbeglica i razne druge stvari koje sam doživela.

Kako ste dočekani ovde u Beogradu?

- Odlično sam dočekana. Ne smeta mi ono što se dogodilo. Navikla sam da se nosim s tim. Odrasla sam na ulici od 23 do 26 godine kada se rat završio. Nije mi to tragično ni bombastično. Grad je prelep i ljudi koji su nas dočekali su divni. Vidim grad kao oazu slobode i radosti, čovečanstva i kulture, lepog duha. To je lepo videti i doživeti, i verovati je da gde god odete ima dobrih ljudi.

Da li volite srpske umetnike? Postoji li neki kojeg posebno cenite, iznad svih?

- To je teško pitanje. Nisam ih baš ispratila. Ali cenim sve što je lepo. Za mene umetnost nema jezik i naciju. Lepa slika, lepa muzika... U taksiju smo pevali neku srpsko-hrvatsku pesmu iz vremena kada sam bila mlada devojka. Cenim sve što je kvalitetno i lepo. Ne bih sad izdvajala nekog.

Šta je izvor Vaše inspiracije?

- Sve. Inspirišu me razne stvari. Nekada su to jedostavne stvari, nekada lični momenti, teška iskustva koja sam imala, stvari koje nisam doživela... Imam projekat o nestalima sa Kosova, od kojih su neki i dan danas nestali... Imala sam o tome pesmu i izložbu u Nacionalnoj galeriji Kosova. Koristim umetnost i muziku kao platforme za pokretanje diskusije o tome. Ako ništa, to može biti sklonište za grupe koje nemaju svoj glas, koje niko ne sluša, a vlada ima pametnije stvari da radi... Koristim umetnost da ukažem na probleme u društvu, da srušim tabue i granice.

Šta mislite o arhitekturi u Beogradu i Prištini? Možete li da ih uporedite, za nas?

- Nisam videla puno od grada, jer je Beograd veliki. Ali ono što vidim je da mogu da se pročitaju istorijski periodi grada, kada se tek razvijao, austrougarski uticaj, otomanski, socijalizam... Vidi se da neke zgrade imaju novu funkciju, ali su zadržale fasadu i formu. Znam da ima dosta nelegalno izgrađenih građevina i nelegalnih gradilišta u naseljima, ali to nisam videla. To se dešava i na Kosovu. Šteta je što se u Prištini ne može videti istorija. Za vreme socijalizma uništen je otomanski, stari deo grada. Uništila ga je vlada. Ja se sećam modernog grada, jer sam u tom vremenu odrasla. Kada sam studirala arhitekturu shvatila sam da smo uradili to isto. Sve smo obrisali, ili uništili, ili dodali novu fasadu što je jako loše. O tome sam pisala, imala sam kolumnu “Urbani dnevnik” i svake nedelje sam pisala o transformaciji grada. To nije bilo urađeno dobro. Nisam mogla to da zaustavim, ali sam morala nešto da uradim. Pisala sam o tome priče, o transformaciji grada i brisanju istorije. Važno je da onaj ko dođe na vlast ostavi svoju zaostavštinu i pečat, ali zašto brisati stari deo istorije? Jer kada možete da uporedite, možete da vidite koji period je bio bolji i ko je uradio više. Imamo nekih zajedničkih tačaka, ali ima i razlika, jer je dinamika bila različita. Kosovo se dosta razvilo posle rata jer je bilo dosta investicija, Ali smo u tom razvoju dosta i izgubili.

Bonus Video:

Branislav Lečić, Espreso intervju

(Jovana Korica)