VUK DRAŠKOVIĆ: Nije tema Zapad ili Rusija već demokratija ili despotija!

Lider Srpskog pokreta obnove (SPO) Vuk Drašković retko daje intervjue. Ipak, pristao je da govori za Kurir, ali samo pod uslovom da teme budu od suštinske važnosti za državu i njenu budućnost. Ne komentariše, kaže, dnevnu politiku, a o političkim akterima je, naglašava on, sve već ranije rekao, pa ne bi želeo da se ponavlja.

Ipak, kaže da ne vidi razlog za vanredne parlamentarne izbore jer Vlada ima ubedljivu većinu u parlamentu. Prihvatio je poziv da učestvuje u unutrašnjem dijalogu o Kosovu jer jedino tako može da se raskine kosovski čvor mržnje.

Da li su Srbiji potrebni vanredni parlamentarni izbori?

- Vlada ima više nego ubedljivu podršku u parlamentu, a izabrana je tek pre četiri meseca. Ne vidim nijedan valjan razlog za vanredne parlamentarne izbore. Njihovim raspisivanjem, svi za Srbiju najvažniji poslovi, od ubrzanja evropskih reformi i privlačenja stranih investicija, pa do razrešenja kosovskog čvora i ustavnih promena, bili bi blokirani i za nekoliko meseci odloženi. Naredna godina bi praktično bila izgubljena.

Hoće li unutrašnji dijalog o Kosovu, koji je najavio predsednik Aleksandar Vučić, dovesti do razrešenja kosovskog čvora?

- Podržali smo, i SPO i ja, poziv predsednika na unutrašnji dijalog o Kosovu, nameru da se raskine kosovski čvor mržnje i smrti i pronađe rešenje kojim će i Srbi i Albanci, i Srbija i Kosovo, biti podjednako zadovoljni ili nezadovoljni. Kompromis između dve realnosti je, čini mi se, dostižno rešenje. Realnosti da nema suvereniteta države Srbije na Kosovu i realnosti da na Kosovu ima srpskog naroda, da su na Kosovu verski i duhovni spomenici Srbije i svih Srba, i da je Kosovo, istorijski i emotivno, bolno mesto srpskog naroda.

Šta je rešenje?

- Ahtisarijev dokument, koji su Albanci prihvatili, garant je zaštite Srba na Kosovu i naše tamošnje religijske i duhovne baštine, i to prema najvišim evropskim standardima. Smatram da u Briselskom dijalogu možemo popraviti pojedine odredbe tog u suštini dobrog dokumenta i potpisati Sporazum o punoj normalizaciji odnosa između Srbije i Kosova, bez formalnog priznavanja kosovske nezavisnosti. To priznavanje od Srbije ne traži ni EU, ni UN, niti dokument Martija Ahtisarija.

Opozicija, recimo, odbija da učestvuje u tom dijalogu...

- Ničim se ne može pravdati odluka stranaka i raznih organizacija u Srbiji, koje sebe predstavljaju kao proevropske i građanske, da odbiju učešće u dijalogu o Kosovu i ustavnim promenama jer su oni, eto, ljuta opozicija svemu za šta je Aleksandar Vučić. Umesto da pomognu u traganju za evropskim rešenjima, koja su u interesu Srbije i kojima ne smeju biti opozicija, oni su za produžetak kosovske agonije i odbranu tragične politike iz devedesetih.

Kako gledate na to što se Srbiji neretko nameće dilema EU ili Rusija, a sve učestalije stižu i poruke da nećemo još dugo moći da sedimo na dve stolice?

- Od Karađorđa i Miloša, pa do komunističkog prevrata, Srbija je bila usmerena ka Evropi. Sve do boljševičke revolucije, evropske i zapadne vrednosti dominirale su i u Rusiji. Komunizam je unazadio i nas i njih. Nije, dakle, dilema Zapad ili Rusija nego demokratija ili despotija. Danas je ruska propaganda u Srbiji u nadmoćnoj prednosti nad demokratskim vrednostima EU i Zapada i nad svim što nam stiže sa Zapada, od donacija do investicija. Ona počiva na sloganu: mi vas nikada nismo bombardovali! Prijemčivo i za srpske uši i za dušu. Te emocije, koje su ljudske i razumljive, sve više, nažalost, prerastaju u okove našem razumu.

Hoćete da kažete da su te emocije opasne?

- Šta Srbiju čeka u ovom smutnom vremenu i na ovoj balkanskoj vetrometini ako je emocije gurnu u sukob sa Evropom i Amerikom? Ovo je pitanje svih pitanja, jer od izbora puta, na Zapad ili na Istok, zavisi nam sve. Ne sme Srbija ući u pogrešan voz jer će, u tom slučaju, i sve usputne stanice biti pogrešne. Veoma je važno naglasiti i da evroatlantske integracije naše države nisu niti će biti prepreka svestranoj saradnji s Rusijom.

A možemo li u EU bez pristupanja NATO?

- Smatram da su strateški povezani, a ne međusobno suprotstavljeni, članstvo Srbije u EU i članstvo Srbije u NATO. Zašto? Zato što je NATO izbor puta i zaštita tog puta, a EU je putovanje. I zbog toga što su skoro sve članice EU, istovremeno, i u NATO. I zbog toga što je Srbija danas ostrvo u moru EU i NATO. I naročito zbog toga što će sve eventualne sukobe i požare u srcu Balkana, na čijem izazivanju rade mnogi, gasiti i rešavati isključivo NATO. Srbija bira: ili će ravnopravno sedeti za stolom koji odlučuje, ili će se o Srbiji i njenim interesima izvan Srbije odlučivati bez Srbije.

Mnogi se ne bi složili sa vama kad je reč o pristupanju NATO.

- NATO bombardovanje 1999. godine preraslo je u kult najvećeg zločina kom je Srbija ikada bila izložena. Zavesa zaborava navučena je preko svega što je prethodilo tom zločinu i što ga je izazvalo. Nad narodom u Srbiji izvršena je propagandna lobotomija, da zaboravi uzrok i krivce užasa iz devedesetih i da leleče samo nad posledicama.

Da li su se države regiona suočile s prošlošću i onim što je činjeno devedesetih?

- Ima kod Meše Selimovića jedna rečenica: Čovek je vazda na gubitku. Odnos prema ratnim zločinima počinjenim u bivšoj Jugoslaviji, kao i zločinima Miloševićevog režima nad protivnicima tog režima u Srbiji, porodio je novu i strašnu istinu: jedino zločinci nisu na gubitku! Zločini su ih učinili bogatim i slavnim, postali su nacionalne ikone i u Srbiji, i u Hrvatskoj, i u BiH, i na Kosovu. Između ubica i nacija u kojima su rođeni povlači se krvavi znak jednakosti. „Nije srpski narod genocidan!“ Ovim pokličem se, primera radi, negira magnum krimen u Srebrenici kao da je srpski narod počinio taj masakr i za njega osuđen. Da nije bilo Haškog tribunala, niko od tamo osuđenih ne bi bio ni optužen. Presude tog suda zločincima proglašavaju se za zločin nad njihovim narodima.

Kako vidite sudske epiloge zločina u kojima je devedesetih učestvovala država Srbija, a među kojima je i pokušaj atentata na vas?

- Sedamnaest godina posle pada Slobodana Miloševića, vrhovnog naredbodavca svih zločina državnog terorizma u Srbiji, izrečene su samo pravosnažne presude za četvorostruko ubistvo na Ibarskoj magistrali, ubistvo Ivana Stambolića i budvanski atentat na mene. Nalogodavac Milošević, organizator Radomir Marković, ubice Legija i njegov eskadron smrti. Sve tri presude su selektivne, jer su zaobišle šefa DB Beograda Milana Radonjića i njegov „eskadron za pripremu zločina“. Drugih presuda nema, a spisak žrtava je predugačak.

Recimo, evo, suđenje za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije bliži se kraju...

- Suđenje optuženim za ubistvo Slavka Ćuruvije traje godinama. Sve su prilike da Državna bezbednost, ona podzemna i sve moćnija, rukovodi procesom. Saslušavaju se sekretarice, šoferi, neki penzioneri, ljudi koji ne znaju ništa, a inspektor koji zna sve i čiji su dokazi doveli do hapšenja Milana Radonjića, Ratka Romića i Miroslava Kuraka smenjen je usred suđenja i nije ni na spisku onih koji će da svedoče. Gotovo je izvesno da će optuženi za ovaj zločin biti oslobođeni. Odavno im je ukinut zatvorski pritvor.

Vi, dakle, mislite da nikada nećemo saznati ko je ubijao devedesetih po Srbiji?

- Ko je ubio Dadu Vujasinović, Branivoja Milinovića, Nedeljka Kosovića, Miodraga Nikolića, Belog, Gišku, sudiju Nebojšu Simeunovića, Peđu Starčevića, Pavla Bulatovića, Žiku Petrovića, srpske mladiće u kafiću „Panda“ u Peći...? Niko ne istražuje, niko se ne uzbuđuje. Već duže od godinu dana u toku je kolektivna medijska potera za ubicom ili ubicama jedne pevačice. Njena tragična smrt kao da je režirani zastor nad tolikim grobovima žrtava jednog suludog režima.

Kako ocenjujete današnji odnose među državama u regionu?

- Delim stav predsednika Vučića da su strateško pomirenje Srba i Albanaca, i Srba i Bošnjaka, stajna tačka stabilnosti u ovom regionu. Smrt i mržnja ne smeju biti program ni Srba ni Bošnjaka ni Albanaca, a ni Hrvata. Neprijateljstvo se ne gasi nastavljanjem neprijateljstva nego samo podizanjem mostova prijateljstva. I to tako da svako, najpre, izvadi balvan iz sopstvenog oka.

Prethodnih nedelja je u žiži javnosti bilo angažovanje generala Vladimira Lazarevića na Vojnoj akademiji. Da li on pitomcima treba da drži lekcije i prenosi znanja?

- Ne vidim nijedan razlog da general Lazarević upoznaje naše buduće oficire sa svojom „genijalnom strategijom“ odbrane Kosova od NATO agresora. Ishod te „genijalne strategije“ je žrtvovanje života naših vojnika u jednom besmislenom i uzaludnom ratu, bezuslovna kapitulacija potpisana u Kumanovu i trajno povlačenje vojske, policije i države Srbije sa Kosova. Nema tu ni povoda, a kamoli razloga, za ponos, pobedničko šepurenje i promociju komandanata jedne poražene ideološke armije u vojničke uzore kakvi su bili Živojin Mišić, Radomir Putnik, Stepa Stepanović ili Petar Bojović.

(Espreso.co.rs/ Izvor: Kurir)