GODIŠNJICA ATENTATA NA PREMIJERA ĐINĐIĆA: Ubijen je pre 19 godina, tačno u 12:25 sati

Tog 12. marta 2003. godine u 12:25, u dvorištu zgrade Vlade Republike Srbije u Beogradu, izvršen je atentat na Zorana Đinđića, prvog premijera Republike Srbije. Ovaj atentat je doveo do vanrednog stanja u Srbiji i policijske akcije „Sablja“ tokom koje su uhapšene stotine kriminalaca.

Ubistvu premijera prethodila su najmanje tri neuspela atentata:

Atentat kod Bubanj potoka

Sredinom februara 2003, grupa atentatora u kojoj su bili Zvezdan Jovanović, Željko Tojaga zvani Žmigi, Mile Luković zvani Kum i još jedna osoba planirali su da ubiju Đinđića na auto-putu, sa uzvišenja u blizini naplatne rampe Bubanj potok, prilikom Đinđićevog povratka sa Kopaonika.

Odustali su od toga zbog navodnog straha od prevelikog broja žrtava, a prisutni u blizini bili su i Dušan Spasojević i još nekoliko osoba u najmanje tri automobila i dva kamiona.

Atentat kod Beogradske arene

Đinđić je trebalo da otputuje u zvaničnu posetu u Banja Luku 21. februara 2003. godine. Kolonu vozila koja su se kretala auto-putem Beograd – Zagreb ka aerodromu činila su tri automobila obeležena rotacionim svetlima i sirenom, a Đinđić je bio u prednjem vozilu.

Kretali su se brzinom od oko 130 kilometara na sat kada je, oko 9:15, kod Beogradske arene, jedan kamion iz zaustavne trake naglo skrenuo u levu, preticajnu traku u kojoj se kolona kretala.

Vozač kamiona „mercedes“ koji nije bio registrovan bio je Dejan Milenković Bagzi, pripadnik Zemunskog klana čija je namera bila da zaustavi kolonu, dok su se u blizini nalazili zaverenici s namerom da minobacačem „zoljom“ ubiju premijera.

Milenković je tada priveden samo zbog falsifikovanja isprava, i određen mu je osmodnevni pritvor, ali je pušten nakon samo četiri dana, uz obrazloženje da je on trgovački putnik i da mora da izdržava porodicu.

Atentat kod Savezne skupštine

Nekoliko dana kasnije, 7. marta, grupa u kojoj je ponovo bio Jovanović, planirala je da snajperom ubije Đinđića ispred zgrade Savezne skupštine sa gornjeg nivoa garaže, na uglu Ulice kralja Miloša i Bulevara kralja Aleksandra, ali je od toga odustala ponovo se, navodno, plašeći slučajnih žrtava, konkretno – novinara koji su se nalazili ispred zgrade Skupštine.

Međutim, Zoran Vukojević koji je tada bio u automobilu „folksvagen pasat“ sa Aleksandrom Simovićem i Jovanovićem, izjavio je pred sudom da se tom prilikom odustalo od pucanja jer su se zaverenici plašili da ih ne snime sigurnosne kamere sa zgrade Pošte u Takovskoj ulici, kao i zato što ne bi uspeli brzo da pobegnu jer su bili parkirani na gornjem spratu garaže.

U međuvremenu je Jovanović, od Milorada Ulemeka Legije, dobio pušku kojom je trebalo da izvrši atentat, kao i još dva pakovanja municije. Tu pušku je Jovanović isprobao na Iriškom vencu na Fruškoj gori i ocenio da je ona "odlična".

Konstantinović „i još neko“ su, potom, saznali da se u zgradu u Ulici admirala Geprata, iz koje se takođe vidi dvorište zgrade Vlade, može ući bez poteškoća. Desetog marta, oko 10 časova, Konstantinović, Aleksandar Simović i Jovanović su ušli u tu zgradu prerušeni u molere i prošli pored portira bez problema. Potom su se popeli na drugi sprat i ušli u jednu praznu kancelariju u kojoj su ostali do 14 ili 15 časova. Međutim, Đinđić nije dolazio u zgradu Vlade ni tog dana, a ni sutradan, kada su ga zaverenici ponovo čekali u istoj kancelariji.

Zoran Đinđić je pogođen snajperskim hicem 12. marta 2003. godine u 12:25 sati, ispred ulaza broj 5 zgrade Vlade Srbije.

Atentat je izvršio Zvezdan Jovanović, pripadnik Jedinice za specijalne operacije, sa prozora kancelarije 55 na drugom spratu zgrade Zavoda za fotogrametriju u Ulici admirala Geprata 14.

U zgradi Zavoda, u trenutku ubistva, nalazili su se i Aleksandar Simović i Ninoslav Konstantinović, dok su se ispred zgrade, u automobilu, nalazili Sretko Kalinić i Mile Luković. Vozač atentatora bio je Vladimir Milisavljević zvani Budala koji ih je čekao ispred zgrade u „folksvagen pasatu“, dok je Milan Jurišić čuvao parking ispred zgrade.

Istovremeno, Miloš Simović je prenosio informacije o kretanju premijera koje mu je dostavljao Branislav Bezarević, pripadnik Službe državne bezbednosti, a Dušan Krsmanović je bio parkiran u blizu raskrsnice Nemanjine ulice i Ulice kneza Miloša, odakle je izveštavao o dolasku kolone automobila u kojoj je bio premijer Đinđić. Pored toga, u zasebnom vozilu su, oko kvarta u kojem je zgrada Vlade, kružili Saša Pejaković i Dušan Spasojević zvani Šiptar.

U sredu, 12. marta, premijer Đinđić je trebalo da se dođe na sastanak Saveta za borbu protiv korupcije u 13 časova i da se sastane sa ministarkom spoljnih poslova Švedske, Anom Lind, u 15:30. Trebalo je da se prethodno sastane i sa Sinišom Nikolićem, bivšim šefom svog kabineta, pa je odlučio da u zgradu Vlade Srbije dođe nešto pre 13 časova.

Đinđić je prvobitno bio nameravao da dan provede kod kuće, zbog bolova u nozi koju je povredio mesec dana ranije, ali je na kraju odlučio da ode do zgrade Vlade.

Uobičajena kolona od tri vozila došla je po premijera, do njegove rezidencije u Užičkoj ulici broj 40 i, posle neuobičajeno dugog, višeminutnog čekanja, Đinđić je ušao u srednji automobil, nakon čega je kolona krenula ka Vladi.

U trenutku ulaska kolone na parking zgrade Vlade, na njemu se nalazilo samo jedno vozilo, parkirano ispred jednog od ulaza u zgradu. Kolona se zaustavila tako da je srednji automobil, u kojem se nalazio Đinđić, bio postavljen tačno ispred ulaza broj 5, na dva-tri koraka od vrata.

Nakon ovoga, nakon čega telohranitelji su pomogli Đinđiću, koji se tada kretao pomoću štaka, da izađe iz automobila.

Premijerovo obezbeđenje, raspoređeno u tri automobila, činilo je osam ljudi.

• Srđan Babić, zamenik šefa obezbeđenja premijera
• Aleksandar Bjelić, vozač srednjeg vozila, u kojem je bio Đinđić
• Milan Veruović, šef obezbeđenja premijera
• Slađan Drobnjak
• Jovan Đurić
• Dražen Nastić
• Boban Purić
• Zoran Trajković

Dok je premijer otvarao vrata zgrade, Jovanović je ispalio dva metka „308 Vinčester“ iz puške „Hekler & Koh G3“ sa udaljenosti od oko 130 metara. Prvi metak pogodio je Đinđića u grudi, dok je drugi pogodio Milana Veruovića u trbuh i zatim, rasprsnuvši se o zgradu, Đinđiću naneo ranu na desnoj butini.

Veruović je odmah potom dopuzao u jedan od automobila kolone, nakon čega ga je jedan od telohranitelja odmah odvezao u Urgentni centar.

Đinđića, koji je ležao na leđima, Aleksandar Bjelić i još jedan pripadnik obezbeđenja zgrade su odneli do stepenišnog odmorišta i pokušavali da ga ožive. Nakon nekoliko minuta, ne dočekavši vozilo Hitne pomoći, telohranitelji su smestili Đinđića u automobil i odvezli ga u Urgentni centar.

Đinđić je bio položen na zadnje sedište, a u automobilu su bili još i njegovi savetnici Zoran Janjušević i Todor Dimitrijević, kao i radnici obezbeđenja zgrade Vlade Dragan Lalić i Ljubiša Janošević.

Parkiran u blizini Zavoda za fotogrametriju bio je Kujo Kriještorac, vlasnik obližnje pekare. On je posvedočio da je video Milisavljevića u „pasatu“. Kriještorac je, pod nerazjašnjenim okolnostima, ubijen 1. marta 2004, nekoliko dana nakon što je dao iskaz policiji. Kriještorac je verovatno ubijen upravo zbog davanja iskaza.

Nakon ubistva, atentatori su otišli u unapred unajmljene stanove, dok su pušku iz koje je izvršen atentat sutradan sakrili na gradilištu u bloku 26, a „folksvagen pasat“ spalili u Ulici Zarije Vujoševića u Novom Beogradu.

Đinđić je, uprkos hirurškoj intervenciji u Urgentnom centru, proglašen mrtvim u 13:30 časova. Policija je ubrzo aktivirala akciju „Vihor“ kojom se blokira saobraćaj na izlazima iz Beograda. Osim toga, saobraćaj u gradu je bio blokiran policijskim vozilima i barikadama a hiljade ljudi su se peške vraćali kućama sa posla. Ljudi i automobili bili su nasumice zaustavljani i pretresani.

Zoran Đinđić je proglašen mrtvim u 13:30, u Urgentnom centru u Beogradu, u koji je stigao bez pulsa, krvnog pritiska i svesti. Obdukcijom, urađenom iste večeri, utvrđeno da je ulazna rana na Đinđićevom srcu bila veličine šest centimetara puta dva centimetra, a izlazna četiri centimetra puta jedan centimetar. Takođe, metak je bio potpuno razneo i njegovu jetru i slezinu, pa je zaključeno da reanimacija nije ni mogla biti od pomoći.

Prvi zaključak obdukcije bio je da je smrt nastupila nasilno, usled rana nanesenih projektilom ispaljenim iz ručnog vatrenog oružja koji je prouzrokovao razorenje srca, levog plućnog krila, jetre, želuca i slezine.

Potom, utvrđeno je da je projektil ušao u grudni koš sa desne strane, odozgo, a da je izašao s leve, nadole i da se kretao od prednje strane tela ka zadnjoj. Konstatovana je i površinska rana na levoj podlaktici, uzrokovana istim metkom, nakon njegovog izlaska iz Đinđićevog grudnog koša.

Premijer Đinđić je sahranjen, uz najviše državne počasti, 15. marta, u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju, a sahrani je prisustvovalo oko 500.000 ljudi.

Informacija o atentatu na premijera putovala je daleko sporije nego što smo danas navikli. Ali, nije joj trebalo dugo da se raširi.

Srpski mediji bili su zaleđeni u tom trenutku. Direktori i urednici su bili u šoku. Skoro svi su lično znali premijera, s mnogima je bio i prijatelj, i prva reakcija im je bila - neverica. Kako su neki od njih kasnije i sami priznali, skamenjeno su buljili ispred sebe umesto da izdaju nalog da se upale kamere i organizuje specijalni program. Čak i kreatorima vesti ova vest je bila prejaka.

Tako su se prve informacije pojavile na inostranim sajtovima i TV kanalima. Pisalo se i pričalo o pokušaju atentata. Pa o ranjavanju. Prve vesti su bile kontradiktorne, ali dramatične.

Skaj njuz je prvi objavio da je premijer ubijen, a pozvali su se na visokog funkcionera Demokratske stranke koji je u tom trenutku bio ispred Urgentnog centra u Beogradu.

Karijera Zorana Đinđića, najprogresivnijeg modernog srpskog političara, tako je završena. Imao je svega pedeset godina, bio je suprug i otac dvoje maloletne dece.

Bonus video:

(Espreso)