OVA UBISTVA U SRBIJI NIKADA NISU REŠENA! Jedno se desilo pre 18 godina, njeno telo je tada nađeno u PODRUMU ZGRADE

Neka od brutalnih ubistava nevinih ljudi, čak i dece, u Srbiji nisu rešena godinama unazad.

Kako je moguće da ubistvo bude izvedeno na takav način da je nemoguće otkriti počinioca, da li je to takozvano savršeno ubistvo?

Slučaj koji je zasigurno najviše odjeknuo u javnosti jeste ubistvo pevačice Jelene Marjanović (33) koja je lišena života 2. aprila 2016. na nasipu Crvenka u beogradskom naselju Borča.

Njeno telo nađeno je dva dana kasnije u kanalu pored nasipa, a od tada do danas nisu razjašnjene okolnosti pod kojima je ubijena, kao ni ko ju je ubio.

Naime, Jelena je kobnog dana krenula na pomenuti nasim kako bi trčala, imala je rutu kojom je često prolazila, a sa njom su bili suprug Zoran i ćerkica Jana koji su je otpratili do nasipa. Nakon što se Jelena nije vratila nakon pola sata, njen suprug je odmah pozvao policiju i pokušao da prijavi nestanak. Posle pet godina pojavio se snimak na kome Marjanović dispečerima MUP objašnjava kako je njegova supruga nestala i prijavljuje da je "oteta".

Zoran Marjanović, njen suprug tokom ovih šest godina jedini je osumnjičeni za Jelenino ubistvo, u pritvoru je proveo 10 meseci, nakon čega je pušten na slobodu. Bio je uhapšen 15. septembra 2017. godine, godinu i po dana nakon ubistva.

I pre toga je bio privođen, ali je nakon ispitivanja u policiji i na poligrafu puštan zbog nedostatka dokaza. Pre hapšenja je u više navrata u medijima govorio o ubistvu, učestvovao je u jednom televizijskom rijaliti programu.

Suđenje za ovo delo počelo je 5. novembra 2019. godine pred Višim sudom u Beogradu i još uvek traje, a Marjanović je optužen za krivično delo teško ubistvo, za koje je zaprećena kazna zatvora do 40 godina i brani se sa slobode.

Svega sedam meseci nakon Jelene dogodilo se novo, do danas nerasvetljeno ubistvo fitnes instruktorke Teodore Kaćanski (30).

Naime, Teodora je likvidirana 9. novembra 2016. godine u pucnjavi koja se dogodila na parkingu u Somborskoj ulici na Telepu, u večernjim satima.

Neposredno pre zločina, Teodora i njen dečko Nenad Stević dovezli su se kolima, za volanom se u tom trenutku nalazio Stević. On je džip uparkirao preko puta zgrade u kojoj su živeli i izašao do stana. Nesrećna Teodora je tada prešla na vozačevo mesto.

Upravo u tom trenutku izleteo je ubica i iz tetejca ispalio nekoiko smrtonosnih hitaca u Teodoru, nakon pucnjave pobegao je u pravcu Bulevara patrijarha Pavla.

Teodora je pogođena u vrat, noge i grudi i sa teškim telesnim povredama prevezena je u Klinični centar Vojvodine. Međutim, tri dana kasnije, uprkos naporima lekara, podlegla je teškim ranama.

Kaćanski je u Novom Sadu važila za vrednu devojku, koja se bavila fitnesom i koja je sama zarađivala novac za život, pa je u samom startu istraga probudila sumnju da je ubijena greškom.

Prva saznanja u istrazi ukazivala su da je meta zapravo bio njen momak, koji se nazalio za volanom neposredno pre nje, i da iza te likvidacije stoji suparnička ekipa. Stević je već imao dosije iza sebe, ranije se dovodio u vezu sa ozloglašenih „veterničkim klanom“ iz Novog Sada.

Mediji su ranije pisali i da je Stević inspektorima nakon zločina do detalja ispričao šta se kobnog dana desilo, ipak je očigledno da o motivu zločina nije govorio.

Mladi kompozitor Velibor Vučurović ubijen je 27. aprila 2010. godine u Novom Sadu, dok je šetao gradom. Nepoznati napadač ispalio je hitac koji ga je pogodio u glavu. Počinilac još uvek nije pronađen.

Spekulisalo se da je Vučurovića pogodio zalutali metak, ali to sa sigurnošću nije dokazano. Veliborova porodica već skoro 12 godina čeka pravdu, i nemaju nameru da od iste odustanu.

Naime, Velibor je te večeri, nešto pre 21 sat, išao Bulevarom Jaše Tomića u pravcu Železničke stanice. Bio je sam, a pošto je padala kiša, u ruci je držao kišobran. Hitac ga je oborio u blizini raskrsnice sa Ulicom Jovana Hranilovića. Pao je na pločnik, a građani i vozači koji su se zatekli na mestu bezuspešno su pokušali da mu pomognu, ali nažalost u tome nisu uspeli.

Inače, Velibor Vučurović bio je tekstopisac i kompozitor, napisao je brojne hitove za naše proslavljene pevače Šabana Šaulića, Sašu i Dejana Matića, Acu Ilića, Nedeljka Bajića Baju. Autor je dueta "Tragovi sećanja", koju pevaju Mira Škorić i Šerif Konjević. Na prvom Grand festivalu osvojio je treću nagradu publike za pesmu "Prvi put" u izvođenju Stevana Anđelkovića. Dva puta je nagrađen na Moravskim biserima.

Nestanak Đorđa Andrejića (13) u julu 2010. godine jedan je od najmisterioznijih događaja koji su se ikada desili u Srbiji, a tragična sudbina dečaka do danas nije poznata.

Prvobitno je za njegovu smrt osuđena, pa oslobođena njegova majka Marina Andrejić, koja je u pritvoru provela 703 dana.

Andrejićeva i njen sin Đorđe nestali su u ataru sela Majilovac kada su krenuli u baštu, a posle dva dana pojavila se samo Marina, sa povređenom nogom i bez sina. Navodno kada je stigla kući, prvo nije priznala suprugu šta se desilo. Pričala je da se dečak izgubio, a u policiji je priznala da ga je ubila motikom. Međutim, na suđenju je negirala zločin i optužila policajce da su je tukli i primorali da prizna da je ubila rođeno dete.

Pred sudom je oslobođena zbog nedostatka dokaza, a onda je tužila državu i dobila milionsku odštetu za vreme provedeno u pritvoru. Tu se nije zaustavila, pa je Srbiju tužila i u Strazburu, ali slučaj još uvek nije okončan.

Ubijeni Đorđe je navodno tog kobnog dana krenuo sa mamom u baštu, a prema navodima iz optužnice koja je kasnije podignuta protiv majke dečaka, koja zapravo i jedini svedok, ona i sin su se na putu ka njivi izgubili. Koračajući tako kroz šumu, majka je navodno motikom povredila nogu, a ranu je previla dečakovom majicom. Klompe su joj smetale, zato ih je izula i ostavila i tako sa sinom nastavila još stotinak metara.

Kako se dalje navodi u optužnici, on se plašio da ide putem koji je zahtevala jer je počeo da pada mrak, te ga je udarila drvenim delom motike, nakon čega je on prvo pokleknuo, a zatim i pao na zemlju. Marina ga je kratko nosila, ali pošto je videla da ne diše, posle nekoliko metara ga je spustila na zemlju i prekrila lišćem i granjem i ostavila.

Lobanja dečaka pronađena je kraj puta tri meseca od užasne tragedije, a pronašli su je lovci i to u blizini mesta koje je pokazala Marina, a to mesto je dosta udaljeno od njive na koju su ona i sin krenuli 22. jula.

Lobanja je prvo odneta na Biološki fakultet u Beogradu i DNK analizom najpre je utvrđeno da je pripadala nestalom dečaku. Međutim, usledio je šok kada je druga grupa veštaka ustanovila da je lobanja bila oprana u izbeljivaču, što se radi kad se želi uništenje DNK. Marinin branilac je zato zatražio da se zubi lobanje uporede sa Đorđevim zubnim kartonom, ali sud to nije dozvolio.

Marina, ali i jedan broj meštana Majilovca, tada je strahovao da je Đorđe zapravo bio otet, pa odveden u Italiju, gde je ubijen, a njegovi organi prodati na crnom tržištu za transplantacije.

Šesnaestogodišnja Milica Barašin je izmasakrirana 7. oktobra 2010. godine u 21:15 svega stotinak metara od kuće, pored pruge u subotičkom naselju Zorka. Nesrećnoj devojci s leđa je prišao nepoznati muškarac i prerezao joj vrat.

Do danas nije poznato ko je Milicu zverski ubio i zbog čega, zna se da zasigurno da nije bila silovana. Kobne noći je Milica imala slušalice u ušima i najverovatnije nije čula da neko ide iza nje. Mladić koji ju je poslednji video je rekao da je iza nje išao muškarac sa kapuljačom.

Tinejdžerka se borila svom snagom, o čemu svedoče brojne posekotine i odsečen kažiprst. Njoj je prerezana glavna aorta na vratu i ostavljena je da leži u lokvi krvi, a telo je pronašla žena koja je kolima prolazila pored pruge.

Milica bi danas imala 28 godina, ali nje nema, a majka na njen rođendan, svakog 2. februara posećuje grob ćerke u Somboru. Njen ubica već skoro 12 godina nije pronađen, kako je majka ispričala za portal Espreso, ona sa policijom nije u kontaktu već više od 5 godina.

"Moje ćerke nema, nju niko ne može da mi vrati. Ja sam se raspitivala, molila za bilo kakav detalj iz policije, ali ništa nisam uspela da saznam. Vremenom sam izgubila poverenje zato što sam ih uhvatila u laži, rekli su mi kako inspektor nije tu, a on je izašao na zadnja vrata, videla sam svojim očima. Tog trenutka sam završila sa njima, mislila sam možda će se neko setiti da mi se javi, da me obavesti o nečemu, ali niko me nije kontaktirao od tada" , ispričala je za Espreso neutešna majka Svetlana.

Prema nezvaničnim informacijama, ubica bi mogao da bude osoba koja ne boravi trenutno u Srbiji, već se nalazi u inostranstvu. Pregledane su sve kamere koje postoje na relaciji gde se kretala, ali na njima nije uočen niko ko je pratio.

Aleksandra Petrović (17) ubijena je pre skoro 18 godina u Priboju, a njena brutalna smrt i dalje je pod velom misterije. Njeno telo nađeno je u podrumu zgrade u kojoj je živela sa porodicom, ležala je razbijene glave u lokvi krvi i bosih nogu.

Aleksandra se vratila kući iz škole oko 19 čacova tog kobnog 25. novembra 2002. godine, a zatim izašla iz stana i otišla do prodavnice. S obzirom na to da se duže vreme nije vraćala, otac Petar je otišao da je traži.

Na ulazu u podrum primetio je krv, a ona je ušao dole i video telo svoje ćerke u lokvi krvi koja se slivala sa zidova. Pozvao je policiju, ali je za Aleksandru bilo kasno.

Obdukcijom je utvrđeno da je usmrćena sa 25 udaraca u glavu, tragova seksualnog zlostavljanja nije bilo. Njena smrt je i dalje misterija, ubica nije identifikovan, ni pronađen. Skinute su joj čizme, a njene čarape nikada nisu pronađene.

Tri dana nakon što je nađeno Aleksandrino telo, francuska ambasada ponudila je usluge kriminalističke laboratorije u Lionu, u sedištu Interpola, s obzirom na to da su Petrovići imali francusko državljanstvo, ali naši nadležni su to odbili. Tek posle tri godine od ubistva MUP je pristao da pošalje ostatke njene odeće u Lion. Međutim, nisu je dobro čuvali i svi dokazi su bili uništeni.

Policija je najpre tvrdila da je ubistvo izvršeno drškom pištolja, a kriminalistički tehničar je u Limu pronašao cepanicu. Analizom je utvrdio da je devojka ubijena tim drvetom.

Iz Liona je stigao odgovor: „Tragovi su uništeni, ništa ne može da se otkrije. Policija u Užicu to nije dobro čuvala“.

O njenom ubistvu i danas kruže razne priče, ali zvanično se još ne zna ko je Aleksandri oduzeo život i zbog čega.

(Espreso/ Dijana Spasov)