CELA SRBIJA ČITA PORUKU IVANOVE SESTRE I PLAČE! Nakon što su joj ubili brata, Tanja se sad odlučila na veliki KORAK

Ivan Đorđević (29) pretučen je do smrti 10. novembra u školskom dvorištu u Negotinu. J. P. (18) ga je udarao rukama i nogama, a potom pozvao Hitnu pomoć i pobegao.

Građane Negotina ostavilo je u gorkoj neverici saznanje o surovom ubistvu koje se desilo kod gradske Osnovne škole Branko Radičević kada je tragično nastradao Ivan, a njegova sestra Tanja rešila je da osnuje na Fejsbuku grupu "PRAVDA za Ivana" i za portal Espreso ispričala je zbog čega se odlučila na ovaj korak.

- Cilj ove grupe je da se zajedno borimo protiv nasilne smrti,da se ubice kažnjavanju bez milosti, da se ovako nešto ne ponovi nikome. Moj brat je ubijen za 10.000 dinara, jer je ubica njemu dugovao. Kazem, ako je hteo da ga izbije, tuče, mogao je da ga udara u stomak, leđa... Udarci su bili sve u glavu, moj brat je ubijen gore nego životinja. Imam podršku puno ljudi,neki koraci još slede. Kontaktirali su me iz Saveza za decu sa celebralnom i dečijom paralizom iz Beograda, naša saradnja tek sledi. - objašnjava ona.

Tanja je grupu osnovala kako bi, na neki način, otvorila oči ljudima i sprečila da se ovakvi događaji ponove.

- Grupa je 15.11. osnovana, lično sam je ja otvorila, jer znam da ako mog brata ne mogu da vratim, mogu sledećim generacijama da pomognem. Ovo je tek početak.

Ova godina je zavila u crno celu porodicu, za 9 meseci dogodila su se 3 smrtna slučaja.

- Ja ovo sve radim iz Beča, jer ne smem da putujem zato što sam trudna u 7. mesecu. Nama je ovo 3. smrtni slučaj za 9 meseci, deda nam je umro, posle 36 dana tata, ja posle tatine smrti izgubila bebu. Pa Ivanovo ubistvo nakon 9 meseci. - zaključuje Tanja.

Tanja zatim ostavila i dirljivu poruku koja je potresla celu Srbiju, a mi vam je prenosimo u celosti:

- Zovem se Ivan. I više nisam tu. Mladići iz Negotina su me svirepo i mučki tukli do smrti. Nisam mogao da se branim, nisam umeo da mrzim, nikome nisam zavideo.

Moj život je počeo tužno i u iscrpljujućoj borbi. Na porođaju sam oboleo od cerebralne paralize, jer lekar nije procenio da je carski rez bio neophodan. Detinjstvo sam proveo na terapijama, u teškim svakodnevnim vežbama i zbog danonoćne borbe moje babe, koju je kada se umori menjala moja sestra, uspeo sam da nakon brojnih operacijama prohodam, i progovorim. Uvek sam se pitao, Moram li to da bi me svet voleo ili da bi život manje boleo. Sve je bilo surovo bolno: koraci, samopomoć i snalaženje. Baba me je nosila na leđima do mesta na kojima ću bolje disati, dugo su me presvlačili. Gledao sam na svet oko sebe s ljubavlju. Umoran od treninga i pitanja Hoću li biti isti kao svi, divio sam se svima kako trče, jure i uživaju u svojoj snazi. Van porodičnog gnezda, skoro uvek sam nailazio na nerazumevanje ali nisam ni očekivao da bilo ko deli moju jer samo ja znam kakav je bio moj put. Zahvaljujući porodici, i našoj uzajamnoj ljubavi- završio sam i školu, postao student i osposobio se za mnogo toga. Kretao sam se otežano, ali sam. Moj život nije bio lak, ali uživao sam u tuđoj sreći. U kući sam naučio da svima pomognem, a nikom ne odmognem, da budem snažan za život a prema drugima ostanem blag.

Često sam sa strane posmatrao kako se preda mnom odvija život zdravih ljudi kao filmska traka, i pitao se hoće li traka usporiti tako da i ja mogu da uđem u taj film.

Ljudi su me žalili, ali zbog podrške najbližihni od koga nisam zavisio. Nikome nisam bio teret, nisam se nametao i nisam smetao ali mladićima koji su me tako tukli i maltretirao da sam život završio krvareći još 24sata iz usta, nakon što sam ispustio dušu- tražili su od mene da im dam ono što je od novca i zlata ostalo u mojoj kući opusteloj od smrti. Bio sam sam sa svojom verom u ljude. Kada je nakon 24sata teča došao da utvrdi moj identitet jer me niko od povreda nije mogao da prepozna a telefon i ličnu kartu su počinioci odneli nazad u moju kuću i isprevrtali sobu za koju su verovali da krije bogatstvo.

Ako sam ja živeo sa teškom bolešću kojoj je moja porodica gledala u oči, porodice zločinaca treba da gledaju u oči teškoj istini sa kojom će zločinci živeti.

Umro sam u mukama, bio sam prestrašen i vođa zločinaca mi je dugo pretio jer sam zatražio da mi vrati dug. Odlučio je da zatraži još. Dedu i oca sam izgubio u toku godine. Odrastao sam bez majke. Tog dana sam bio sam. Upozorio sam svoje prijatelje da budu spremni ako mi se nešto desi jer sam se bojao.

Mesto zločina očišćeno je u toku noći, oprana je moja krv sa školskog igrališta ali krvario sam i dalje, još čitav dan...

Da li će se taj neko tako oprati od greha, ko čuva dobre ljude i da li pakao na zemlji izgleda kao moja smrt u mraku školskog igrališta, u užasu bola i straha? Poniziti poniženog, naneti bol bolesnom, rastužiti nesrećnog da bi mu se po svaku cenu uzelo nešto? Koliko novca znači slobodu? Ko odlučuje o tome?

Kada bih čuo da je još neko dete osuđeno kao i ja, greškom ili nemarom lekara, na cerebralnu paralizu, danima sam plakao jer samo ja znam koliko boli takav život, koliko je težak, boli svaka kost, boli svaki mišić, često boli i srce a dugogodišnji treninzi, terapije, operacije održavaju se celog života da bi se stanje do koga se došlo održalo.

Želeo sam svima da pomognem, koliko sam mogao.

Poneki ljudi zaključe da ne zaslužujete to što imate, i žele to da vam otmu a ako ne mogu ili imate manje no što su mislili- reše da ne treba da postojite.

Kao što sam se u bolu, mukama i krvi ugasio ja, mogu i svi drugi- svi sami koji žive na obodu grada, svi koji se odnekud vraćaju po mraku, svi oni koji su u nekom trenutku sami jer su im partner ili deca na kratkom putu a otimači vrebaju.

Uvek sam želeo da nesreća i diskriminacija prestanu. Ako ne moja, tuđa. Želeo sam da svima bude dobro. Učen sam da svima pomognem i gledao kako moj deda pomaže sa osmehom. I ja sam se radovao tome, jer samo zajedno možemo bolje.Neko je isključio školske kamere te noći, ili čak obrisao snimke. Gde je hard- disk, i kod kog instalatera video- nadzora se nalazi kopija? Nije pravda osveta. Kao što su mene voleli roditelji, bake i deke, tako njegovi vole njega, tog osamnaestogodišnjaka i isto je sa onima koji su mu pomagali. Oni sigurno pate, kao i moji. Ali, ubistvo s predumišljajem iz strasti i besa mora biti označeno kao nedopustivo i kažnjivo.

Sigurno su i oni kao velika i radna porodica u našem malom gradu omiljeni, kao i moji. Ovo nije derbi među komšijama i prijateljima, ovo je trenutak kada svi naši sugrađani treba da kažu To ne sme da se ponovi nikome, jer i vi imate svoje a i oni koji nemaju nikoga- treba da imaju svoj siguran život. I u porodičnom i tihom naselju Cvećara, gde sam tučen do smrti i u najdaljem kraju grada, i u dvorištu škole Branko Radičević, i svake druge škole.

Na najtužnijem igralištu izgubio sam život. I mir..

Kada sam bio mali dečak, u Negotinu su mangupi bili obrazovani, duhoviti, interesantni mladi ljudi koji su životu prilazili slobodnjački ali od njih ste mogli da doživite da vam pomognu, dodaju vam ono što vam je ispalo ili bas ohrabre na neki drugarski način. Mangup je titula..

Ne znam kako sebe vide moje ubice. Jasno je da su obesni, imućni, da su sadisti, da vole da prete, uteruju ljudima strah u kosti- to je generacija koja mobilnim snima mučenja i maltretiranja, izostaje im svaki osećaj samilosti i saosećanja; puni su mržnje i dokazuju se zlodelima.

Da li sa lažnih profila smeju da prete mojoj sestri? Ne, ali čine to. Da li su smeli da peru krv sa mesta zločina, i da mesto mog mučenja i ubistva ostane nezaštićeno? Nisu, ali tako je prošlo.

Porodica glavnog zločinca je sastavljena od uglednih ljudi, oni su se dokazali u prosveti, sudstvu i imaju puno prijatelja, stric i otac su mu omiljeni među prijateljima, majka kao nastavnica sigurno ima puno đaka koji je vole i njene roditelje su voleli moji baba i deda, jer mi smo komšije. Ipak, nezavisno od svih njih, njihov nezaustavljivi naslednik kome su očigledno iz najveće ljubavi skidali zvezde s neba a nisu uspeli da ga zauzdaju- izrastao je u zastrašivača, batinaša, siledžiju, mučitelja i oholog ubicu. Žao mi je njegove porodice. Kao što sam krvario čitava 24sata nakon što sam izdahnuo od batina i udaraca u glavu, oplakivaće me do kraja života sestra i sestrići, i baba Ljubinka koja je disala sa mnom, i koja me je podigla na noge. Naučila me je da uslužim sebe, mogao sam i da iz prodavnice sebi donesem mleko, sok i hleb. Za sve teže, uvek mi je neko pomagao.

Divio sam se okretnim i veštim ljudima oko sebe, pomišljao kako bi sve lepo bilo. Nikada mi nije bilo lako, ali borio sam se. Sa kim će se sada i kako boriti moja sestra, kada je porodica ubice angažovala najboljeg advokata u Negotinskoj Krajini? Ostale su same, baba i sestra sa starim pradedom po kome sam dobio ime i koji me u suzama traži u dvorištu i u kući, moleći Boga da ga uzme kako bi brinuo o meni, on o kome brinu drugi jer je bolestan i star.

Da li će vrhunski advokat i sigurno izbezumljeni roditelji ubice, oprati njegovo ime i učiniti da on pređe u zatvorsku bolnicu ili bude zbog dobrog vladanja iako je punoletan, u nekom lokalnom zatvoru gde će imati tretman krem- društva? Da li će moji bližnji živeti sa gorčinom zbog nepravde koja se nadvija nad nama? Da li je moj glavni ubica zvezda u svom okruženju, da li ga se oni boje jer je silovit i bogat? Da li je ovo vreme nasilja i straha?

Ivan Đordjević 20.02.1992-10.11.2021

Podsetimo, tada je tek punoletan momak J.P.(18) rukama i nogama brutalno nasmrt pretukao mladića Ivana Đorđevića (29). Iako je posle zločina pobegao, u roku od pola sata je uhapšen.

(Espreso)