ISPOVEST BIVŠEG ROBIJAŠA, SMRAD, KUKNJAVA, KRV: Surova pravila koja važe iza rešetaka!

- Niko ne želi da se seća zatvora i svaki put me uhvati jeza kada mislim o tom periodu. Ali ponekad mi treba da se podsetim zbog čega više nikada ne smem tamo da završim.

Ovako priču počinje O. K., bivši zatvorenik KPZ Sremska Mitrovica, koji je u zatvoru proveo pet godina zbog pljačke. Na slobodu je izašao pre tri godine i sada je ispričao kako izgleda život u zatvoru, da li su priče o jezivim scenama koje se dešavaju u ćelijama tačne, koja pravila unutra važe i šta su najgore situacije koje je tamo doživeo.

"HTEO SAM DA BEŽIM IZ ZEMLJE"

Istraga u njegovom slučaju je trajala tri i po meseca. To mu je bilo prvo suđenje, branio se slobode i očekviao je lakšu kaznu ali, kako kaže, nije uspeo da je dobije.

- Kada sam shvatio da moram da provedem pet godina u zatvoru uplašio sam se i padalo mi je na pamet da pobegnem iz Srbije. Ali, kada sam razmislio, shvatio sam da nema smisla da se ceo život krijem, da živim po nekim šupama, da idem u inostranstvo bez para. Rekao sam sebi preživeću i to, samo da izađem čitav. Poneo sam par osnovnih stvari i oprostio se sa dotadašnjim načinom života - priča O. K.

POSKIDAŠ SVE SA SEBE I ČUČNEŠ

Kako kaže, ranije je samo slušao o iskustvima iz zatvora i pretpostavio da je deo tih priča tačan, dok su druge preuveličane ili izmišljene. Ipak, ništa nije moglo da ga pripremi na ono što je tamo video i doživeo.

- Sve je kao neka nestvarna scena iz filma. Prvo, naši zatvori izgledaju kao da je vreme stalo, imaju dugačke hodnike, zatvorenike koji stoje i gledaju te dok ulaziš, neki nešto i dobacuju. Sve me podsetilo na slike iz kafilerije, tako je bilo grozno. Kada te sprovode dok dolaziš, možeš da vidiš bodiljikavu žicu i kamere koje su svuda. Onda sledi čuveno pretresanje, da vide da li imate drogu... - kaže on i nastavlja:

- To znači, skineš se do gole kože. Onda tako potpuno go čučneš sa raširenim nogama, dok proveravaju da li imaš nedozvoljene supstance. Zatim te sprovedu do ćelije, i tek tada vidiš gde si došao i da odatle nema izlaska - kaže O. K.

ĆELIJA PUNA NEPOZNATIH ROBIJAŠA

Sve vreme se trudio da izgleda jako i da se na njegovom licu ne vidi strah, ali, kako kaže, to je bilo jako teško jer se plašio kao nikada do tada.

- U sobi je bilo nekoliko muškaraca po krevetima. Svi su naravno pogledali u mene, "skenirali" me. Takvi pogledi umeju da dovedu do tuče i nategnute situacije čak i u kafani, a kamoli u zatvoru. Kada ste u maloj prostoriji zaključani sa ljudima za koje ne znate zašto robijaju, to je čudan osećaj. Posle sam shvatio da me je u prvi mah izvuklo to što sam krupan, jer one koji deluju slabije, uglavnom odmah počnu da maltretiraju i da se iživljavaju...", kaže bivši zatvorenik.

SMRAD, KUKNJAVA, KRV...

Atmosferu u zatvoru O. K. opisuje kao depresivnu, ali uz svakdonevne borbe za opstanak. Kako kaže, tamo vlada "otimačina" za gotovo sve.

- Ima nekih koji leže na krevetu i ne pomeraju se, ignorišu sve, u potpunoj depresiji. Gde god da se okreneš, sve je odvratno i svuda je smrad, prljavština, kuknjava. U početku se gadiš od svega što moraš da pipneš. Na nekim zidovima vide se tragovi krvi. Kada se desi da nemaš svoj krevet pa da moraš da legneš na pod, to je tek užas. Nakon što dobijete pravo da idete u šetnje hodnikom i po dvorištu postane malo lakše - priča sagovornik.

ZABORAVI KO SI NAPOLJU

Ubrzo shvatiš da to nije neprijatnost koja će proći za nedelju dana, već mesto gde si trajno, kaže O. K.

- Tada sam mislio da ću poludeti. Ipak, mi ljudi smo jači nego što mislimo i dovoljno nam je nekoliko dana da se prilagodimo. Važno je samo da zaboraviš ko god si bio napolju. Tamo vladaju drugi zakoni i pravila koja moraš da poštuješ jer je tako najbolje za tebe. Imao sam sreće sa prvim cimerima i to je jako važno - objašnjava O. K.

TRENING ME JE SPASIO

Neka od pravila u zatvoru su da je glavni u ćeliji onaj ko je tu najduže. Takođe, preporuka je da budeš dobar sa komandirima koji mogu da srede sve što može da ti zatreba.

- Novac unutra je jako važan i može dosta da ti olakša boravak tamo. Unutra vlada nestašica i beda. Redovno izbijaju tuče zbog telefonskih kartica, slatkiša, keksa, slušalica za telefon, pa čak i knjiga. To sve tamo jako vredi jer inače možeš da se ubiješ od dosade. Ako ti treba alkohol, nož ili neko oružje, možeš i to da dobiješ za novac. Generalno, mislim da polovina zatvorenika ima neki mentalni poremećaj. Mene je spaslo što sam svaki dan trenirao i radio vežbe - priseća se bivši zatvorenik.

RAZNE GADOSTI IZ OSVETE I DOSADE

Ipak, koliko god da se snađeš, kad-tad moraš naići na problem, tuču ili nešto još ozbiljnije. Nekada je dovoljna jedna pogrešna reč ili to što si cimer sa nekim, pa da te neko udari, izbode ili napadne.

- Ima tu osveta i raznih gadosti. Od podmetanja kod komandira, do uriniranja po jastuku i sipanja svačega u hranu. Važno je da znaš kako da reaguješ, kada da se povučeš, a kada da uzvratiš. Inače, ubeđen sam da većina tuča u zatvoru nastaje zato što je ljudima jako dosadno, svaki dan je isti, slušaš iste priče iznova i iznova - navodi on.

SAM NE MOŽEŠ DA OPSTANEŠ

Dobra stvar je što većina zatvorenika ima pravo da koristi učionice, biblioteku, crkvu i radionice u okviru zatvora. Tu imaš malo vremena da se isključiš iz svega, kaže O. K.

- Unutra imaš mnogo vremena za razmišljanje, što ume da bude i dobro i loše. Mislim da je najteže biti u samicama, da bi tamo većina ljudi poludela. Ja sada, nakon izlaska, održavam samo par kontakata sa ljudima koje sam upoznao tamo. Ponekad se čujemo, ali se retko viđamo jer ne želimo da se sećamo zatvorskih dana. Samo da se više nikada ne ponovi - kaže ovaj bivši zatvorenik.

(Espreso/SrbijaDanas)