EKSKLUZIVNO: Autor filma Vidimo se u čitulji otkriva ko je odbio da se pojavi u prvom delu i hoće li biti nastavka (FOTO) (VIDEO)

Dobili smo obaveštenje da nagradu za dokumentarac dodele našem filmu. To smo dobili i kao pisano obrazloženje, sa izvinjenjem ljudi koji su radili tamo, jer direktorka festivala nije dozvolila da se dodeli nagrada.

Koliko treba vremenski da se kompletno završi film?

Kada saberem konatakte i snimanja, dve godine smo utrošili na sve. Krenuli smo sa jednom namerom, ostvarili smo sasvim drugo. Praktično, ono što smo snimali i pisali, nas je vodilo dalje u priču.

Koje ste probleme imali tokom snimanja filma i ko je sve odbio da učestvuje u snimanju?

Ne. Nismo imali nikakve, probleme. Odbilo je bar toliko ljudi koliko je i prihvatilo snimanje. Teško je to izbrojati. Sredinom devedestih godina, kada smo to radili, ljudi nisu navikli na kamere, nisu navikli da prilaju o sebi previše, moralo je to da bude nekih dogovora, pregovora, a posebnih problema zaista nije bilo.

Vaš kolega, koautor filma, Aleksandar Knežević se zamonašio zbog straha. Istina ili legenda?

Samo legenda. Neka ostane. Da je ne kvarimo. Oni koji žele da veruju u to, veruju da su bile pretnje, i da je to bio razlog. Ne. Moj kolega i prijatelj, Aleksandrar Knežević je čovek koga je zanimalo ono za šta se je opredelio, nedugo nakon završetka filma. On je dosta putovao i obilazio manastire, muzeje i crkve. Dosta vremena je provodio i u inostranstvu, širokog je obrazovanja, i uhvatio se je za ono za šta je imao potrebu u tom trenutku.

Kakvi su kontakti bili sa svima njima nakon snimanja?

Relacije i kontakti su bili sasvim normalni, kao što su bili i pre toga. Nažalost, mladići koje smo mi tada snimali, dosta njih je stradalo. Posle obavljenih snimanja, mi smo se sa njima upoznali, i oni su nam izašli u susret jer su nam omogućili da snimimo nešto što će se kasnije ispostaviti kao posebno zanimljivim i interesantnim. I naravno da nas je pogodilo. Nikako ne može čovek da ostane ravnodušan.

Oni se nisu ulepšavali, i na filmu predstavili baš onakvim kakvi jesu.

Mi smo napravili priču o kriminalu kroz razmišljanje ljudi koji su u kriminalu, na ivici, ili koji su imali dodirne tačke sa tim. Kroz njihovu priču i razmišljanja. Ne almanah, zbir nekih kriminalaca, pa su oni nabacani. Bilo mi je čak krivo kada su ljudi posmatrali na taj način, nisu uočavali osnovno: to su momci od 18, 20, 25, do 40 godina, koliko je imao najstariji od njih. I kroz njihovu priču i razmišljanje se ta njihova priča menja.

Razmišljate li o drugom delu i šta je potrebno da se desi da bi se snimio?

Realno, nema ga. Ne vidim način kako da se uradi. Dakle, iz perspektive ono što je tada urađeno, sve se promenilo. Nažalost, mnogi akteri iz tog filma nisu živi. Promenilo se okruženje, država, promišljanja i ljudi koji se sada bave tom delatnošću. Teško da bi sada o tome moglo uopšte da se priča, jer ti vidovi kriminala koji danas postoje nemaju veze sa onim što je tada bilo.