ZA MNOGE BILA JE NAJPRAVEDNIJA SMRTNA KAZNA U SRBIJI! Sve do 1842. kod nas je važio ovaj surovi metod!

Ranije u Srbiji se smrtna kazna primenjivala prilično često za veliki broj zločina počev od ubistva, krađa i hajdukovanja, čak i preljube. Praktikovale su se razne metode pogubljenja, najčešće su osuđenici streljani, ali bilo je slučajeva vešanja, lomljenja točkom, dekapitacije (obezglavljivanja), itd. U početku najčešće se primenjivala metoda nabijanja na kolac što je tradicija koja je na ovim prostorima ostala još iz turskih vremena.

Što se kazni za ubistvo tiče, sve do 1842. u Srbiji je važio metod ekvivalentne kazne. To znači da su ubice pogubljivane na isti način na koji su ubile svoju žrtvu!

Reč je zapravo o drevnom zakonu taliona – oko za oko, zub za zub, koji je zapisan još u Hamurabijevom zakoniku iz 18. veka pre nove ere.

Što se Srbije tiče, metor ekvivalentne kazne je propisan jednom uredbom iz 1825. godine i u praksi je značio da se ubica mogao pogubiti na bilo koji zamisliv način – davljenjem, streljanjem, vešanjem, probadanjem… sve u zavisnosti od načina na koji je on ubio žrtvu. Išlo se dotle da je u nekim slučajevima čak upotrebljivano i isto oružje.

Sa stanovišta da je srpska moderna država bila tek u nastanku i da je vlastu u pojedinim krajevima bila zapravo prilično labava, ovakav način pogubljenja se u praksi često pretvarao u narodni linč, sa manjim ili većim blagoslovom vlasti koje nekada ne bi zapravo ni stigle da zatvore, ispitaju i pravo osude počinioca.

Sa ovom praksom u Srbiji koju su mnogi smatrali najpravednijim načinom kažnjavanja prestalo se nakon 1842. godine iako je smrtna kazna potrajala još čitav vek i po.

(Espreso/IstorijskiZabavnik)