BILA SAM NOKAUTIRANA I SVE SAM SLIKALA: Ana iz Pančeva je proživljavala STRAVIČNO NASILJE, TEŠKA ISPOVEST!

Ana (36) iz Pančeva bila je žrtva porodičnog nasilja i 2020. odlučila je da tu patnju podeli sa javnošću. Ova hrabra žena, majka dvoje dece odlučila je da se obrati javnosti šest godina posle kobne noći kada je tadašnji suprug pretukao.

Želela je svojim primerom da pokaže ostalim ženama, žrtvama nasilja, da ne smeju da ćute, da ne treba da trpe bilo kakav vid zlostavljanja, bilo ono psihičko, ekonomsko ili fizičko. Da ohrabri sve one žene koje godinama sakrivaju modrice, suze i jauke posle dobijenih batina jer je on bio nervozan, jer je dete palo, jer je pojela ručak ne čekajući njega… Jer… koji god razlog da vam padne na pamet… nasilnik će ga iskoristiti, piše Telegraf.

A razlog za nasilje ne postoji i nasilje ne sme da ima opravdanje, jedna je od njenih glavnih poruka. Baš kao i to da svaka žena koja je pretrpela bilo kakav oblik nasilja ili zlostavljanja to treba i mora da prijavi.

– Nasilje ima ime i prezime, ima porodicu, roditelje, prijatelje… Otkrivanje svih tih slučajeva je jako velika stvar. Žrtve su preplašene i nalaze se u veoma teškoj situaciji. Meni je 6 godina trebalo da dođem do momenta da mogu o tome otvoreno da pričam. Žene su vaspitane da ne pričaju o tome, a ne treba da ćute i trpe, ne smeju – navodi Ana.

Ona ističe da nasilje može da se desi svima, bez obzira na obrazovanje, status ili položaj u društvu, prisećajući se noći kada se to desilo upravo njoj.

– Bilo je jako teško… Čitavih godinu dana o toj noći nisam mogla da pričam. Bilo je užasno, bolno, surovo. Slučajno se desilo da sam pobegla u kuću nepoznatih ljudi i da sam se tako spasila. Imala sam povrede na licu, više puta sam bila nokautirana – priseća se Ana prvih, najtraumatičnijih trenutaka prebijanja i nastavlja:

– Te noći sam uzela porodični fotoaparat, slikala se u kupatilu i prebacila fotografije na “klaud” kojem on nije imao pristup. Fotografije sam obrisala iz aparata, tako da nije ni mogao da zna da ih imam. Pozvala sam hitnu pomoć i pitala: “Da li vi prijavljujete nasilje u porodici po službenoj dužnosti”. Odgovorili su potvrdno, a ja sam spustila slušalicu.

Tada sam napravila verovatno moju najveću grešku u životu. Kako pojašnjava, nije ga te noći prijavila za nasilje. Ni sledeće. Na kraju, nije ga prijavila uopšte. Želela je da izgladi odnose, da ima porodicu o kojoj je maštala (u tom momentu njena deca imala su dve i tri godine). I posle tog događaja, gotovo godinu i po dana ostala je sa njim u braku.

– Nikada nije rekao “izvini”. Da li sam mogla da prepoznam, da shvatim ranije…? Iz ove perspektive jesam. Bilo je tu ljubomore, čudnih okolnosti, ponašanja, negodovanja i zabrane mojih odluka, kontrola sa kim se družim i šta radim. U tim trenucima sve to najpre negirate, želite da izgladite te odnose, taj sukob. Jako je teško utvrditi u kom momentu vam preti opasnost – iskrena je ona.

Kako dodaje, bila je ubeđena da radi pravu stvar, da je to što ga nije prijavila bila ispravna odluka.

– Kasnije sam uvidela da nije. Žene treba da znaju da treba da prijave nasilje. To su strašne stvari. Posle tog povređivanja, svih tih sukoba koji se dešavaju, sve je doslovce umiranje. Živi ste i funkcionišete, ali… niste živi – govori Ana dok joj se oči pune suzama. Zastaje, pa skuplja hrabrosti da nastavi dalje da govori.

– Tražila sam da idemo kod bračnog savetnika, to se sve svelo na dva pokušaja… Prvo ne verujete da se to uopšte desilo. Drugo, živite u nadi da se to neće ponoviti. Uspela sam da odem pre no što se ponovi. Godinama sam posle razvoda bila u strahu. Toga se nikada ne oslobodite. Uvek postoji sumnja da nešto može da vam se desi – navodi Ana.

Posle nasilja koje je pretrpela, nije spavala noćima, nedeljama, mesecima.

– To je konstantan strah. Ne spavate godinu dana posle toga. A strah je upravo jedan od razloga zbog kog žene ne prijavljuju nasilje. Nadam se da će moja priča navesti i druge žene koje trpe nasilje da shvate da one to ne zaslužuju i da moraju da odu odatle – napominje ona.

Na putu do osamostaljivanja imala je podršku najbližih članova porodice i prijatelja. Kaže da je, pak, okolina imala mnogo manje razumevanja za ono što joj se dešava, za ono kroz šta je prolazila dok se nije razvela, početkom te 2016. godine.

– Okolina u kojoj smo se našli u tom momentu nije imala razumevanja za moj bol, da to ispeglam, da nađem način kako da se sa tim izborim… Žene iz mog okruženja su govorile: “Ćuti, pusti, nemoj to sledeći put da kažeš” ili “Naljutila si ga”, a to je ovde ustaljen način ponašanja – kaže ona.

Kako navodi, prvo imaš osećaj da ti ljudi ne veruju.

– Onda o tome ćutiš dugo, dugo. Onda se oporavljaš… godinama… A onda shvatiš da ima i drugih žena kojima svojim primerom možda možeš da pomogneš – priča Ana.

Na pitanje kako je i kada konačno odlučila da ode, odgovara:

– Prelomiš kada strah postane toliko velik… Kad ujutru želiš da nestaneš od straha. U tom momentu ili prelomiš da odeš ili ostaneš. Strah me je pokrenuo i spasao na kraju – kaže ona.

Ana ističe da nije bila ekonomski stabilna u momentu kada je prelomila i rešila da ostavi svog supruga.

– Nisam radila u tim trenucima, nisam bila zaposlena kada sam završavala tu tužnu priču. Ali to nije razlog da ugrozite svoj život, a ujedno i svoju decu koja gledaju sve to. Sada imamo i konkurse zapošljavanja u kojima žrtve nasilja imaju prednost. To su stvari koje žene treba da znaju – ističe ova Pančevka.

Na kraju, napominje da je nastavila da se bori bez partnera, i nada se da će njena priča, sada srećna i uspešna, navesti i druge žene koje trpe nasilje da prijave i znaju da mogu da odu i nastave da žive, što dalje od nasilnika.

Bonus video:

(Espreso / Telegraf)